За певницом су појали Српски православни појци.

После прочитаног јеванђеља Владика се обратио верном народу беседом поводом јубилеја и храмовне славе.

“Помаже вам Бог, браћо и сестре. Нека је благословено ово наше сабрање у овом светом храму који је посвећен Светом великомученику Димитрију, храму који овде броји стотридесет година свога постојања. Ми смо се сабрали у том храму који је освећен Духом Светим, али се сваки храм обнавља у освећењу зависно од тога какав сам ја као свештеник у том храму и какви сте ви као верници у том храму. Кад год чинимо добро дело ми освећујемо не само себе него и оно место где се молимо. Молитве нема без вере, смирења и љубави. Када се вратимо у назад стотридесет година видећемо колико ови зидови знају и молитве и исповести у овом светом храму. Људи који су се искрено исповедали овде и прихватили су овај храм као Дом Божији а знамо како треба да се живи у Дому Божијем. У њему се зна ред, поредак и поштовање без обзира да ли сам верник или свештеник. Тај осећај да је храм Дом Божији треба да нас опомиње да идемо да се сретнемо са Домаћином. А Домаћин је Бог. Њему се у храму молимо и кроз молитву добијамо освећење. Ми се једном крштавамо али смо позвани да увек живимо крштенским животом. А шта је то него обнављање крштења. Када се често причешћујемо онда се обнавља Христос у нама. Зато вам кажем хајде да ми заједно размислимо о вашим прецим који су из љубави и вере према Бог и ближњима саградили овај храм. Колико ли је овде у овај храм ушло тужних, повређених, увређених, несрећних али су отишли орадошћени. И ми који смо данас у овом храму ако смо ушли онакви као што смо изашли онда се нисмо дотакли светиње али се ни светиња није дотакла нас. Светиња се стално дотиче свакога човека у зависности од његове вере, љубави и смирења. Охолом човеку нема освећења. Њега се светиња не дотиче зато што се он не дотиче светиње. Гордог и сујетног човека Бог се не дотиче јер он се гордима противи а смиренима даје благодат. Ко истиче свој его истиче га себи на пропаст. А такви нису били ваши преци. Зато кажем да размислимо о вашим прецим и да им будемо благодарни, да се молимо за њих што су овај храм саградили и оставили не само својим генерацијама него и нама данас и потомцима нашим. Овај храм чува успомену и на свакога оног који је иоле допринео да он овако данас изгледа. Зато ми у Цркви помињемо ктиторе и приложнике светога храма, а шта је то него враћање у сећање и чување од заборава. Браћо и сестре, заборав је тешко зло. Заборав је тежак грех. Када нешто добијемо од другога, као поклон нпр а заборавим на то, значи не вреднујем оно што сам добио. Увек мислимо да смо требали више да добијемо а добићемо само ако дајемо. Не можемо да тражимо да стално добијамо, а да ништа не дајемо. Не смемо да дођемо у такво стање да су други обавезни да мени дају, а да ја никоме ништа не дам.

У овом светом храму људи долазе већ сто тридесет година да се једни са другима мире и да се мире са Богом. Сто тридесет година, можда то није ништа за вечност али ако не поштујемо малу вечност нећемо моћи да поштујемо ни велику вечност а то је Царство Небеско. Ми враћајући у сећање ваше претке враћамо у сећање и Светог великомученика Димитрија коме је овај храм и посвећен, молимо их све заједно да нас не забораве. Заборав није достојан човека а камоли хришћанина. Све што се заборави не враћа се на добро. Зато и служимо Литургију да их не заборавимо и служимо је у спомен нашег Господа Исуса Христа. Значи у спомен свега онога што Бог чини за нас и ради нас. Човек који је склон забораву губи и памћење. Замислите ако би заборавили наше родитеље и сетимо их се од године до године на задушнице када им упалимо свећи и тиме мислимо да смо им одужили дуг. Еј човече, ти наши родитељи су деценијама нас подизали и улагали труд и то све из љубави. Они не траже да им вратимо то. Они су то давали под условом да добију доброг човека. Онај човек који даје дарове а очекује да добије награду, такав човек није дародавац. Такав је човек продавац добрих дела. А то је разлика. Зато и ми данас истински приступимо Бог и замолимо га да нам буде милостив. Да нам Господ опрости наше грехове. Господ ће опростити наше грехове ако се искрено покајемо а покајања нема без смирења. Бог јесте милостив али се не можемо ослонити само на Његову милост. Можемо. Па трошити живот како ми хоћемо али да ли нам је то на благослов. Е то је сасвим нека друга прича. Замолимо Бога да нам опрости грехове али замолимо и Светог Димитрија да се и он моли Богу за нас јер је и он велики угодник Божији, заштитник наш пред Господом. Људи треба да се радују што имају светитеље јер нас они заступају пред Господом. Род српски, Бог је благословио да има толико светитеља. Зато им се молимо, молмо се свим светитељима јер пред Богом нема ни Србина светитеља, ни Грка светитеља него су сви свети у Светом Господу. И Свети Димитрије се моли Богу за све и његов празник је да нас обнови. Он је велики чудотворац и миротворац и мироточац. Више од седамнаест векова благодат Божија дејствује кроз његово тело, нетљено, нетрулежно које почива у граду Солуну. Људи налазе утехе поред његових моштију. Неко ће сада казати да не може да оде до Солуна. Па и не мораш али се у молитвама сети светитеља, а он ће по благодати Божијој бити и овде и на сваком другом месту. Светитељи осећају да ли се ми њима молимо искрено или не. Да ли тржимо њихову помоћ. Ми када постанемо нешто онда не тражимо помоћ. Е тек ти тада треба помоћ. Тек си тада на удару. Зато што те Бог узвисио а ти ако немаш темеља брзо ћеш да паднеш. Зато нам треба потпора других.

Свети Димитрије је рођен у Солуну од благочестивих али бездетних родитеља. То је светитељ измољен молитвама. Ту видимо колико молитва има снагу и моћ. Поготово када је искрена и излази из чистог срца и ума. Житије даље каже да је отац Светог Димитрија био војвода солунски. Био је богат и богатство је предао сину који се није због тога гордио. Када му је отац умро цар га је поставио за војводу уместо оца и наредио да чува отачаство и да га очисти од безбожних хришћана. Свети Димитрије није поступио према царевој наредби него је почео јавно исповедати и прослављати Христа и учити народ својим животом да верује у Христа. Благочестиви Димитрије је испред царских наредби ставио заповест Божију да љубимо Господа и своје ближње. Те заповести Божије, није сматрао као терет него као слободу. Заповести не можемо да испунимо ако немамо љубави. Онај ко има љубав он поштује свакога другога и оно што му се каже. Ко нема љубави он не поштује и то му је на његову погибао. Љубав је основ живота. Чим занемаримо љубав, њега хватају разни греси. Нема љубави која га поткрепљује и укрепљује да испуни оно што је Бог рекао. Светом Димитрију се због тога судило и осуђен је на тешко мучење. Зато је он великомученик. Бог је послао анђела да укрепи Светог Димитрија у његовој храбрости и заповедио му да се крепи Христом и Господ га није оставио. Ма шта да нас снађе од других, Бог нас неће оставити. Ми гинемо од разних недаћа а највише од нас самих. Човек је сам себи највећи непријатељ ако није у заједници са Богом и не одржава је на прави начин. У сваком тренутку треба да кажемо да нас Бог спаси да не изгинемо. Кривца теба тражити за све у себи а не у другима. Да стално говоримо Господе спаси нас изгибосмо. Свети Димитрије је као војник испунио заповест о љубави и благодат којом га је крепио Дух Свети. Њему овоземаљска слава и привид каријере није сметала да му се помрачи духовни вид. Бога је видео и носио у себи. Бога и ми видимо онолико колико га осећамо у себи. Молимо се Богу да буде са нама. Он нас неће оставити само да ми будемо са Њим. Када оставимо Бога, остављамо човека, а када оставимо човека, ми остављамо Бога. Нека је срећан и благословен данашњи дан. Нека вас молитве Светог Димитрија бодре да чувате веру и Цркву и да живите по Јевањђељу и неће изостати Божији благослов. Да служимо једни другима.

Нека сте благословени и нека Бог чува овај храм до свршетка века!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

После причешћа и опхода око храма, Владика је пресекао славски колач заједно са овогодишњим свечарем господином Радосавом Симићем и његовом породицом. Они су се несебично потрудили, заједно са надлежним свештеником Владимиром Трифковићем, да спреме трпезу за све окупљене.