Сабрана око Трпезе Господње, око Тела и Крви Господње, Црква је и данас 2. јануара, у Недељу Светих Отаца, у Саборном храму, славила Васкрслог Христа и свето име Његово. Са Његовим Преосвештенством Епископом шумадијским Господином Јованом који је предводио ово евхаристијско славље, саслуживао је протојереј – ставрофор Зоран Крстић, ректор Богословије Свети Јован Златоусти и братство Саборног храма.

У својој очинској беседи после прочитаног јеванђелског зачала Владика Јован је истакао:

„Браћо и сестре, налазимо се у последњој, припремној недељи за празник Рођења Христовог. Црква нас од самог почетка Божићног поста припрема за што достојнији дочек празника, који је темељ свим осталим празницима у току године. Црква је ову недељу назвала недељом „очева“ и увек се налази испред празника Рођења Господа Исуса Христа. То показује да је Божић породичан празник, што нам управо говори ово Јеванђеље које смо чули, где је изложен родослов Господа нашег Исуса Христа.

Дакле, празник породице. Нико од нас није бирао породицу, како је то често говорио блажене успомене Патријарх Павле. Нико нас није питао ко ће нам бити родитељи или место рођења. Породица је зато дар од Бога и зато је одговорна за свакога. Данашњи празник „очева“ опомиње сваку хришћанску породицу да је она домаћа Црква. Такође, овај дан нас опомиње на живот и васпитање породице, јер оно што се стекне у кући, јесте оно што човек носи читавог свог живота са мањом или већом изменом.

Када је у питању васпитање и правилан однос међу људима у породици, друштву и Цркви, битно је нагласити да је темељ свега, домаће васпитање. Свако сазнање о духовном и хришћанском животу требало би да потекне управо из саме породице. Дом је најважнија животна школа. Често говорим, да оно што се не понесе са кућног прага, ни са чим се не може надокнадити. Дакле, родитељи су тада најважнији, јер управо од њих зависи каква ће бити та школа и наравно, какви ће бити ученици у тој школи. Важно је да знамо да се са том школом ни најславнији универзитети не могу упоредити. Давно сам прочитао на једном месту, како је један човек завршио многе престижне школе, и када су га питали, ко му је највише помогао да све те школе заврши, мирно је одговорио, да је то крило његове неписмене мајке. Мајчино крило је најтоплије. То значи да су наши преци, и деке и баке и очеви и мајке, љуљали децу на својим крилима, али и деци говорили о Богу, о ономе што је добро и како треба живети и понашати се у животу.

Нажалост, чини ми се да многи родитељи нису свесни своје улоге у васпитању. Иако се сваки родитељ труди да буде најбољи родитељ и васпитач, видимо, да многи не успевају у томе. Важно је знати како треба да васпитавамо своју децу и како треба разговарати са њима, чак и онда када их и грдимо. Треба знати, каквом љубављу да волимо своје дете, чак и онда када га грдимо. Ако је љубав исправна, дете ће и кроз грдњу осетити љубав родитељску. Када се љубав не даје на прави начин, онда она често зна да заболи. Родитељско васпитање је најважније, јер деца у родитељима виде Бога. Деца су још увек безазлена и неогреховљена, и нису испуњена ни мржњом, ни злобом, али су испуњена љубављу.

Бог је љубав. То треба да опомиње и телесне и духовне родитеље. Са правом се каже, да оно што родитељи дају деци јесте печат који носе кроз свој живот. Ако су родитељи рђави, и пружају лош пример, онда је и њихов утицај на децу разоран. Зато се са правом и каже да је отац глава породице, а мајка срце детета. Мајчино срце куца љубављу, чак и онда када престаје да ради. Мајчино срце је извор живота. Љубав мужа и жене јесте снага која одржава породицу на окупу. Када у дому владају мир, ред и поредак, деца се одгајају и васпитавају на добро. Домаћинство тада расте и уздиже се, па тако и домаћинство опстаје као породица. Деца усвајају особине својих родитеља. То можемо да чујемо, онда када неко хоће да похвали дете, па каже: „Тај човек личи на оца или мајку“, само ако су они добри, ваљани и поштени.

Због тога је важно да родитељи дају добар пример. Један пример више вреди него хиљаде речи. Због тога је важно да знамо да лош родитељски пример јесте, заправо, духовно убиство детета. Ниједан родитељ не жели да убије дете своје, али ако му не даје довољно духовне хране, онда, како каже Свети Јован Златоусти, постаје душеубица. Свети Јован Богослов, опомиње, да су родитељи дужни не само телесно да рађају своју децу, већ и духовно, и каже: „Не од жеље телесне, ни од жеље мужевљеве, него од Бога“ (Јован 1, 13).

Када родитељи заиста осећају да је дете дар Божији, онда ће се другачије понашати према њему. Свети Јован Златоусти је говорио да није довољно децу нахранити само хлебом, већ је потребно да по њиховим душама оремо дубоку бразду. Када се оре дубока бразда на њиви, онда се семе затрпа добро и неће се моћи уништити лако. Душа дечија је као истопљени, раскрављени, восак; док је восак топао, можемо га обликовати како желимо, али када се охлади, онда је готово. Душа дечија је топла и тражи да буде обликована, најпре од својих родитеља, а онда и од других васпитача.

Може ли родитељ да оре бразду код деце, ако није са породицом? Не може, јер не разговара са својим дететом. Није довољно само родити дете, већ је потребно и бити са њим. Управо такво размишљање је довело породицу до оваквог стања. Родитељи ће најбоље сачувати своју децу молитвом. Када дете испраћају на пут, родитељи се моле за њега да срећно прође и да се живо и здраво врати. Данас поједини родитељи не размишљају где му је дете, у каквом окружењу борави, са ким се дружи. Ако су се родитељи дружили са добрима, и дете ће се дружити са таквима. Ако хоћемо и човека сазнати какав је, погледајте са ким се дружи. Праведник неће са лоповом да се дружи. Лакше је дете родити телесно, неголи га васпитати. Браћо и сестре, треба се молити Богу ради помоћи у васпитању и доброј хришћанској љубави. Као што је потребно говорити деци о Богу, исто је потребно говорити и Богу о деци. То значи да се тада молимо. Заиста нам је потребна помоћ Божија да у овом времену подигнемо децу да буду добри, честити и поштени људи. Када је у питању домаће огњиште, опет је неко рекао, да је боља сува кора хлеба у кући где је мир, неголи изобиље у немирној кући.

Зарад мира, често повлађујемо једни другима. То није добро. Велики учитељ и васпитач деце, Свети Јован Златоусти, говорио је, да ако би родитељи били васпитани, онда бисмо имали и васпитану децу. Верујте ми, у животу и епископском служењу сам имао примера, да родитељи дођу и хвале своје дете како је „напредно“. Како напредно? Воли улицу, кафане, друштво, почео је да пије и пуши и што је најгоре, отац и мајка своју одговорност пребацују једни на друге. Ако тако радимо, онда смо дете разапели између родитељске љубави. То значи да родитељи имају свести да детету обезбеде само материјалне ствари, које свакако нису безвредне. Но, да ли у родитељи завирили у срце и душу свог детета. Да ли га испуњавате љубављу и делима благословеним?

Заиста, можемо детету сва блага овог света дати, али ако му не дозволимо да се у Богу подиже и васпитава, ништа му нисмо дали. Дечија душа је као сунђер, још од момента зачетка у мајчиној утроби, која упија стање и свог оца и мајке. Грдно се варају они који мисле да пред децом могу свашта да раде, јер је мало. Не, оно све види, па ће у једном моменту то репродуковати. Заиста је потребно мудрости Божије родитељима да правилно васпитавају своју децу. Када је у питању васпитање деце, васпитач може бити само онај који је васпитан; друге може учити само онај који је себе научио. Да ли смо добро васпитани и научени, видећемо када дете одрасте.

Када се упразни нека парохија, често ми се дешава да ми људи говоре: „Владико дај нам доброг и васпитаног свештеника“. Заиста, мило ми је када то чујем. Но, ипак питам и њих да ми дају васпитано дете, па ћу дати и васпитаног свештеника. Проблем је што често родитељи мисле да нема потребе да васпитавају дете, јер то треба да раде Црква, школа и држава. Свакако да треба, али је темељ васпитања детета кућно васпитање. Када је темељ добар, онда ће сви поменути зидати спратове на васпитању дечијем.

Често видимо и неспоразуме између оца и мајке по питању васпитања. Уместо да се дете васпитава заједничким снагама, оно се дели између њих. Дакле, браћо и сестре, породица је мала Црква. Данас нам нажалост недостају разговори или, ако разговарамо, не дотичемо се вредних ствари. Како ће родитељ забранити детету да псује, ако он сам то ради? Ако је родитељ лопов, да ли ће имати моралне моћи да каже детету да не краде? Свако то може рећи, али неће бити ефекта. Да би се родитељи ослободили деце, говоре им да се играју самостално, да укључе игрице, телевизор. На телевизору, хоће ли дете наћи оно што му је потребно за одрастање. Добро је и једно и друго, али у свему треба имати меру и треба знати, на шта децу упућивати. Када тако родитељи кажу, то дете научи да разговара са техником, али не уме да разговара са човеком. Тако дете постаје асоцијално биће. Очев ауторитет не сме да се заснива на строгоћи, већ на љубави, па да на основу те љубави васпитава своју децу. Но, деца не смеју ни да злоупотребе родитељску љубав и доброту, па да узвраћају дрскошћу.

Зато се данас помолимо Господу и новорођеном Христу, који се ради нас родио. Позивам родитеље да се угледају на Пресвету Богородицу, која је Она васпитавала свог Сина, који је уједно био Бог. Молимо се да нам Бог помогне да будемо бољи родитељи, па ћемо имати и бољу и васпитанију децу. Бог вас благословио!“.

Црква Божија је заједничарећи у часним даровима, заједничарила са Васкрслим Господом у нади на васкрсење и живот вечни. Поштујући обичаје везане за Недељу Отаца, Преосвећени Владика Јован је у епископском двору после завршене Литургије деци поделио пригодне поклоне.

Архијерејски намесник лепенички протојереј Срећко Зечевић