Пре службе је јеромонах Серафим исповедио свештенство Архијерејског намесништва бељаничког. После причешћа свештенства Епископ је одржао пригодну беседу и рекао:

„У име Оца и Сина и Светога Духа!

Апостол Павле, желећи да хришћани живе у радости Христовој, говори: „Радујте се у Господу, и опет велим, радујте се“! Заиста, браћо и сестре, нико човека не може обрадовати вечном и непролазном радошћу, коју само Бог може дати и коју нам даје. Ту радост нам је донео још од тренутка када се оваплотио од Духа Светога и Пресвете Богородице, чији празник Благовести почињемо данас прослављати.

Човек има своје радости и то је добро. Но, свака појединачна радост, ако је нема у заједници са Богом, не значи пуно. Она у сваком тренутку може да се претвори у тугу. Ма колика да је наша туга, наше невоље, наша искушења, све то Господ побеђује својом радошћу, јер Бог жели да се сви људи спасу. Зато се Бог радује када се њему обраћамо, најпре кроз веру, а затим кроз молитву, пост, труд, подвиг, доброчинства, сва она хришћанска дела која красе правог човека... Прави и истинити човек је једино Господњи човек. Тај човек ће схватати ствари другачије од овог света, који поседује само тренутну радост. Овај свет неће Бога, јер је огрезао у греху, а није се покајао. Такав свет је изгубио веру.

Исто ако и ја, као свештеник, тако мислим, онда сам изгубио веру. Тада желим да себе ставим на место Бога. Погледај му дела, речи, понашање, гордост и сујету. Шта је то осим чињенице да жели да постане Бог? Бог се радује када се ми сабирамо на молитву, на Свету Литургију. Сам је Бог рекао: „Где су двоје или троје сабрани у име моје, онде сам и ја“. Уђимо у своје срце и погледајмо да ли у њему има Бога и смирења. Неко ће казати да не осећа Бога. Да, то је тачно да може да се деси. То значи да нам је ослабила вера. Зашто не верујемо да је Бог тамо где су двоје или троје сабрани?

Знајмо да Бог не станује само у храму овом зиданом, већ у срцима људи. Ако га нема тамо, онда га не тражимо нигде. Често спомињем да, осим тога што је срце телесни орган човеков, јесте и духовно средиште и најомиљенији дом Божији. У срцу станује све, па тако и зло. Станује и Бог и нечастиви. У срцу су и љубав и мржња. Све зависи од тога коме се човек опредељује да служи. Да, истина, где су нам дела? Да ли је моја служба Богу у томе да ћу се хвалити да сам нешто урадио, саградио? Све је то добро, али поставља се питање да ли је бољи човек. То је оно што треба да гледамо. То је наша духовна грађевина, коју треба градити вером, љубављу, смирењем.

Господ се данас радује, радујем се и ја што сам са вама да се молимо Богу и да му благодаримо. То је наша прва молитва. Треба да благодаримо на сваком кораку, на ономе што знамо, и на ономе што знамо. Бог нам дарује више онога што не знамо, него што знамо. Рекох, ми смо се сабрали да служимо службу Богу. Служење подразумева смирење, веру, жртву, подвиг. Када год хоћемо да се молимо нађе се нека сметња, која је углавном оличена у другом човеку. Не, браћо и сестре, ми сами себи сметамо, јер другога нисмо прихватили као равног себи.

Данас смо се сабрали у време Васкршњег поста. То сабрање треба да нас подстакне на сагледавање себе. Ако себе не сагледавамо кроз Бога, увек ћемо имати погрешно мишљење, то јест преценићемо се. Сагледајмо какав је мој лични однос са Богом. У чему се тај однос састоји? Да ли се састоји од привремено учињеног доброг дела? Не, тај однос мора да буде сталан. Ако нисмо са Богом, ако не разговарамо са њим вером, молитвом, постом, добрим делима, онда разговарамо са самим собом, са својим егом, гордошћу. Тада ми се јавља страх да други не каже нешто што је ружно. Какав је тај однос? Не баш хришћански, браћо и сестре.

Ако не разговарамо са Богом и ако из нас не излази молитва, онда ће излазити наша гордост. Шта каже Господ за горде? Бог се гордима противи, а смиренима даје благодат. Да ли можемо да признамо себи да смо горди? То је врло тешко. За то признање је потребно смирење. Зашто, зато што је узор смирења Господ наш Исус Христос. Све је чинио из смирења да би га спасио.

Дакле, ми се налазимо у периоду Васкршњег поста, када, ако правилно постимо, добијамо помоћ да стекнемо врлину вере, љубави, наде, доброте. То су врлине. Пост нас подстиче да видимо да ли је наш живот у сагласју са вољом Божијом, а не са вољом мојом. Воља Божија је да се спасемо, очистимо, исправимо. Ако од свега тога нисмо осетили благодат поста, онда наш пост нема никакве сврхе. Није нам пост зарадовао душу и срце, него смо остали исти, само под видом разлике да се не једе мрсна храна. Браћо и сестре, пост је благослов Божији. Човек без благослова не може да живи ако је хришћанин, и ако тај благослов не прима у смирењу. Знате шта каже наш народ – благослова никада много. Да би примио благослов, треба да верује у Бога. Апостол Павле каже да онај ко прилази Богу треба да верује да Бог постоји.

Није свака вера спасоносна, већ јеванђељска – вера која може и горе да премешта. Ми ћемо се опет ту спотаћи и рећи да имамо веру, али ништа не можемо да померамо. Да ли правилно верујемо, да ли разумно то радимо? Да ли правилно учимо себе да се молимо. Често ових дана говорим, вера није нешто што је индивидуално, само моје. Вера је дело заједнице, и дело Цркве – када верујем у оно што верује једна, саборна, апостолска Црква. У сваком месту нам је потребна вера. Зато је Господ установио пост још у рају да би научио човека да се суздржава. Смисао је поста јесте и духовни пост, који је изнад телесног. Треба да знамо да телесни пост поткрепљује духовни пост. Када телесно себе смиравамо, онда се у нама смирују и страсти, она наша гордост људска.

Није се лако одрећи наших старих навика. Ако смо крали, престанимо. Ако нам се живот састоји само у оговарању, престанимо. То није лако само човеку, али је лако са Богом. Зато тражимо помоћ и силу Божију да нас крепи. Крепиће нас, ако у себи имамо смирења. Пост је једна важна димензија у нашем духовном животу. Није пост нама дат због неких споредних разлога, већ да помоћу њега, молитвом и трудом, постанемо пријатељи Божији. Када се удруже пост, молитва, добра дела и када све то усмеримо Богу, онда пост има своју сврху и циљ. Пост има за циљ да нашу свакодневну бригу пребаци на Бога, да се уздамо у Бога.

Данас смо чули речи: „Благо мени ако се уздам у Бога“, јер је он тај који нас највише воли. Он је тај који је крв пролио за нас да будемо спасени, али добро ми је ако се уздам у Бога, но тешко мени ако се уздам у себе, да сам не знам ко и шта. Уздати се у себе, значи уздати се у свој его. Зато човек каже: „Нико не може као ја“. То може да говори човек који има лабаву и лажљиву веру. Он себе лаже, па покушава и другога да слаже. Циљ поста јесте да се пронађемо у Христу. Ми смо се у Христа крстили и обукли. Неће нам ни крштење само помоћи. Није! Шта нам вреди што имамо папир да смо крштени, а живимо некрштењским животом

Молимо се Богу да остатак Васкршњег поста проведемо у радости са Богом. Ако будемо постили и молили се, онда ћемо задобити радост, и доживећемо је онога дана када прослављамо Васкрсење Христово. Нека нам Господ помогне да се мењамо и преображавамо, да не остављамо за сутра наше обавезе. Онда ће нам ђаво рећи да то дело пребацимо за опет други дан. Тада ће нас Господ пронаћи непокајане. Господ је рекао: „Судићу ти у ономе у чему те нађем“. Истински треба да волимо сваког човека, а не само онога који нама угађа. Љубав Божија је та која носи и праведнике и грешнике. Ако Господа стално, истински призивамо, онда ће он и бити. Он је свезнајући, свевидећи, свуда присутан, само је потребно да отворимо своје духовне очи, јер се таквим очима сагледава Бог. Зато се у посту и молимо да постимо душом, срцем и телом – очима, ногама, рукама, слушањем. Слушајмо само оно што је спасоносно, то јест Христос и Црква. Причешћујмо се што чешће, исповедајмо се, кајмо се ради својих грехова. Покајање нам је потребно да бисмо се преобразили, променили и изменили.

Нека сте срећни, Богом благословени, да вам буде на здравље и спасење причешће. Молимо се да вас Господ све благослови и да тај благослов Цркве и Литургије пренесете на домове ваше.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

После службе Владика је одржао братски састанак са свештенством на ком је свештеник вранићки јереј Дарко Павловић прочитао рад на тему „Благодат и спасење“. Владика је похвалио труд оца Дарка, а свештенство је развило плодоносну дискусију.