За певницом је певало братство храма Светога Саве и богослови из богословије Светог Јована Златоустог. По завршеном вечерњем богослужењу, прочитане су молитве пред почетак Великога Поста, којим смо измолили од Бога да „услиши молитву недостојног слуге твога и да предвиди сва сагрешења ових слугу твојих који Ти са покајањем прибегавају“. Отац Зоран Крстић обратио се вернима пригодним речима, пожелевши им срећан и благословен почетак поста:

„Истерани смо из Раја, и налазимо се као што видите овде испред, исто онако као што се то десило и са Адамом. Од оног момента када пост почиње, треба да имамо у виду да смо избачени из Раја, због грехова наших. Како сам рекао, то је половина слике нашег живота. Друга половина, много важнија, и она вечна, она која ће нас држати и од које ћемо живети у вечности јесте циљ нашег путовања, јер врло често ми људи означавамо наше животе, личне животе као путовања. Од некуд смо кренули и у некој историјској тачки идемо напред, негде се путовање завршава. Што ће рећи да пут увек има има свој почетак и свој циљ. Јер уколико би пут означавао само кретање без циља, онда то не би било путовање него лутање. А претпостављам да нико себе осим у ретким случајевима не доживљава као луталицу. Сви би себе требали да видимо као путнике. И ово је тачка од које креће наш пут. Прво се поставља дијагноза а то је да смо ми људи пали, и отпали од Господа, и да нас Господ позива да путем уздизања идемо ка циљу, Васкрсењу и Спасењу. Сад када кренете на пут, свашта вам пада напамет, шта може да вам буде потребно на путу, сем оних наједноставнијих ствари које ето свако понесе ако је пут дужи... Шта нама треба за пут? Ако је ово тачка од које крећемо, изгнанство, шта би нам требало то да наставимо пут и да стигнемо ка циљу? Чули смо у овим молитвама покајање. Не можемо да замислимо хришћански живот без покајања. Покајање нас води ка крштењу, и свему ономе што чини наш хришћански живот. Зашта то браћо и сестре треба да се покајемо? Многи ће пожелети у овим данима пожелети да се исповеде. А многи ће имати тај проблем шта да исповеде? Шта би то требало да се исповеди? То је оно уобичајно што чинимо свакодневно, и примећујући што чинимо. Много пута сам срео људе који на силу желе да се исповеде, и на силу исповедају свакакве своје грехе, од малих праве велике грехе, да би се кајали, и мислили да то представља покајање. Постоји само један кључни грех и то је оно што би ми требали да лечимо на путу. Ако бисмо грех замислили као прекршај, некакве заповести, онда би могло да се постави питање, од нас Господ тражи да ми опраштамо другима седамдесет пута седам а Он нама не може ни једном да опрости. Адаму није могао ни једном да опрости то што је погрешио. Очигледно да ту нешто није у реду, и да ми не схватамо баш најбоље шта се од нас тражи. Постоји само један суштински грех, а то је мала љубав. То је оно заправо што треба да исцељујемо јер грех и стање због којег се ми налазимо овде истерани из Раја, није настало због тога што смо ми прекршили заповест, него што су наши прародитељи малу љубав према Богу имали, и мислили су да им Господ не треба, и ту није било ништа што би Господ могао да поправи. Замислите ту једну ситуацију да од некога од неке особе тражите да се покаје, зато што вас мало воли? Како ћете да изнуђујете љубав? Може да буде таквих покушаја, али знате да су они сами безуспешни. Нико не може другоме да каже: „Воли ме више“. То је бесмислено. Ако вас тај други не воли, ништа вам то не вреди. То је суштина онога што ми пролазимо током Великога Поста, да изграђујемо љубав. Грех је увек браћо и сестре, увек, против нечије љубави. Дакле, то није преступ некакве правде, него је то преступ против нечије љубави, Бога или наших ближњих, који су око нас. То је оно са чим треба да се наоружамо на овом путу, и да тако стигнемо до циља. На крају потсетићу вас, како Господ треба да опрашта грехе. Ево у молитви је помињана блудница... шта Господ каже, зашто јој се опраштају греси? Зато што је праведна? Како је блудница ако је праведна? Или Петру када се одриче Господа? Господ каже блудници, опраштају ти се греси јер си велику љубав имала. И то је оно што чини наше покајање, и због чега би требало да се кајемо. Смисао свих наших молитава, аскезе коју проживљавамо од сутра јесте да повећамо нашу љубав према Господу, и да је увећавамо према нашим ближњима. То је једино оружје којим се побеђује грех. Јер сетите се на крају и апостола Павла који нам набраја шта све може човек да уради и да горе премешта ако љубави нема, ништа је. Смисао свега што започињемо вечерас, јесте да увећамо нашу љубав. Желим вам у име целог братства и свих нас, да добро искористимо време овога поста и да завршимо тај пут и да сви у радости дочекамо Васкрс. Живи били, Христос Васкрсе!“

Следујући пракси и традицији Цркве, у наставку су верници затражили опроштај грехова једни од других, да би очишћеног срца ступили на стазу и пут Великога Поста.

ђакон Александар Ђорђевић