Владика Јован одликовао је јеромонаха Серафима, устоличивши га за игумана и пастира свештеног манастира Светих Архангела и том приликом поручио оцу Серафиму да му ово високо одликовање којим га је Црква данас одликовала буде првенствено њему на спасење, а потом и на спасење и братији која живи у овој светој обитељи. „Ово одликовање јесте дар Божији који се не даје да се гордиш, већ да се још више смираваш. Смирење се постиже кроз љубав, смирење се постиже кроз молитву, кроз послушност. Зато, молим се Богу да ти ово одликовање буде на спасење. Ако будеш себе спасавао онда ће се спасити и они који су око тебе. Стога, дете и брате, игуман мора да се наоружа стрпљењем, мора да се наоружа тим духовним даровима, да узме штит вере којим ће погасити све нечастиве стреле противника, како каже свети апостол Павле. Моли се и чувај ово што си данас примио и чувај братију око себе. Нека ти је срећно и Богом благословено и нека те Господ утврћује у Цркви својој.“

Духовна поука Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована игуману Серафиму

Након прочитаног Јеванћелског зачала Преосвећени Владика обратио се сабраном народу рекавши да нам се Литургијом даје Христос, даје нам се Царство Небеско. Литургијом нам се даје правило којим треба да живимо да би задобили спасење и да би задобили Царство Небеско. Сама реч Литургија знаћи благодарење, што значи да ми благодаримо Богу за све оно што нам Бог даје. А нама Бог браћо и сестре даје много више него што мислимо, тј. много нам више добра даје која ми не знамо, али је Богу све знано. Литургија спуста небо на земљу, а земљу уздиже на небо, али уздиже и оне људе који стоје на земљи, који стоје у храму, али којима су ум и срце, и мисли и речи уперене ка Богу, односно ка Небу. Сваки човек када устане изјутра прво треба да заблагодари Богу па тек онда да настави да се моли. Јер онај који не зна да благодари не зна правилно ни да се моли. Стога треба да се научимо да благодаримо Богу, не само када добијамо оно за шта се молимо, већ и онда када то не добијамо. Јер када нам даје оно за шта му се молимо и када нам не даје, Бог то чини ради нашег спасења. Бог зна када нама треба шта да подари. Он зна када треба да одговори на наше молбе, на наше молитве, јер Бог нас познаје боље него што ми мислимо да себе познајемо. Човек често о себи мисли да је бољи него што јесте, да је бољи од другога. То није хришћански. Све док не схватимо и не сматрамо да су други бољи од нас ми нећемо постати бољи. Све док се гордимо и мислимо о себи више него што јесмо ми доказујемо да смо управо ништа јер се сами истичемо, јер хришћанско није да се ми истичемо ни у чему, наше је да се молимо, да благодаримо, наше да нас други истичу, а то не можемо без смирења, без љубави, без наде, без Светих Тајни и светих врлина.

Да би човек уселио Бога у себи њему је потребна вера, јер ми вером усељавамо Бога у себи, или како то каже свети апостол Павле “ми вером ходимо, а не знањем“. То значи да не треба да се надимамо знањем, јер знање надима, а љубав изграђује. Да би Христа уселили у себе ми треба Христа да заволимо. Не можемо ни једну особу да примимо себи и у себи да је сместимо, ако је прво не заволимо. Јер та љубав, али он аправа љубав, Божанска љубав, љубав која воли подједнако све браћо и сестре, јесте Божија љубав, то је љубав која се жртвује, која спремна боље речено да се жртвује за друге. Јер како каже у Светом Писму “нема веће љубави да ко и живот свој положи за другога“. А онога кога волим потрчаћу да му помогнем, па нека и погинем, али дајем живот за онога кога волим. Тако су радили светитељи, тако су радили мученици браћо и сестре. За Христа су све давали – живот свој. Све су давали за Христа, али Христа нису давали ни за шта. И зато кажем ми треба да заволимо Бога и да га сместимо у своје срце. Ако то тако нисмо урадили онда нисмо сместили Христа у себе, онда немамо Христа, онда имамо себе, онда смо Христа заменили собом. Христа нема онај који га има само на језику. Ни вере нема ако је само на језику има, а није на делима и у делима. Христа има онај који га има у срцу, јер је Христос љубав, а престо љубави јесте човеково срце. Зато је срце људско најомиљенији дом Божији. Стога је и речено у Светоме Писму да су блажени они који су чистога срца, они Бога виде. Односно, ми видимо Бога, браћо и сестре, онолико колико у себи осећамо присуство Божије. Срце је, иако привидно мало, ипак главни орган за наше тело, али оно је и главни духовни орган у које се усељава Бог. Када заволимо Бога онда срце расте толико велико да смести у себе несместивог Бога, који већи и од неба и од васељене. Али, несместимо ли другога човека у наше срце, онда у нама неће бити ни Бог, јер Бог није дошао ради једног човека, већ да спасе цело човечанство. Када се Бог усели у наше срце, онда је оно потпуно испуњено и њега неможе више ништа стати, а поготово не може да стане зло, не може да стане мржња, гордост, сујета, не може зато што је наше срце испунио Бог, али ако нема Бога онда је срце наше као напуштена кућа у којој нико не живи, свако кроз њу пролази, али се у њој нико не задржава. Дакле, браћо и сестре, нека се Христос васкрсли и живи Господ усели вером у срца наша, и тада ће наше бити постати освећено и чежњиво за Богом, и тада ће човек чезнути за свим оним што је Божије: за добротом и љубављу, за вером, надом, милосрђем, за Светим Тајнама и светим врлинама. Онај који прилази Богу треба да верује да Бог постоји и да Бог награђује оне који верују. Али, ако нам је вера само на језику, од те вере нећемо имати никакве користи. Вера треба да се види из дела, да веру нашу прате дела наша. Ако ли вере немамо Христос ће остати само на нашем језику. Јер, како и говоре свети оци “ако је сав свет у срцу, а Христос на језику,онда држимо смрт у срцу, а живот на језику.“ зато ми окушамо стално Христа на Литургији кроз Свету Тајну Причешћа и онда га немамо само на језику, него га имамо у нама, јер причешће обесмрћује човека, цело његово биће, како каже преподобни отац Јустин Ћелијски, зато хранимо се Христом да би били испуњени. Јер ако Христа имамо у себи онда имамо сву вечност и радост и овога и онога света“ рекао је Епископ Јован.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

После великог входа дотадашњи архиђакон Марко (Марковић) приведен је кроз двери у олтар и молитвама које су следиле рукоположен је у чин јеромонаха, а потом је у чин јерођакона рукоположен монах Нектарије (Ивановић). Преосвећени Владика је у својим беседама новорукоположене потсетио на узвишеност позива свештенослужења и на неопходност наоружавања смирењем, трпљењем, послушношћу и љубављу, и да свој свештенишки живот живе у страху Божијем како се не би огрешили о љубав Божију.

Духовна поука Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована јеромонаху Марку (Марковићу)

Духовна поука Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована јерођакону Нектарију (Ивановићу)

Након литургијског сабрања Епископ Јован заједничарио је са свештенством и верницима у трпези љубави коју је несебичним трудом и љубављу припремило братство ове свете обитељи.

У наставку овог радосног дана на вечерњем богослужењу, Епископ Јован замонашио је искушеника манастира Тресије брата Сашу давши му монашко име Јован по Светом Јовану Крститељу. Епископ је пригодном беседом поучио новозамонашеног брата Јована рекавши да је вечерас примио анђеоски одраз, а то значи да треба да буде пример свакоме и у сваком погледу, а на првом месту, пример у молитви, послушности, љубави, жртви и у одрицању себе.“Желим ти да монашки живот проводиш у радости, а он ће бити у радости ако се будеш радовао Богу и ако се будеш радовао својој сабраћи, и ако у свакоме човеку будеш угледао лик Божији. Нека ти је срећно и Богом благословено ово монашење, нека те анђели који су заштитници ове свете обитељи чувају, нека те штити и чува Свети Јован Крститељ чије име си понео вечерас. Спасавај се у монашком чину“, поручио је Епископ Јован.

Духовна поука Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована монаху Јовану

ђакон Бојан Миленовић