За певницом су појали “Србски православни појци”.

У богонадахнутој беседи Владика Јован је рекао: “Окупили смо се да служимо Свету Литургију, да се Богу молимо, да молимо Бога да нам буде милостив; а Он јесте милостив. Он ће своју милост пружати према нама онолико колико смо ми милостиви према њему, колико смо милостиви једни према другима. Да заблагодаримо Богу што нас је привео овој недељи, и на сам почетак ове недеље сабрао овде, јер ова недеља, шеста недеља Великог и васкршњег поста јесте увод у Велику недељу, Страсну недељу.Називамо је страсном јер је Господ ради нас и ради наших грехова страдао за нас. Прихватио је да Га људи и пљују и шамарају и прикују живог на Крст, све из љубави према нама. И у оме јесте највећа љубав Божија што нас је Господ управо преко Крста загрлио. И ми тога треба да се сећамо, да се сећамо те љубави Божије, да је Бог Отац није пожалио свог јединородног Сина да страда да се ми поново спасемо, да се ми поново вратили тамо где нам је намењено место било пре пада, а то је рај. Зато Господ нас позива увек, а посебно у овим посним данима да се молимо. Њему молитве наше нису потребне, али су нама потребне. Зашто? Зато ако се правилно молимо и разговарамо са Богом, да применимо то на свакодневни живот, ако хоћемо да нешто добијемо од неког човеке. Ми понизно молимо, и ако кажемо молим те дај ми то, поајми ми. И добићеш. Али ако са дрскошћу кажемо: ма мораш да ми даш, е неће нам дати ни овајчовек, неће нам дати ни Бог. Зато Бог тражи молитву, наше смирење, нашу љубав. Бог нам је дао себе тимре што нам је дао Цркву, што нам се даје у Цркви и даје нам се Господ у свим хришћанским врлинама у свим светим тајнама, а највише нам се даје Господ у Светој тајни Причешћа. Пазите, Бог нас не оставља, него нам даје себе, да ми још овде у овоме свету, кроз Причешће, осетимо ту заједницу са Богом, осетимо да примамо самога Господа у себе. И зато човек када се причешћује више није сам човек, он је са Богом. Има ли већег дара него да човек буде са Богом и да Бог буде с њиме. Ми требамо да се што чешће ппричешћујемо. Ми треба да верујемо да је у Причешћу сам Господ. Ми вером долазимо до Бога. Али исто тако и вером прилазимо светом Причешћу. Јер ми који се причешћујемо стално треба да се сећамо оних речи Христових ко једе моје тело и пије моју Крв у мени обитава и ја у њему. Заиста Бог обитава у нама. Зато Свети оци кажу онај човек који се причешћује пребива у Богу и Бог обитава у њему. Па куд ћеш већег дара, зар можемо имати већи дар него да Бога задобијемо. Ми људи осећамо дарове овоземаљске које Бог и људи дају. Осећамо и дар што нам је Бог дао живот. Осећамо дар ако живимо хришћанским животом. Осећамо дар кад нам Бог даје пород, кад нам Бог даје другог човека поред себе. Али све је то неупоредиво са даром када Бог себе нама даје. Е зато кажем када се причешћујемо треба да верујемо. Ми примамо самога Бога, не некакве симболе. Зато је потребно, колико год је то могуће нама грешнима, палима, да се припремамо за свето причешће. Има разних начина на које се припремамо: то је пост, стрпљење, милосрђе, молитва, али највећа и најзначајнија припрема наша треба да се састоји у нашем покајању и у нашем исповедању грехова. Искрено покајање. Покајање је велико чудо, велика сила, велика моћ, која преображава човека из грешног у светост, из грешног стања у праведно стање.

Јуче је наша Црква прослављала Свету Марију Египћанку, велику грешницу, али она је видела да такав начин њеног живота њу не испуњава. Видела је да је празна, иако је била богата. Био јој је сит стомак, али јој је била празна душа. Осетила је ту празнину у својој души и потражила је Бога и нашла га путем покајања. Њено житије каже да је из Јерусалима пошла у Александрију да се бави својим занатом, али је хтела да уђе у цркву где је мноштво народа хтело да уђе. Кад је ушла у ту групу народа, народ је носио и она у цркви је видела крст Христов. Када је видела како се верни народ клања Крсту Христовом како се моли. И она је хтела да приђе. Али је нека сила заковала и није могла да мрдне. Осетивши тугу и видевши да толики број народа са радошћу прилази да целива Крст и икону Христову, а она не може. У том тренутку, видела је икону Мајке Божије и завапила МајкоБожија дозволи ми да се поклоним Часном Крсту. И заиста она се поклонила Крсту. Излазећи из Цркве осврнула се икони Мајке Божије и рекла Мајко Божија сад ме ти води и руководи,ја више нећу да живим оним животом. А чује глас мајке Божије који јој каже Марија ако будеш прешла Јордан бићеш спашена. И заиста она је прешла Јордан и отишла у пустињу и 47 година кајала се за своје грехе. То покајање је њој је донело највећу радост. Каже да су је у пустињи анђели хранили. Требало је много подвига и много молитве, јер је и тамо наилазила на искушења.

Ко се исповеда ко се причешћује, он се ослобађа себе, а најтеже је себе се ослободити. Није лако променити себе. Лакше је и брдо снизити, лакше је и ћуд највеће звери у пустињи преиначити, него ли човека исправити. Али када човек задобије благодат Божију кроз хришћански живот, јеванђелски живот,кад задобије благодат Божију кроз свету тајну Причешћа, исповести и свих других врлина, онда је човеку све могуће. Зато имајмо пример испред себе и ову Свету Марију Египћанку, Свете оце, који су људи били и они су падали и они нису били без греха. Али пример марије Египћанке јесте како Господ може да убели наш највећи грех, само ако човек пожели и хоће да га Господ исцели, да му Господ опрости грехе. Опростиће, али требамо да признамо, а не да се хвалимо. Да признамо јесам грешан.

Нека нам Господ помогне да се ослободимо себе, да се ослободимо свога ега.”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након причешћа Светим Тајнама Христовим којим су се причестили готово сви присутни у храму, сабрање је настављено у парохијској сали Цркве у Рабеновцу, где је реферат на тему “Литургијска катихеза, молитвено покајна “ прочитао јереј Александар Јаћимовић. Након прочитаног реферата, уследила је дискусија на ту тему. Сабрање је завршено трпезом љубави.

јереј Бојан Стојадиновић