Свету Литургију су певали Србски православни појци.

Пре саме Литургије, Епископ Јован је осветио манастирски конак у присуству свештенства беличког намесништва и верног народа. У својој беседи владика се прво осврнуо на брз напредак ове светиње, а затим је свој верни народ поучио следеће:

“Помаже Бог браћо и сестре! Ево нас данас овде у овом незавршеном храму и ако погледамо уназад, на овом месту било је само брдо. Хвала Богу, за једно врло кратко време саграђен је конак манастира у коме ће бити дивна капела, а ево сада и овде већ назиремо лепоту овог манастирског храма који је посвећен Преподобном оцу Пајсију Светогорцу. Заиста, човек просто не може да се не замисли, па да каже која је то покретачка сила била да се за ово кратко време, на овом месту, које је добило, по мени, један најлепши биљег, кога можемо да видимо са свих страна. Шта је то што је повукло те људе за овакво богоугодно дело. Несумњиво, то је била љубав. Љубав према Богу, љубав нашег Оца Славише и свих оних добрих људи који су разумели и схватили идеју да на овом месту да се на овом сагради манастир. Ако да Бог, и када се заврши и када овај манастир буде заживео у правом смислу, тј. монашким животом, онда ћемо и осетити како и овај крај и ово брдо јесте молитвено брдо.

Дакле, љубав је била та покретачка сила која је покренула ове људе на ово богоугодно дело. Ми смо данас овде прочитали два одељка из два јеванђеља, један из Матејевог, а други из Јовановог Јеванђеља. Као што смо чули из Матејевог јеванђеља, ја бих се осврнуо и на један и на други одељак, јер је толико важан, толико значајан за нас, за наш живот, за наше спасење, за наше сагледавање.

У овом одељку чули смо како Господ каже: “Ко љуби оца и матер, или жену или децу већма него мене, није мене достојан. “ Ове Христове речи тешко је нама схватити без велике вере у Христа Господа и љубави према Њему и љубави према другима. Овакву велику љубав није нико до сад тражио, а ево видимо, Христос тражи. Он то са правом тражи, јер је Он Бог који је постао човек, да би као Богочовек дао човеку оно што му не може нико дати. Шта је Бог дао човеку? Дао му је живот вечни, дао му је правду Божију, дао му је истину Божију, дао му је све само да човек слуша и да живи по јеванђељу и да се тако спасава. Шта је још важно шта нам је Господ дао? Дао нам је себе кроз Цркву и у Цркви, и зато је спасење једино у Цркви и кроз Цркву. Ван Цркве нема спасења, јер ван Цркве нема Христа. Зато ја и говорим, ако одвојимо Христа од Цркве, онда Он није Христос, а ако Цркву одвојимо од Христа, онда она опет није Црква. Зато је Господ себе дао нама кроз Цркву и у Цркви, дао нам је сва упутства за спасење. Дао нам је све лекове од свих болести, духовних и телесних болести, само ако човек зна да те лекове да узима кад треба и у које време и да зна који лек зашта да узима. На пример гордост, у Цркви има лек. То је смирење, јер смирење је насупрот гордости. Имаш неблагодарност, у Цркви опет имаш лек, лек милосрђа.

Заиста браћо и сестре, нема ничега што човека може да снађе у овом земаљском животу, а да човек не нађе решење у Јеванђељу и у Цркви. Речи Христове: “Ко љуби оца или матер, жену или децу више него мене, није мене достојан”, говоре нам уствари да Он, Господ наш, Спаситељ наш, да Он више воли човека него чак што га може волети отац и мајка. А ми знамо колика је родитељска љубав. Љубав о којој нам говори данашње Јеванђеље, према Богу она не искључује љубав према нашим родитељима, према нашој деци, према свакоме. Напротив, она још утврђује. Сам Бог у Старом Завету рекао да ће бити благословен свако ко буде волео оца и мајку, живеће дуго. Ова божанска љубав, она још више утврђује љубав родитеља према деци, деце према родитељима, утврђује љубав једни према другима. Зато што је само та љубав једина права љубав. Људска љубав је најчешће сентиментална. Ми данас можемо да обожавамо некога, да га толико волимо, али сутра да га не волимо, и не само да га не волимо, него и да га мрзимо. Ето која је разлика између божанске и човечанске љубави. Божанска љубав све воли подједнако, и грешника и праведника, а најважније јесте то, да љубав божанска никад не престаје. Она је вечна и зато је речено да ће вера и нада нестати у своје време кад се остваримо у Царству Небеском, а љубав ће само остати. Човек је човек, тек онда када је љубав. Али љубав је двосмерна. Дајеш, добијеш. Не дајеш, нећеш је добити. Човек је слика Божија, и као слика Божија човеку треба да буде страна мржња, а мржња је насупрот љубави. Она је највећа врлина, нема веће врлине од љубави, не може се стећи на једанпут, као што ни Бога не можемо упознати на једанпут. Ми људи некако желимо све, не степеницу по степеницу, него хоћемо од оне прве да скочимо одмах на подијум. То не може. Врлина се не може тако остварити, она се остварује једна по једна. И вера се тако остварује, постепено. Не можемо на једанпут док се прво не стекну остале врлине, не можемо ни једну врлину остварити у своме животу.

И зато Апостол Павле каже: “Сад остаје вера, нада и љубав, али опет љубав је највећа”. Видимо да је љубав највећа жртва, јер без жртве нема љубави. У љубави не постоје никакве препреке. Ако некога волим, онда ћу дати целог себе. Кад родитељ види да му се дете утапа, или нешто друго, да ли он размишља да ли да скочи, или не. Он не размишља, јер он иако не зна да плива он ће из љубави према том детету скочити да докаже ту љубав, па макар се и он сам утопио. Каква је Божија љубав браћо и сестре? Све ће проћи у остварењу у Царству Небеском, и нада и вера, а љубав нема у шта да пређе. Она је веза савршенства како каже апостол Павле. Она ће бити веза, и сада и тада са Богом, а у исто време љубав ће бити веза једни према другима. Онај човек који само тражи да му неко даје љубав, а он узвраћа пркосношћу, неће је добити, и ако је добио, то је лажна љубав. Дај и добићеш, не дај и нећеш добити. Кад дајеш, а онда добијеш онда то што добијеш осећаш заиста радост. Ово друго јеванђеље које смо данас чули о књижевницима и фарисејима и жени која је ухваћена у прељуби коју су довели до Христа, да Он осуди. Пре него што шта кажемо о смислу ове јеванђелске поруке, рекао бих оно што су рекли Свети Оци, да се у овом јеванђелском догађају састоји цело јеванђеље. Зато Преподобни отац Јустин Ћелијски рекао: Када би нестали сви новозаветни списи, од Матејевог Јеванђеља до Откривења Јовановог, кад би све потпуно нестало, само овај јеванђелски догађај био би довољан да нам докаже да је Господ Исус Христос Бог и Човек. Христос је управо на најсавршенији начин решио највећи проблем, проблем људске савести, а то је да ли човека треба убити због његовог греха. Да ли убити човека због греха, или не? Овај проблем Спаситељ је решио као нико никада, а то је да одвојимо грех од човека. Човека да не осуђујемо као слику и прилику Божију, а да грех осудимо. Не смемо изједначавати човека са грехом, то морамо одвојити, а то може да одвоји онај који духовно живи. Свако друго одвајање је људско, а оно никад не може бити онако како треба, а то је због тога зато што ни један грех не може обухватити читавог човека и да убије оно боголико у њему. И највећи грешник, није ипак само грешан. У њему има, тиња оно што је божанско. А шта је то? То је душа човекова коју му је Бог дао. Важно је да знамо како да приступимо са богочовечанском љубављу и одвојити грех од његове душе.

Шта је грех, браћо и сестре? Грех је злоупотреба слободе. Чим злоупотребим слободу онда се отиснемо грешношћу. Као што човек злоупотреби своје знање, свој положај и свој чин, кад га злоупотреби, он зна шта чини и докле може да дође. Врлина је оно чему треба да тежимо и оно чеме треба да служимо. У овом данашњем јеванђелском догађају је све потресно, све је дирљиво. У причи о фарисејима и књижевницима који искушавају Христа да ли зна правилно да расуђује а они се притом позивају на Мојсијев закон, који каже да таква жена заслужује смрт. Мислили су да ће Христа ухватити неспремног. Јер, ако не дозволи да се жена каменује биће да Христос не поштује закон, док са друге стране, ако се Христос сложи са тим, где је онда љубав Божија? Где је онда љубав Божија која покрива и грешнике и праведнике? Шта је онда Господ урадио? Није одмах дао одговор фарисејима и књижевницима, него се сагнуо и почео да пише нешто доле по прашини. По неким тумачењима, каже се да је Христос срцезналац, који зна не само шта смо урадили, него и шта ћемо урадити. Христос је хтео да кеже да су од праха, од земље, да ништа у њима небеског нема. И шта им је онда рекао: “Ко је од вас без греха, нека се први баци каменом”. Господ зна и стање ове жене грешнице, а такође и стање фарисеја и садукеја, а они постиђени отидоше. И тад настаје онај дивни дијалог, разговор Христа и оне грешнице, где Христос пита жену: “Где су они који су те осудили”. Она одговара: “Нема их Господе”. А Христос на то каже: “И ја те не осуђујем”. Не осуђујем тебе као боголико биће, али осуђујем твој грех. И шта јој је рекао? Рекао јој је: “Иди и не греши више”. Другим речима, више не греши значи да је доста грешила и да сад крене ка вечном животу. Ми можемо мрзети грех и осуђивати га, али човека не можемо да осудимо, зато што суд није у нашим рукама. Наш земаљски суд је превртљив, он скоро никад није чист, док је божански суд једино исправан суд.

Зато и браћо и сестре треба да се молимо Богу да нам опрости грехе, ако је човек свестан свога греха, или смо свесни, али нећемо то да признамо, него се оправдавамо. Грех тражи оправдање. Љубав не тражи оправдање, јер љубав никад не греши. Нека нам Господ помогне и ове данашње молитве, Литургија коју данас служимо да се и ми научимо да схватимо да смо сви ми ипак земни, ако у нама нема ничега божанског. Нека нам наздравље буду наше молитве и да да Бог, Мајка Божија и Свети Пајсије да светиња буде што пре завршена и да се у њој пева Литургија овог света као и онога. Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након Свете Литургије Епископ је са верним народом остао на трпези љубави, а свештеник Славиша Илић се у име читавог верног народа захвалио Његовом Преосвештенству на великој љубави и стрпљењу.

У знак захвалности свештеник Славиша је поклонио Епископу Јовану јеванђеље, као симбол његовог непрестаног труда у проповедању радосне вести Христове.

Вероучитељ Никола Ралевић