Тумачећи данашње Јеванђеље, Преосвећени је истакао између осталог: „Родио се Христос ради нас и нашега спасења. И постао је човек али остаје Бог. Родио се Христос узео је на себе људску природу, и да би ту огреховљену људску природу и уздигао до престола Божијег. Родио се Христос и тиме нас је усинио. Учинио нас је једнаким славе лица Његовога. И заиста од Рођења Христовога, достојанство је бити човек. Али бити прави човек. Прави човек је Божији човек. Онај човек који носи Бога у себи, онај који је богоносац. И заиста браћо и сестре Христос је све учинио ради нас и нашега спасења, и ту човек нема оправдања, нема да се оправда, и да каже да није знао шта му је потребно за спасење. Све што му је потребно за спасење речено је самим Богом. Све је то записано у Јеванђељу Божијем, Христовом. И зато је Христос слао своје апостоле да проповедају народу Јеванђеље Христово. Не само да проповедају, него и да оздрављују људе и да их ослобађају од демонске силе“.

Апостоли су се са радошћу вратили са своје мисије, али не само зато што су исцељивали болесне, него и зато што су људе избављали од још од веће болести, од већега зла, тј. што су људе ослобађали од нечастивих духова. Нема ништа страшније од човека кога поседује нечастиви дух... Апостоли су говорили: У име твоје Господе и демони нам се покоравају. Узмимо разлику смирења Апостола и њихове удаљености од те надмености како ми умемо да будемо. У име твоје Господе, а не у име наше. Ми када учинимо неко веће дело, ми сами постајемо досадни колико себе можемо да хвалимо, колико о себи можемо да мислимо високо. Какво је твоје и моје мишљење ако не иде ка Богу? Ако човек мисли о себи високо шта је то? Па гордост. Гордост је како нас уче свети оци узрок свакога другога греха. По твојој благодати Христе а не по нашој сили желе апостоли да кажу. Сила је у Богу, али човек може да постане силан.“

У наставку беседе Преосвећени се дотакао пада Сатане са неба: „Зашто је Сатана пао као муња? Зато што је био као светлост и био је арханђео, лучоноша. Јављао је Бога људима. Али када је дошло до гордости онда је он потамнео постао је тама, био је лишен части и славе коју је имао као анђео. И ми мало да размислимо ако размишљамо о себи високо, да и ми можемо да постанемо тама и да одступимо од Христа. Зато Христос каже апостолима да се томе не радују, и зато им каже: Ево дајем вам власт да газите силу демонску и гордост људску вашим смирењем. Христос даје сваком крштеном силу у зависности од његове вере у Бога. Зависно од наше вере и нашег смирења. Даље Христос нам каже како се обрадовао што је чуо од Апостола, и обратио се Богу Оцу молитвом: Хвалим те Оче неба и земља, што си ово сакрио од мудрих а показао онима који су безазлени. Шта то значи? Мудрост људска без доброте и смирења човека води у злобу. Христос каже: што си сакрио од мудрих? Оних који су сами себе правили мудрим. Ако уђемо у своје срце и признамо да ли себе не правим мудрим? Како ће то сазнати? Управо ако мисли да стално треба да учи другога. А тај који тако мисли, он значи није научио себе. Није научио себе смирењу. Као ненаучен поставио је себе учитељ другима. Зато је Достојевски рекао: могуће је научити ненаученога, могуће је научити и животињу, али је немогуће научити онога који је као ненаучен поставио себе учитељем над другима. Мудровати својим умом ако у том уму нема Бога браћо и сестре, то је лудост. И сви ће ако се правимо сви ћемо пожњети оно што смо мудровали. Зато ћете имати људе који хоће Цркву да исправљају. Дрзнуо се човек да исправља цркву, па овај владика треба овако, онај треба да држи крст... итд. Имамо људе који се уплићу... Човече смири се па слушај Цркву ако желиш да будеш спасен. Једино се у Цркви и кроз Цркву спасавамо. Али зато треба да живимо Црквом. Живимо богослужењем, молитвом и смиреношћу. Зато Господ каже хвалим те Оче неба и земље што си сакрио од мудрих и дао безазленима. Како би то могли да протумачимо? Као што се добар отац обрадује када види да су његова деца узнапредовала достојно похвале, тако се и сам Спаситељ обрадовао што су апостоли удостојили се таквих добара, да таква добра чине. Дакле, обрадујмо и ми нашег Господа Христа тако што ћемо напредовати у хришћанским врлинама и у чињењу добрих дела. Обрадујмо Христа тиме што ћемо га сместити у наше срце, и што ћемо наше срце учинити да постане Витлејемска пећина. Бог пећину бира, шталу. И тиме показује смирење. Па онда чиме ти и ја да се гордимо брате? Само својим неделима и својим несмирењем. Дакле, да учинимо и наше срце том Вителејмском пећином како би се Христос у нама стално рађао. И да размишљамо о Рођењу Христовом, не само календарски, него и свакога тренутка. Ако се Христос рађа у нама онда се ми препорођујемо. Онда постајемо други људи, онда од грешника можемо постати праведни. Онда можемо од злочинца да постанемо добар човек. Вера нам треба. Та вера је помогла и овим двадесет хиљада никомидијских мученика који су убијени за Христа. Нека би њихове молитве, њихова проливена крв, ових мученика никомидијских било за наше духовно освежење. Давно је речено: крв мученика постало је семе за нове хришћане. Да стално обнављамо себе у Христу. Ко себе обнавља у Христу постаје нови, преображени човек, човек који је са Христом и који носи Христа у себи.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

ђакон Александар Ђорђевић