За благољепије сабрања били су задужени “Српски Православни појци”.

Владика Јован је надахнутом беседом окупљенима тумачио речи данашњег Јеванђења о исцељењу капетановог слуге: “Ово Јеванђеље поучава нас правој вери, смирењу, богобојажљивости и бочежњивости. Свето Писмо и јесте поука за све. Видимо да капетан моли за исцељење свога слуге, не неког члана породице, већ за слугу који у то време није имао никаква права. Ова прича представља сусрет Божанске моћи и људске немоћи, Божанске доброте и људске слабости. Огромна вера једног незнабошца, спојена са надом и љубављу произвела је велико чудо. Толике вере ми се данас можемо постидети. Смисао ове приче је да се провери наша вера. И сам Господ се задивио вери овог капетана. Бог где хоће чини чуда, само је потребна наша вера. Велика вера је произвела је и капетаново исповедање његове недостојности да Господ уђе у његов дом. Довољно је да Господ само каже реч и десиће се исцељење слуге. Реч Христова је моћнија од свих лекова, од свих болести, она је чудотворна. Па, ипак, није довољно само рећи да верујемо, већ су важна и наша дела која сведоче ту веру. Да ли је наша вера заиста права јеванђелска вера, или је често то само традиција и обичај? Често и данас чујемо од верника оно чувено ваља се... Ваља се да идем у цркву, ваља да се причестим и друго, што сведочи да нам је вера слаба. Говорити да верујемо није довољно. Треба знати шта је то наша вера? Вера се учи и њом се живи. Сведена на обичај и традицију вера нас неће спасити. Само правом вером спознајемо Бога и приближавамо небо земљи, усељавамо Христа у себе. Јеванђелском вером, не полувером, не слабом вером, гатањем и врачањем, чему смо нажалост и данас веома склони. Потребно је да верујемо у Христа, попут капетана из данашње приче. Човеку који верује све је могуће. Без вере ништа није могуће. Човек је најближи Богу када му је вера најјача, када су му мисли најчистије и осећања најплеменитија. Како верујемо, како мислимо и како осећамо, то смо заправо ми. Зато је важно себе усмеравати у свему ка Богу. Но, себе је тешко видети правим очима. Када бисмо се сагдали на прави начин, увидели бисмо да нам је вера слаба и да нисмо баш тако јаки у вери. Видели бисмо да нам је вера млака и да ћемо због таквог стања бити избљувани. Бити млак је страшно стање човека, као и лењост. Све ово човека нажалост одводи у болесно стање и тела и духа. Лењост за усавршавање у Богу одводи нас на пут нечистоте. А једино је Бог чист. Без Бога нисмо сввесни ни својих речи, ни својих поступака. Без Бога и највећа зла можемо чинити мислећи да чинимо добро. Када имамо ум Христов све нам постаје кристално јасно. Замућеним очима не можемо видети ништа јасно”, поучавао је Владика.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

По завршетку Литургије уследила је трпеза љубави коју су за вернике припремили пароси петчански протојереји-ставрофори Војисласв Одавић и Мирослав Филиповић са својим породицама.