Након прочитаног зачала Светог Јеванђеља по Матеју епископ се обратио окупњеном верном народу: „Налазимо се у првом дану Велике или како је још црква назива страсне седмице у којој нам Црква кроз своје богослужење указује на страдање Господа нашега Исуса Христа, које се збило не ради Њега него ради нас и ради нашега спасења. Зато овим данима ове Велике недеље, ових недељу дана пред Васкрс, требали би да још више удвостручимо, устостручимо молитву, да се молимо Господу, да нам Господ помогне како би што више открили Свету Тајну Његовог страдања и тајну Његове велике љубави према нама, и смирења које је Он поднео ради нас и ради нашег спасења. Нико не може ништа да учини ни човеку, ни једни другима, ако нема љубави према тој особи, али ако има љубави онда ту нема граница. Права љубав она не зна за границе, права љубав она зна за жртву, права љубав зна да се жртвује, а никако да нападамо једни друге. Зато је Господ и рекао да нема веће љубави од ове да ко и живот свој положи за другога. Ми знамо и чујемо то и кажемо када некога волимо „ја бих дао живот свој за њега“, а то значи да такав човек не види ништа што је грешно у том човеку, јер нема човека без греха. Он види само љубав и његова љубав покрива недостатке другога човека. У овом Великом понедељку кроз црквене песме и богослужења почели смо да пратимо Господа нашега Исуса Христа на Његовом страдалном путу који Га је водио кроз патње, кроз муке, кроз невоље и који Га је довео до Крста, распећа и васкрсења. Господ нас ничим није тако загрлио чврсто као Његовом жртвом на Крсту. Он је добровољно претрпео све: и пљување и ругање и шамарање и распеће. Све је то добровољно претрпео браћо и сестре и указао нам тиме да ћемо и ми у овом свету бити и пљувани и ругани и исмејавани. Али треба да се угледамо на Господа Исуса Христа и да све то примимо, и да кроз молитву и смирење све то носимо у себи. У данашњем богослужењу као што смо чули, Црква истиче један диван пример, како га и назива красног Јосифа, Јосифа кога су браћа из зависти продали у ропство за тридесет сребрника. Браћа су хтела да се ослободе брата. Продали су га да би остало више наследства њима, али ништа не бива без промисла Божијег, па ни ова продаја праведног Јосифа није била без промисла Божијег. Њега су браћа продали у Мисир у Египат, а та продаја била је и њима на добро, јер Јосиф је како каже Свето Писмо тамо задобио велике положаје, а тада је наступило седам гладних година ништа није родило. Мисир је био пун жита, пун свега, и кад су браћа његова са оцем дошла у Мисир, Јосиф их је исхранио и сачувао. Када нам се нешто догоди што није по нашем нахођењу и по нашем расуђивању ми трееба да прихватимо као прст Божији као промисао Божију. Овде је врло важно да видимо да су браћа Јосифа продала из зависити, а завист је велики грех, велика злоба. Они су Јосифа продали трговцима за тридесет сребреника, али и апостол Јуда због среброљубља продао је Христа. Можемо да видимо праслику Јосифа са Христом, али исто тако и страдање Јосифа са страдањем Господа Исуса Христа. Браћа су продала Јосифа и могао је Јосиф , када су браћа дошла у Мисир да им се освети, али није јер је он испуњавао нешто што још није било ни записано, а то је „ко тебе каменом ти њега хлебом.“ И ми треба да се трудимо кад нам неко и упути зло, да то не узвраћамо злим. Да не терамо „мак на конац“, као што говори наш народ, већ да узвратимо добрим. То парче хлеба које ћемо дати непријатељу који нас је гађао каменом, опаметиће га да помисли какав сам човек ако ја њега гађам каменом а он ми даје хлеб. То нам је пример како да се понашамо у животу. Потомци оне исте браће који су Јосифа продали припрамали су му уништење као што су потомци истих припремали уништење Господа Исуса Христа. Један од њих продао је свог учитеља за тридесет сребрњака и због те сличности Црква данас помиње судбу Јосифову, да покаже нама како је отров зависти дуготрајан. Он траје много, а поготово онда када човек се храни собом, својом сујетом, својом гордошћу, својом надменошћу, да мисли „ја само што говорим то је право, моје мисли су само праве мисли, а друге нису.“ Данас у богослужењу Црква помиње смокву неплодну. Господ који је Бог и Човек који је имао Божанску и људску природу, осећао је и глад и жеђ, једном приликом, како стоји у Светом Писму, осетивши глад дошао до једног дрвета смокве да је убере али није било плода, и Господ проклиње смокву. Проклиње зато што није извршила своје назначење, а назначење смокве је да рађа смокву, а назначење човеково је да служи Богу, назначење анђелаје да слушају реч Божију и да је преносе људима. Сваки човек има своје назначење и сваки човек треба да се труди да то своје назначење уроди плодом да би и други могли да се хране. Данас нам Црква износи овај пример да схватимо шта је од чега вредније, и зато не смемо продавати своју душу ни за шта у овоме свету. Ни ради славе, звања, ни куће, ни богаства, ни ради уцене ако нас неко уцењује, јер душа је вреднија од целога света. Помолимо се Господу да нам пошаље мудрости своје, снаге и силе да у овој припремној недељи се стално сећамо страдања Христовог и да на духован начин саучествујемо у страдању Христовоме, да молимо Бога да здраво и весело дочекамо најсрећнији и најрадоснији празник Васкрсења Христовог.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

У Светој Евхаристији су учествовали и ученици ОШ „Вук Стефановић Караџић“ заједно са својом вероучитељицом Иреном који су у великом броју приступили Чаши живота и сјединили се са Господом нашим Исусом Христом.

ђакон Немања Стојковић