У својој беседи наш Владика је рекао: „У име Оца и Сина и Светога Духа! Ево нас, браћо и сестре, у половини Васкршњег поста. Ево нас у трећој недељи Васкршњег поста, коју је Црква назвала Крстопоклоном. Тако је названа јер нам Црква на поклоњење и целивање износи Часни крст. Моћ и силу Крст је задобио зато што је на њему Господ распет и пролио крв да би убелио наше грехе. Да би нас ослободио од греха, јер Господ је управо кроз Крст победио смрт. На почетку данашњег Јеванђења чули смо: 'Ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе и узме Крст свој и иде за мном'. Господ нам каже ко не узме крст свој и не иде за мном није мене достојан. Да се вратимо мало на ову Христову реченицу. Није лако одрећи се себе. Није лако пијанцу да се одрекне пијанства. Није лако човеку који се користи неистином да почне да говори истину. Нас на првом месту спутава да идемо за Христом наша гордост, саможивост, себичност. Христос не тражи да се одрекнемо нас као личности, већ да се одрекнемо свега што је недостојно а што је у нама. И зато је недостојан човек који не живи у љубави са Богом и са ближњима. Зашто? Зато што је Бог љубав. Зато Господ каже да се ослободимо себе. Није лако, али је могуће ако верујемо у Бога и ако узмемо крст свој и онда ћемо ићи за Господом.

Кад се први човек погордио, па није хтео да слуша Бога, већ је почео да слуша нечастивога. Тако и човек који не слуша, он у ствари и не живи хришћански. Хришћански живот се састоји у вери, нади, љубави, али и послушности. Свој крст да узмемо и да га носимо са благодарношћу, а Господ када види да сва искушења прихватамо са благодарношћу онда ћемо осетити сву снагу и силу Крста и добићемо снагу да свој крст носимо. Свој крст ако не носимо у смирењу, неће нам бити на спасење. Свети оци кажу да човек који крст носи са смирењем, не носи више он крст већ крст узима њега и носи. Изнад свих искушења и патњи ће га носити крст, ако га носимо са смирењем.

Данас је недеља посвећена Часном крсту. Црква жели да нас подсети у ову недељу да се сећамо Крста. А ако се сећамо Крста, онда ћемо се сећати и Господа, који је ради наших грехова распет. Господ је наше грехе приковао на Крст. Након три недеље телесног и духовног поста, Црква нам даје да целивамо и поклонимо се Крсту ради наше утехе и укрепљења. Да бисмо тако дочекали на достојан начин светло и славно Васкрсење. Литургичко искуство нас учи да је Крст темељ Цркве. А Црква шта је? Црква је Тело Христово. Ми који смо крштени смо удови Тела Христовог. Ми би требало да будемо радосни, јер смо делови Тела Христовог. Крст је тврђава васељене, целога света. Крст је сила. Чија? Немоћнима. Крст је лекар болеснима. Крст је очишћење губавима. И зато у Цркви све бива знаком Крста. Зато Крст треба да пригрилимо, да бисмо Крстом ојачали. Речју, за истинског и правог хришћанина, Крст је све у његовом животу. И зато наш српски народ каже: без Крста ни преко прага! Ничега се сила нечастива не плаши, колико се плаше Крста, јер је побеђена смрт и сила демонска преко Крста.

Када је Свети Макарије имао велику духовну борбу са нечастивим силама и упитао их чега се највише боје, демони су му одговорили – онога што стављате на себе и оно што носите на себи и оно чиме се храните, тј. Причешћа. Све је у знаку Крста. Васељена је у знаку Крста. Човек кад рашири руке и он је у знаку Крста. Све нам ово говори да схватимо да је Крст знак наше припадности. Да је Крста наша сила и победа. Ко настоји да буде истински хришћанин, не може то чинити без Крста и без крстоношења. Када читамо Свето Писмо видимо да је Господ клецао када је носио Крст. То нам говори да и ми клецамо када носимо наш крст, али не смемо да посрнемо. Да силом Крста успемо да се подигнемо. Ко жели да буде хришћанин не може успети ништа без крста. Свети Јован Златоусти каже да све што се односи на нас обавља се помоћу Крста. Зато, када се крстимо не чинимо то механички, већ то чинимо са сећањем на распеће Христово и да кроз такав начин крштења призовемо силу Крста и да се спасемо. Не могуће је учинити ни једно добро дело, ни спасити се без Крста. Зато је Црква прописала молитве које хришћани треба да читају пре спавања, јер у сну могу човека напасти све могуће силе. Зато је хришћанин без Крста као војник без оружја. Војника када непријатељ види да нема оружје, одмах га може напасти. Нечастива сила кад види да ми не служимо Крсту и кад види да не носимо Крст на себу, она нас одмах напада. Кроз цео живот морамо носити Крст са радошћу и благодарношћу. Христос нам поручује да носимо Крст као знак нашег заједничарења са Богом. На Крсту је љубав, а под Крстом је злоба. Онај ко се одриче Крста, он се одриче и Бога.

Наша вера је вера и Крста и Васкрсења. Васкрсење је оно што даје смисао и садржај Крсту, који нас изводи из трагике и драме људског живота зато што се и сам Господ на Голготи поистоветио са Крстом. Тако да и ми данас певајући у Цркви, певамо Крсту као да је личност. Радуј се животворни Крсте! Радуј се Крсте Господњи! Крсту твоме поклањамо се Владико и Свето Васкрсење твоје певамо и славимо! И зато је наша вера, вера и Крста и Васкрсења.

Нека би нас Господ удостојио, поклањајући се Часном Крсту и задобијаћу силу да бисмо дочекали славно Васкрсење. Да нам Господ помогне да силом Крста одбацимо своју себичност, гордост, приврженост греху и ђаволу, да одбацимо првиврженост лажима, клеветама, злобама, оговарањима и разним другим злим делима. На то се можемо уверити сваког дана. И данас се Црква напада. Поједини не бирају речи да нападају Цркву, јер су се одрекли Бога и истина и зато се служе лажима. Ми треба да следимо Крсту, Цркви, Христу, Светим тајнама и светим врлинама. Време је такво да се расположење из минута у минут мења. Да не подлегнемо тим духовним мољцима, који нагризају и душу и тело. Радујмо се Крсту и Васкрењу и ојачајмо у вери. Зато што је вера та која ослобађа. Вера шири и груди и срце. Вера шири човека да у његовом срцу може да живи Бог. Ако ми желимо да уселимо Бога у наше срце, наше срце ће бити раширено за Господа.

Браћо и сестре, да се помолимо Богу да нам радост поста у којем се налазимо и радост празника Васкрсења Христовог коме идемо у сусрет, да нас та радост обасја и да не помислимо да је на Велики Петак све свршено. Господ је сишао са Крста и васкрсао. Да у овом времену у којем се тама надвила над читаво човечанство, све народе обасја светлост Васкрсења Христовог. Нека би нам Господ помогао да изнесемо свој Крст и да кажемо – слава ти Господе на снази да Крст можемо носити и преко Крста се спасавати.“, закључио је наш Владика.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након евхаристијског заједничарења сабрање је настављено на трпези љубави, коју је припремио надлежни парох протојереј Бранислав Јеремић.