Свештенство опленачког намесништва у јутарњим часовима исповедио је игуман манастира Јошанице, архимандрит Евтимије (Јутрша), који је саслуживао у Литургијском сабрању Епископу Јовану, заједно са архијерејским намесником опленачким протојерејем – ставрофором Миладином Михаиловићем, протојерејем Јованом Биберџићем, протонамесником Слободаном Радивојевићем и ђаконом Стеваном Илићем.

За певницом су појали „Србски православни појци“.

У храму који су испунили верници овога места заједно са ученицима основне школе из Наталинаца, у богонадахнутој беседи Владика Јован је рекао: „Помаже Бог, браћо и сестре. Нека нам Свето Причешће буде на опроштај грехова и живот вечни. Нека нам Свето Причешће буде духовна потпора, снага, моћ, сила да остало време васкршњег поста проведемо у миру, покајању, смирењу, исповедању, јер кад се причешћујемо ми Господа примамо у себе. А ко је силнији од Господа? Нико. Зато треба што чешће да се причешћујемо, да се што чешће исповедамо, да се што чешће преслишавамо, да видимо у чему се састоји наш живот? Да ли је само у ићу и пићу или је живот дар Божији који треба да се чува. А дар се чува у чистоти. Дар се чува у чистим мислима, у чистим речима, у чистим делима, Бог се чува у чистоме срцу. Ево нас у петој недељи поста. То би требало да буде довољно да проверимо и видимо како смо постили. Да ли сам постио како Црква прописује и како Свети Оци говоре и како нас је Господ учио? Овај пост треба да нас подсети каква је наша вера. У кога верујемо и како верујемо. Вера није моја лична особина. Вера је заједничка. Вера је Цркве. Зато кажемо да верујемо у једну саборну и апостолску Цркву. У Цркву Христову која је Тело Христово. У Цркву у које верује читаво православље. Треба да видимо да ли смо се барем мало померили, барем за један степеник да дочекамо највећи празник Васкрсење Христово или смо остали на истој степеници, онако како смо ушли у пост. То значи да смо формално постили, онако како је тамо неко прописао. А није то неко, него Бог који је још у рају прописао пост. Господ је постио, али пост не значи само да држимо формално, да не једемо мрсну храну, иако је и то потребно, него да треба да постимо и духовно. Да постимо мислима, да оне не буду ружне. Да постимо речима, да оне не буду лоше, да постимо делима, да она буду добра. Да постимо и језиком. Данас нам је премудри Соломон рекао: „Онај који не обуздава језик свој он пада у замку“. У замке које човека одводе од Бога, али и од другога човека и од себе самога. Зато Свети Оци када говоре о језику кажу: „Ако имаш шта добро да кажеш, отвори своја уста и реци, ако немаш онда боље ћути“. Јер ако не знаш шта добро рећи онда ћеш причати оно што није у сагласју са Богом и нашим духовним животом. Браћо и сестре, Свети Апостол Павле каже: „Ко не обуздава језика свога, његова је и молитва лажна“. Док на другом месту Свети Оци говоре: „Докле год чуваш језик свој, дотле ће Бог чувати душу твоју“. Време је да размислимо од чега се то чувамо и да ли се уопште чувамо? Да ли смо пожелели да се мало више Богу молимо? Да ли смо осетили да треба да чинимо више добрих дела? Да ли смо осетили како треба да се понашамо? Јер, понашање је продукт онога какви смо ми хришћани. Пост је толико моћно духовно средство, ако га човек води како треба јер он подстиче човека на молитву. Пост без молитве није ништа, као што ни молитва без поста није ништа. Пост и молитва, то су два крила која нас уздижу и помажу да се мало подигнемо са земље и да погледамо у вечност. Може ли птица летети само са једним крилом? Не може. А нама је Господ рекао да постом и молитвом можемо и демоне изгонити. Толика је моћ у посту и молитви. Пост чисти и душу и тело. Пост ми не да да мислим оно што не треба, да говорим оно што не треба и да чиним оно што не треба. Како нас пост приближује Васкрсењу Христовом? Пост освећује и душу и тело наше. Тада када осветимо и постом и молитвом и добрим делима и душу и тело тада се Господ усељава у нас, браћо и сестре. Неће и не може Бог да станује у прљавом сасуду. Ми смо људи Божија створења и сасуди, који треба да чувају и душу и тело да би се Господ уселио у нас. Пост треба да нас уведе у покајање, а покајање нас уводи у Васкрсење. Покајање је Васкрсење душе или - покајање је враћање човека ка Богу. Човек не треба да се претвара пред људима да је бољи него што јесте. Могу убедити човека да сам бољи него што јесам, али да ли могу убедити Бога који све зна. Њега који познаје боље моје срце него што га ја познајем. Њега који је свуда присутан, који је свевидећи. Шта ми вреди ако ћу се показати бољи пред човеком, ако ме Бог не призна да сам бољи. Бог је пост установио још у рају и Адам док се уздржавао био је свети човек, био је чист човек. Дотле је Адам имао и изоштрен вид и дотле је Адам и разговарао са Богом, али кад је преступио заповест о посту снашло га је изгнање из раја. То и данас осећамо. Ту последицу првородног греха. Али Господ је дошао ради нас да нас искупи својом крвљу, својом жртвом. Зато причешћивање јесте наше сједињење са Богом. Адам када је погрешио видео је своју голотињу и спољашњу и унутрашњу. Када је Господ пролазио рајем и питао Адаме где си? А он каже: „Сакрих се, јер сам наг.“ А Господ га упита: „Да ниси случајно узимао са онога дрвета?“ Е, да је Адам имао смирења па клекао и рекао - опрости, Господе, јесам. Не, него је одмах то пребацио на жену. Жена ме наговорила. Жена коју си ми Ти дао. Још прекорева Бога. Погледајте докле може да иде безумље човеково, да чак прекорева Бога. Тада је Адам истеран из раја. И како говори једна црквена песма: „Стајаше Адам наспрам раја и горко ридаше“. Тада је Адам видео шта је имао, а шта је изгубио. Тако наш народ лепо каже: „Имадосмо – не знадосмо, изгубисмо – познадосмо“. Браћо и сестре, да се мало тргнемо пре него што дође крај овога живота, да не схватимо тек тада шта смо имали, а шта смо изгубили. Имали смо Бога у себи. Јесмо ли га сачували, то ћемо видети кад будемо полагали, што би се рекло, оне рачуне. Бог је милостив, Бог је добар, али мора и човек да буде милостив и добар. Бог нам је дао средства да чистимо своју душу. Дао нам средства како да чистимо и ум и срце и цело наше унутрашње биће. Зато нека нам је овај дан благословен. Да схватимо да не можемо без благослова да живимо. Да благослов није нешто што је формалност, него је благослов дар Божији, да са благословом у животу чинимо оно што треба да чинимо. Нека сте срећни и Богом благословени и нека да вам је срећан празник овај који смо данас прославили.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након причешћа Светим Тајнама Христовим којим су се причестили готово сви присутни у храму, сабрање је настављено у парохијској сали Цркве у Наталинцима, где је реферат на тему „Храм и верни“ прочитао ђакон Стеван Илић. Након прочитаног реферата, уследила је дискусија на ту тему. Сабрање је завршено трпезом љубави коју је припремио парох наталиначки, протонамесник Бранимир Товиловић.

Ђакон Стеван Илић