Отац Александар се дотакао на почетку свога предавања разлике између греха и врлине: „Да ли су то две независне стварности које могу међусобно да сапостоје и егзистирају? Постоји ли некакав празан простор између њих? Постоји ли нека трећа опција за човека? То су све ствари и дилеме на које је човек покушавао кроз уметност, књижевност, философију, теологију некако да себи приближи и докучи“. За хришћане место решења овога питања јесте свакако богослужење из којег црпимо дубоко православно искуство: „На почетку бих само јасније упутио све нас у ком правцу и смеру бих ову тему навео. У историји искуства Цркве постоје два приступа како схватити, доживети, преживети Тајну Спасења.

Први је строго правни. Владимир Лоски истиче да је западна богословска мисао чин искупљења и спасења у Христу тумачила искључиво у правним терминама. Бог ствара свет и човека, човек одбија ову заједницу и њу даље утемељује човековово задовољавање Божије увређености кроз законе и религиозне норме. Тај правни однос поприма све карактере једног државног уређења у овом случају само на духовном плану.“

Други приступ Тајни Спасења у Христу је другачији – медицински, лекарски. Ми људи у нашем животу не утврђујемо свој однос са Богом као врхунским правником него као Лекарем. У суштини, реч „Содзо“ на грчком која значи „спасење“ значи „исцељење.“ Спасити у Цркви значи исцелити. Ту се сада налазимо и враћамо на нашу тему греха и врлине.

У богослужењу ових великопосних дана користимо једну књигу која се зове Триод. У Цркви немамо огледало па да се огледамо и дивимо нашој лепоти, имамо Триод. Савременом човеку он баш није неки пријатељ јер ми обично у свом свакодневном огледалу бирамо људе који о нама добро и лепо мисле. Триод у овом случају савременог човека није неки друг и пријатељ. Па ево како он нас види, неке од песама.“

На крају предавања видимо да је питање лечења оболелог духа човековог у нашој Цркви примарно: При крају ове сажете анализе свакако се човек пита „а како се ми у Цркви лечимо?“ Ми немамо магнетне резонанце, скенере, гама ножеве којим би секли ова болесна ткива. У Цркви се ми лечимо Светим Тајнама: Крштењем, Покајањем и Причешћем. Она нису „средства“ како то на жалост можемо чути којим се ми служимо у процесу нашег лечења. У Светим Тајнама ми постајемо „удови Тела Његовог“ (Еф.3,6;5,30), „заједница Христа“ (Јевр.3,14). Нова твар како каже апостол Павле. Она се задобија подвигом који на жалост код савременог човека има и изазива обично уско значење. Грчка реч „аскесис“ значи „вежбање“, „навику“, “начин живота.“ На старословенском „подвизатисја“ значи „кретати се напред“ и показује да се духовни живот схвата као ток развоја, ток поступног спровођења у дело благодати које је примљено Светим Тајнама, или још као постепено поистовећивање са благодаћу Духа који нам омогућава да и сами достигнемо васпостављену и обожену палу људску природу у Христу.“

Следеће предавање у Цветну недељу одржаће протонамесник Немања Младеновић на тему „ Здравље које побеђује смрт“.

ђакон Александар Ђорђевић