Богослужење је својим појањем улепшао хор ученика Богословије Светог Јована Златоустог у Крагујевцу.

Чтецирали су: др Марко Петровић и Урош Петковић.

У својој надахнутој беседи Преосвећени Владика Јован је рекао:

“У име Оца и Сина и Светога Духа,
Браћо и сестре чули смо данас, ово Свето Јеванђеље које је веома поучно. Јеванђеље које нас упућује да погледамо сами себе. Јеванђеље које нам показује, какви смо сваки од нас понаособ, какав је наш живот понаособ. И заиста, ово Јеванђеље где је Господ казао својим ученицима, а преко њих и нама, јер све што је Господ казао својим апостолима, својим ученицима, све што је Господ проповедао на земљи, све су те Његове речи упућене, не само за она времена, нити за садашња времена, него и за сва будућа времена. И заиста, Господ, како рече, како почиње данашње Јеванђеље каже апостолима, а понављам и свима нама: “Пазите да милостињу своју не чините пред људима, да вас они виде, иначе плате немате од Оца Вашега Који је на Небесима”. Кад је ове речи изговорио Господ Исус Христос Својим ученицима браћо и сестре? Онда, када је своје ученике утврдио и довео, да тако кажем, до љубави као највеће врлине, и баш зато што их је довео до те врлине љубави, а то је највећа врлина браћо и сестре, Он их и упозорава и каже “Пазите да милостињу не чините пред људима”. Дакле, Господ Који је поучио Своје ученике о љубави Он им сада каже да се пазе, јер сујета људска, она се прикрада и она тиме хоће да украде наша добра дела, која ми чинимо, то јест, ако било шта учинимо да би то „таласали” што би смо рекли, да би смо говорили, да би смо се хвалили, и значи овде Господ каже ПАЗИТЕ, као да је реч како бих рекао о некој опакој звери. Јер ми када кажемо некоме пази да не паднеш, пази, ту је звер. И заиста браћо и сестре, сујета, гордост, то је највећа духовна звер коју сваки од нас носи мање или више, али је страшно, када човек не препозна те духовне звери у себи, него живи по нагону, да тако кажем, тих духовних звери. Дакле, браћо и сестре, Господ хоће да каже да све губи вредност коју ми учинимо у овом животу као добро, да све губи вредност ако је спојена са сујетом. Ако је спојена са гордошћу, ако је спојена са славољубљем, и опет понављам са гордошћу, боље је онда не чинити. Јер кад учиниш, а хвалиш се ти у ствари не чиниш добро, или боље речено, ти чиниш двоструки грех. Ти се хвалиш, да си некоме нешто дао, а и то што си дао није твоје, није ни моје ни твоје, и то је дар Божији браћо и сестре, али је проблем у томе што ми све често не умемо да схватимо те дарове Божије који су у нама које нам Бог даје, него мислимо, „не, то сам ја створио, то је моје, Боже опрости само што не кажемо, шта има Бог са тиме што ја сам богат”. Па ти си богат од дарова Божијих ако си свестан човече и Хришћанине. Дакле, браћо и сестре, под милостињом шта је то што каже Господ у данашњем Јеванђељу “Пазите да милостињу своју не чините пред људима”, под милостињом ваља разумети, свако праведно дело, свако добро дело, свако Христољубиво дело. Спаситељ, истина, не забрањује да их ми чинимо пред људима, Он не забрањује чинити добра дела пред људима, већ забрањује чинити то из сујете, да не чинимо то из сујете, зато Бог, да тако кажем, и кажњава или награђује, не само дело наше, већ и намеру нашу, то је важно, јер није грех, само грех који ми учинимо, него је грех и када не учинимо, а треба да учинимо; и то је грех. Дакле, када дајеш милостињу, не труби то пред људима, не хвали се, ни чини то као лицемерни. Ако читамо Свето Писмо, ми ћемо видети да Господ у Јеванђељу, највише осуђује, лицемерне људе. Људе, који се претварају да су бољи, него што јесу. А зашто то чине? Зато што желе своју славу, а не славу Божију. Ко су ти људи лицемерни? То су они који настоје да се представе другачијим и бољим него што јесу. А Јеванђеље каже: “А ти када чиниш милостињу да не зна десница шта чини левица”. Другим речима, Господ нас опомиње да у свему имамо смирења. Господ нас опомиње да и када учинимо добро, да то заборавимо; да заборавимо, како би смо опет могли и истом ако треба човеку учинити добро, али ако ја памтим добро што сам некоме дао нешто, онда ће одмах казати „па чекај, ја сам њему дао, више не треба да му дајем”. И шта онда имаш користи од тога што си дао ? Дакле, лицемерни су и они, који показују да су милостиви, и трубе. Па и ако нешто и најмање дарују, то дижу до небеса. Исто су тако лицемерни људи који, оно добро и најмање које дају другоме, мисле да је огромно велико, али зато сматрају малим добрим оно што добијамо од других. Дакле, не меримо истом мером, а Господ у Јеванђељу каже: “Каквом мером мерите,таквом ће вам се и мерити”, шта дајете то ћете и добити. Дакле, Господ нас опет учи кроз Јеванђеље и каже: ”А ти кад чиниш милостињу, чини је у тајности”. Овим нам Господ каже, ако је могуће, сакриј - сакриј то од самога себе. Зашто? Да не паднеш у гордост, и да не почнеш да се хвалиш,како си некоме, нешто дао. Дакле, у другом смислу левица означава сујету, а десница означава милостињу. Управо то значе ове речи Христове “Да не зна левица, шта чини десница”. Дакле, десница означава милостињу, значи што је за људе тајно, то је за Бога јавно. И ту, морамо да будемо начисто са тим браћо и сестре. Да не мислимо „сад ћу ја да сакријем од другог човека”, можеш да сакријеш, и кријемо, нажалост, а да ли ћемо то сакрити од Бога. Скриваш своју гордост, а не видиш, да и најпростији човек, да тако кажем, у теби и мени види гордост, браћо и сестре. Дакле, Господ каже: “А кад се молиш, уђи у своје срце, у своју клијет”. И Господ нам каже која је то најзначајнија молитва? То је “Оче Наш”, каже кад се молите, молите се “Оче Наш који си на небесима”. У Овој краткој молитви, садржан је сав смисао људског живота, не само овде на земљи, него је саткан и сав смисао и горе на небу. “И опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима нашим”, јел тако, ми то изговарамо, а да ли бар, да ли нам се косне срце, ум и разум тих речи? И још се тамо молимо: “Да дође Царство Твоје, да буде воља Твоја”, а не моја. Па има ли садржајније ишта, браћо и сестре, и потребније за човека? Односно има ли ишта потребније за његово спасење. Али хоћу још мало да се вратим, опростите, на ову реч о лицемерју, о ком Господ овде данас говори у Јеванђељу. А лицемернима Господ назива оне људе, који мисле да служе Богу, а у ствари служе себи и људима, Бог не тражи да ми не чинимо добра. И зато Господ каже, ако ти то чиниш ради себе и ради људи, не Бога ради и спасења твога, онда ћеш ти од себе и од тих људи примити плату, нећеш примити плату од Бога. Јер изгледа није ми стало до Бога, већ ми је стало да ме само људи хвале, да само о мени људи говоре добро, е такве људе волим, то су моји прави пријатељи. У ствари то су моји и твоји непријатељи духовни, непријатељи, зато што хвале оно што је безумно, а безумно је браћо и сестре хвалити се собом. То је безумно! Што значи немаш ума који је прослављен од Бога и Богом браћо и сестре. “А ти када се молиш”... Господ рече како треба да се молимо, да уђемо у себе. Нажалост, многи мисле и тако себи тумаче Свето Писмо, а Свето Писмо тумачи само Црква. Дакле, када Он каже, уђи у себе, људи мисле па ја немам потребе да идем у Цркву да се молим, молим се ја у кући својој, молим се на свој начин, и зато и не долазе у Цркву поједини, међутим , то је велика заблуда. Неће да прочита тај човек онај други део у ком Господ говори: “ Где су двоје или троје сабрани у име Моје ту сам и ја”, ту је цело небо, ту су сви свети, а то је у ствари наша молитва, то је у ствари наша Литургија коју служимо. Без заједнице, нема спасења. Јединка она пропада. То је она изрека латинска “Један Хришћанин ко ни један Хришћанин”. Зашто? Па зато, где је заједница, ту је Бог. Где се заједница поштује, где један другога поштује, где један другоме указују већу част. А не траже да други мени указују част, а ја да другоме не указујем. Па то није Хришћанство. Ја сам Владика, ја сам Старешина, па мислим „е сад сви треба да клече на коленима”, па клечаће, ако сам ја Владика свети човек и ако је тај старешина свети човек, он ће клечати. Научиће га Дух Свети да му каже, ко и какав је ко, али ако ја то тражим из своје сујете, е онда је ту пропаст браћо и сестре. За владику и за старешину, и за свакога човека. Браћо и сестре, треба се молити са исправним настојањем срца. Ово што сам пре неки дан чини ми се говорио, да уђеш у своје срце и да осетиш, за кога то куца моје и твоје срце, за кога? Куца оно за нас, али ако то срце куца само за мене, брзо ће то срце престати да куца, али када куца за Бога и када куца за другога, оно ће да куца браћо и сестре и после наше смрти у духовном смислу. Куцаће добрим делима, која смо скривено чинили, да би тај имплус, тај откуцај нашег срца, нас подстакао на молитву, на добро, на доброчинство. Циљ молитве није да научимо Бога шта нам је потребно, већ је циљ да одвојимо свој ум од приземних ствари и да га везујемо за Бога. Циљ је да добијемо духовне користи од нашег разговора са Богом. А молитва управо јесте наш разговор са Богом. Браћо и сестре, на крају да завршим о милостињи о којој Господ данас говори. Ко су у ствари милостиви људи? То су они који су смирени. Истински смирени људи су сви они који саучествују, који саосећају, који састрадавају и саосећају са ближњима својим. Они који осете рану другога као и своју. А ми ако имамо рану ми осетимо да нас боли, а када видимо рану другога кажемо ма није то ништа. Па није по туђим леђима ништа, а по својим јесте како каже наш народ.

Милостиви људи пружају и духовну и материјалну помоћ. Милостиви су људи они који помажу другоме ако је скренуо са пута да се врати на пут. Милостиви људи су они који се моле за другога, који пролију сузе за другога, којима је жао пропасти другог човека. А имамо и људе, који се радују пропасти другог човека.

Има једна прича: “када су питали једног човека, шта би ти желео своме комшији? Он је одговорио: па ја би желео да му цркне крава. Па какве ти користи човече имаш од тога што ће њему да цркне крава? Немам ја никакве користи, али он има штету”.

Па где је онда живот хришћански, браћо и сестре? О каквом животу хришћанском говоримо, када не можемо да поднесемо једни друге? То је лаж! То није хришћанство браћо и сестре! То је горе од незнабоштва! Незнабожци не знају за Бога, али и они знају да учини другоме добро.

Према томе, Бог спасава по ономе што ми добро учинимо једни другима. То су сви они људи који ближњима дају добре савете. Али како да даш савете, ако ниси и сам саветован? Ако ниси савете примио до Бога и од другога? Како да научиш другога, кад си ти ненаучен? Како да осветиш другога, а ниси сам себе осветио светошћу Божијом. Људи мисле „ма ја сам све”. То је тај несрећни его, то је та опасна духовна болест.

Милостиви људи су још и они који не враћају зло злим, него добрим. Који се моле за другога и када им учини зло, чувају се да га не осуђују. То је хришћанство! То је милостиња браћо и сестре. Милостиња је блаженство у коме све најпре зависи од мене и тебе, од човека па тек онда од Бога.Зашто? Зато што ми милостињом „задужујемо” Бога. Да нам Он узврати на милостињу коју дајемо, али опет кажем, да се чувамо сујете да не мислимо учинио сам добро овом човеку , сада су сви дужни да мени чине добро.

Нека нам Господ помогне да тако живимо и мислимо. Ми данас овде чинимо и помен нашој монахињи Магдалини, за коју могу да кажем , да је она, колико је то било у њеној моћи пазила на себе. Имала је управо ту особину милостиње. Ништа она за себе није имала. Она је скривено, то вам сада исповедам, о овоме дану, и ако је имала нешто своје давала другоме. Толике године служила је Богу и епископима, па сам је гледао како је и ону храну која преостане гледала кога ће тамо да нађе да да, да се не би бацило. Е, то је хришћанство браћо и сестре. По милостињи ће нас Господ препознати и по добрим делима. Бог вас Благословио”!

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

У току службе Преосвећени Владика рукоположио је ђакона Страхињу Савковића у чин презвитера са постављењем за привременог пароха у Азањи. 

Духовна поука Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована јереју Страхињи Савковићу

На крају Свете Литургије одржан је четворогодишњи помен монахињи Магдалини, дугогодишњој послушници на двору Епископа Шумадијских.

Јереј Страхиња Савковић