СВЕТИ АПОСТОЛИ ПЕТАР И ПАВЛЕ ЗАШТИТНИЦИ РАЧЕ

СВЕТИ АПОСТОЛИ ПЕТАР И ПАВЛЕ ЗАШТИТНИЦИ РАЧЕ

У песмама посвећеним овим великим и дивним Апостолима стоји да су они донели светлост истине у таму западног света. Тако је то било у првим вековима хришћанства када се Светлост Христова ширила по целом земљаском шару. У рачанској цркви та апостолска истина гори као свећа неугасива ево већ 167. година.

Црква Светих Апостола Петра и Павла сведочи да је Христос Син Бога Живога и да свако ко у ту истину поверује видеће светлост Христову која је учинила да Савле постане Павле и моћи ће заједно са њим да посведочи: „Не живим више ја, него Христос живи у мени.“ (Гал 2, 20).

Многи народ је на данашњи дан похрлио својој цркви привучен лучом апостолском да се њима помоли, да њих прослави, а кроз њих Бога који нам је њих даровао. Од раног јутра порта и црква су биле испуњене верним народом. У предвиђено време почела је Света Евхаристија (управо та захвалност због које се народ окупио), а њу је предводио архијерејски намесник опленачки и в.д. рачански протојереј- ставрофор Миладин Михаиловић из Тополе, са свештеницима: протојерејем- ставрофором Видојем Рајићем из Лапова, протојерејем Ненадом Савићем из Тополе, протојерејем Младеном Ђурановићем из Јарушица, јерејем Ивицом Камберовићем из Сипића и ђаконом Марком Арсенићем из Лапова.

Речи проповеди произнео је отац Видоје Рајић говорећи о Светим Апостолима о њиховој служби и њиховој жртви за овај свет. Говорио је и о потреби народа да се на њихову жртву угледа и да их следи у ова смутна времена како се кандило наше вере коју су они распламсали не би угасило. Сви смо ми позвани да будемо апостоли, а то значи да сведочимо Христа и веру православну свуда и на сваком месту, па ма и по цену живота.

Трократним опходом и сечењем славског колача завршило се данашње благодарење Богу. Потом се у истом духу наставило и у трпезарији за ручком који је био лепо припремљен када се за оне који су постили апостолски пост завршио. За ручком је такође било благодарења за све што чусмо и видесмо и што у наше срце уђе.

ђакон Марко Арсенић