Након поздравног слова протојереја Срећка Зечевића, проф. др Растко Јовић је истакао да је хришћанство углавном доживљено као нешто традиционално, конзервативно и затворено, стога и доста статично: “Мислим да кључно решење овог питања лежи у чињеници да увек и изнова изненађујемо једни друге. Међутим, не само једни друге, него је потребно да ми људи “изненадимо” и самог Бога. Да ли то можемо и како? Оно што, вероватно, већина младих тражи у религији јесте осећај за смисао, зато што тренутно претежно влада јесте безнађе и губитак наде у живот. Ако кренемо од такве тезе, онда се поставља питање који је основ за борбу са таквим проблемима. Да би хришћанство дало задовољавајући и спасоносан одговор, најпре треба одгонетнути то шта смо и ко смо ми сами. Свакоме од нас се поставља то питање. Данас је видљиво нешто што бисмо могли назвати “слаби човек”. Са једне стране имамо обезличавање човека – и са стране оних који се представљају као либерални, али и са стране оних који желе себе да представе врло традиционалним. Шта се дешава у том процесу? Уколико желите да припадате једној идеји или покрету, видећете да је непрестани акценат на томе да ви не вредите ништа, односно да вредите онда када сте корисни. Да бисте то били, морате бити упрегнути у једну идеји. Тек у тим моментима ви постајете вредни. Следујући томе, онда постајете следбеници туђих идеја и ваша личност нестаје”.

Затим, проф. др Јовић је говорио да Христос није дошао у свет како би дао живот као неку безличну енергију, већ је свакоме понаособ дарован живот, лични живот који се показује у односу: “Христос не лечи људе као неки шаман који баца енергије око себе. Он увек остварује лични однос са људима. У том контексту имамо ону причу о два слепца који вичу за Христом. Када бисте се ви ставили у позицију Христову, шта бисте урадили? Ови слепци су ишли за Христом и тражили оздрављење. Ми размишљамо на начин да бисмо им одмах вратили вид, али Христос не. Он их пита: “Шта желите да вам учиним?” Другим речима, “Да ли си способан да у себи освестиш шта желиш? Нећу да ти намећем своју вољу. Хоћу да чујем од тебе шта желиш.” Христос се не понаша као безлична сила, већ и Он жели да ми будемо излечени”.

У завршетку предавања, предавач је истакао да би Црква требало да порађа иконе Божије у нама: “Црква треба да рађа људе који постају свесни својих жеља, воље и слободе, јер само тада може бити истинско Тело Христово. Христос се пројављује тамо где су наши односи људски, где су два или три сабрани у Његово име. Размишљајте као иконе Божије о још једној ствари. Често чујемо да људи употребљавају речи: “Божија воља” за непријатне околности које се догоде. Док сам боравио у Бостону имали смо курс из предмета Пастирско богословље, и једном приликом предавање нам је држао познатији амерички психијатар. Тада је он говорио о практичним питањима које се могу десити на парохији. Међу њима је било питање: Шта се не сме рећи приликом доласка на сахрану? Он одговара да су то речи: “У питању је Божија воља”. Сходно томе, није Божија воља да неко погине, већ да се сви људи спасу. Није Божија воља да се људи рађају без руку, болесни… То је Божије допуштење у име наше слободе, али није Његова жеља. Ово схватање мења наш концепт живота. Када кажете да је све Божија воља, крећете да се понашате као неко ко се мора сагнути томе, бити беспоговорно послушан и опет се губи ваш лични живот. Када знамо да је то Божије допуштење, онда Бог од нас очекује од нас одговор: “Желим” – желим да дођем до свог живота у изобиљу”.

Предавање проф. др Растка Јовића

По завршетку предавања, протојереј Срећко Зечевић се захвалио свима који су били присутни на предавању и узели учешће на тринаестим Госпојинским свечаностима. Уздајући се у милост Божију и молитвено заступништво Пресвете Богородице, надамо се да ће и наредне године бити одржане свечаности које већ трећу годину носе епитет сталне манифестације у области културе, од значаја за град Крагујевац.

Лазар Марјановић