СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ СВЕТОГ ГЕОРГИЈА НА ЛИПАРУ

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ СВЕТОГ ГЕОРГИЈА НА ЛИПАРУ

У петак 17. децембра Његово Преосвештенство Епископ шумадијски господин Јован служио је Свету архијерејску Литургију у манастиру Липар надомак Крагујевца.

Епископа је срдачно дочекала игуманија Тавита са њеним сестринством, које је својим појањем допринело лепоти богослужења.

На Светој Литургији Првојерарху шумадијском саслуживали су: архијерејски намесник левачки протојереј-стварофор Милић Марковић, свештеници Живомир Газдић, Слободан Савковић, Деајн Марковић и јерођакон Василије (Старовлах).

Након прочитаних зачала Светога Писма, верном народу се обрати Епископ Јован својом беседом, коју у целости преносимо:

„У име Оца и Сина и Светога Духа,

Браћо и сестре, како је дивно када сваки човек види у Јеванђељу себе као у огледалу. И као што ми у огледалу видимо и прљавштину на своме лицу и уопште, тако би човек требао да има стално Јеванђеље испред себе као своје огледало, али огледало које више човека гледа изнутра, него ли што човека гледа споља. Јер Бог човеку не суди по ономе што је он споља, него по ономе што је човек изнутра. Зато Јевађеље треба да буде наше огледало. Сваки човек који чита Јеванђеље, са разумевањем, он осећа радост. Али много је већа радост за свакога човека, који не само што чита Јеванђеље, него што се труди и тражи помоћ од Бога, да му Бог помогне да човек испуни Јеванђеље. Јер Господ није рекао, благо онима који науче Јеванђеље. А имамо таквих који знају и напамет цело Јеванђеље. Џаба нам је ако знамо цело Јеванђеље напамет, а не испуњавамо Га. У испуњењу јесте радост. Зато човек треба да приступа Јевађељу као што приступа Богу, јер је Бог и Јеванђеље. Јер је Јеванђеље Књига над књигама, Наука над наукама. Човек у Јеванђељу може да види себе, заиста као што рекох, као у огледалу, да види све шта је у њему. Али да би видео шта је у њему потребна му је вера. Вера у Бога, онако како каже Свети Апостол Павле: „ ко прилази Богу, он треба да верује да Бог постоји“, и да Бог награђује оне који верују у Њега и који ту веру претварају у дела. Зато и јесте Јеванђеље радостна вест, блага вест. Вест која заиста орадошћује човека. Зато сваки одељак из Јеванђеља који ми читамо свакодневно на Светој Литургији јесте предивно и поучно. Као што је предивно и поучно и ово данашње које смо сада чули, а које говори како је Господ оздравио, исцелио не само тело, него и душу жене која је дванаест година боловала од течења крви. Тешка је то болест. Претешка је то болест. Но ова жена није само патила због те телесне болести. Она је више патила духовно, унутрашње, што су је сви други због те болести сматрали нечистом, прљавом. И она као таква, била је лишена сваке заједнице. Па је била и лишена у заједници са онима који се моле „ ти си нечиста, ти не можеш са нама“. Е сад замислите колико човек иде далеко, да он себи даје за право да себе проглашава чистим, а другога да проглашава нечистим. Дргим речима, такви људи, такав човек уствари узима улогу Бога, те он просуђује и расуђује. А ко од људи може да каже, ако заиста верује и има смирења, ко може за себе да каже да је чист? Нема таквог човека чистог. Па цар Давид каже: „у греху се зачех и у греху ме роди мати моја.“ Како онда можемо да будемо чисти, јер знамо да сваки грех прља човека. Али исто тако знамо и треба да будемо Богу благодарни, што нам је Бог оставио Свете тајне, Свету тајну покајања, да можемо да се очистимо. Зато цар Давид верујући у покајања и сам примењујући покајање каже: „Господе очисти моје грехе да буду бељи од снега“. И јесте тако браћо и сестре. Е, онда је та највећа је радост кад се човек покаје. Зато Свети оци кажу: „покајање је равно Васкрсењу“. Није страшно погрешити толико, колико је страшно не осетити да је човек погрешио. Јер док човек не осети да је погрешио, он неће осетити потребу и да се исправи, већ ће му потпуно равно бити и грех и добро. Дакле, патња унутрашња ове жене је била већа од овог телесног греха. Као што и нас спопадне нека унутрашња мука, патња. Не знамо шта је, али нисмо задовољни и срећни. Како кажу „изнутра ме нешто изједа“, а никако да признамо себи да није ништа друго него грех. Рекох и понављам, не треба да се плашимо греха па да мислимо ,“е ја сам сад погрешио и готово. Мени нема спасења, мени нема избављења.“ Аман човече, како ти нема спасења ако верујеш у Спаситеља! Тамо где је Спаситељ, тамо је и спасење. Где нема Спаситеља, ту нема спасења. Не смемо да очајавамо и када погрешимо, него да се вратимо. Одакле да се вратимо? Да се вратимо са тог пута на коме смо били, на прави пут. А прави пут је пут Христов, пут Јеванђеља. Бог је Љубав. Бог стално говорим да подједнако воли и грешника и праведниа. А опет ће човек казати, „ па какв је то Бог који подједнако воли и грешника и праведника?“ Е па то је та људска логика, која не може да се пореди са Богом. Човек мери једном мером, а Бог другачије браћо и сестре. Бог мери наше покајање. И заиста рекох, да је овој жени била тежа та духовна патња, због таквог стања што људи њу тако сматрају. Али ми нигде у Јеванђељу не видимо да је она осуђивала те људе. Не! Није осуђивала. Можда се није ни бавила тиме. За њу је било најважније што је она очекивала да сретне Лекара и душе и тела. Зато она када је прилазила Христу, није Га узела за руку, јер себе није сматрала достојном, јер се бојала да неће можда и Христос казати, као и онај народ : „немој да ме се дотичеш, ти си прљава, ти си нечиста“, него каже, „ само да се дохвати ресе на хаљини његовој, ја ћу оздравити.“ Шта је то уствари уливало ту сигурност, ове жене када је овако казала. То је њена вера, браћо и сестре. Ова жена, као што рекох, је дванаест година боловала, али безобзира што је била изолована од људи који су је сматрали нечистом, она је имала баш ту праву веру у себи да ће срести једнога дана Онога Који покрива грехе људске. Онога Који узима на Себе грехе људске. Онога Који има толику љубав, да воли, као што рекох, и грешника и праведника. Дакле она није губила наду за њено оздрављење и њену је наду управо крепила вером. Боловала од тешке болести, а још и ово што је људи тако осуђују, а она у свим тим њеним јадима, она чека, она осећа и вера јој даје снагу и вера је уверава. Пати, али немој да очајаваш. Вера јој говори: „доћиће Тај, срешћеш Тога, који ће те исцелити.“ И заиста ако видимо како каже данашње Јеванђеље, све што је имала од материјалног добра продала и давала лекарима да се излечи, као што и ми то данас радимо кад чујемо да има тамо неки лек, све дајемо да дођемо до њега не би ли оздравили. Али она кад је видела да нема лека од људи, она је се само усмерила на лек Христа. На Лекара Христа и њено стрпљење у смирењу поткрепљивало је управо ту њену веру и та вера је довела до Христа. Видевши веру ове жене Господ јој каже : „кћери, вера твоја спасла те је иди у миру, иди смиром.“ Буди спокојна. Оздравила си телесно, али важније што си оздравила духовно. Што је њена душа оздравила. И видите људи су се гнушали ове жене, нису је сматрали за биће живо, него за тамо неко споредно биће. А гле, Свемилостиви, Свесажаљиви Господ назива њу кћерком својом . Пазите, њу назива кћерком својом. Је ли могло бити веће утехе за њу? Не! За њу у истој равни је њено оздрављење и то што је Господ назиова својим дететом. Замислите да нас неко стално презире, да нисмо биће живо, а гле Онај који је створио свако биће нас назива својим дететом. Има ли веће радости за таквог човека браћо и сестре? Дакле из овог догађаја и сусрета Христа и болесне жене видимо да је вера основ нашег живота. Да ми вером усељавамо Бога у себе. Да је вере та чудо. Јер вером се све може, што каже Господ : „све је могуће ономе који има вере“. И зато браћо и сестре, чувајмо веру у Бога, да би вера чувала нас. Јер она је основ нашег живота и нада нашег правог знања. Шта је вера? Много се може говорити о њој. Свидело ми се једно Светоотачко тумачење на питање шта је вера, поједини Свети Оци одговарају да је вера свевидеће око. Свевидеће око је уствари душа која види Бога. Душа која иде за Богом. Вера је тај управо лични сусрет човека са Богом. Она је та веза, ако могу тако да кажем. Она нас повезује са Богом, са Господом нашим Исусом Христом. За такву веру, Јеванђелску веру није нам потребно ни неко образовање, велика школа, ни велика трговина, нити велико богатство, већ само добра воља и жеља да се верује у Спаситеља света и у моћ Његову, у силу Његову. Чули смо и апостол данашњи који нам је прочитала овде сестра, који каже да су људи све до Оваплоћења Хрисотовог били у тами, у тами греха. И у тој тами једнино што их је осветљавало је био Мојсијев закон. А кад је Христо дошао све је то избрисано и вера је управо откривена. Доласком Бога у овај свет вера је откривена, зато је вера и дошљак у овај свет. Тако и све што је јеванђелско, што је добро, све је то дошљак. Све је то санео са неба Бог, оваплотивши се, родивши се, пострадавши и васкрснувши ради нас и ради нашег спасења. Доласком Христа у овај свете, престала је та удаљеност између човека и Бога, јер је дошло до сједињења и више Бог није неки далеки Бог, Он је ту Оваплоћени. Он је иако се вазнео на небо, Он је овде стално са нама, само треба ми да будемо са Њим, да би Он био у нама. А како ћемо бити? Управо кроз веру са Црквом и у Цркви која је Бочовечанско тело. Зато човек треба да буде радостан што је члан Цркве. Но то није довољно само се назвати чланом кроз крштење, него треба као што сваки члан породице треба да доприноси да породица узраста, да породица живи у храмонији, тако сваки човек треба да помаже том расту Христовоме, тако што ће помоћи да Црква узраста. И зато браћо и сестре треба да верујемо у Бога да живомо по вери, да верујемо у Цркву и да живимо Црквом, а никако не дај Боже, да се служимо Црквом, него ми да служимо Цркви. Јер ако служимо Цркви, ми служимо и Богу и анђелима и небу и земљи. Ако служимо Цркви, ми служимо и једни другима, зато је сваки члан Цркве део тог целокупног бића Божијег. Зато је сваки човек један орган у том Телу Цркве Христове. А знамо ако орган оболи и ако се не лечи, он труне и бива искључен из те заједнице. Зато да никад да не очајавамо и када падамо и кад грешимо, само да будемо свестни да треба да се кајемо, али истинско покајање. Оно покајање које тражи промену човека, преумљење човека, преображај човека. А преображаја нема без Христа, без Јеванђеља. Нека би нам Господ помогао и данашња наша молитва овде, ова Света Литургија коју служимо овде и то Свето Причешће којим ћемо се причестити овде, да нам Господ помогне да нам Причешће буде за Живот Вечни и за опроштај грехова. Ми се зато и причешћујемо. Неко ће казати „ја нисам достојан да се причестим.“ Добро је што кажеш, али да ли тако и осећаш. Или ће неко рећи „нисам достоја“ и неће се припремати и неће се причешћивати, под тим изговором. Па нико није достојан, нико. Ја први нисам достојан. Али Ја верујем у милост Божију, у благодат Божију, верујем у Бога Духа Светога који очишћава сваку нашу прљавштину, али то не значи да треба само веровати, него треба и веру претворити у дела. Треба на делу показати веру. Тако причестити се, значи сјединити се. Замислите тог смирења Божијега, Он Бог коме су тесна и мала и небо и земља , а Он Себе, ради нашег спасења, дозволио да Га ми таквог Несместивог Бога сместимо у нас. Зато треба да се причешћујемо. Зато треба да се радујемо једни другима. Да се радујемо заједници на Литургији. Зато треба да се радујемо и овом празнику који је испред нас - Божићу. А Божић је празник Мира и Љубави. Нека је Господ Мира и Љубави увек са нама, Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

По завршетку Литургије, сабрање је настављено у манастирској гостопримници после чега је уследила и трпеза љубави, коју је својим трудом и залагањем припремило сестринство манастира.

Инфо служба Епархије
Јереј Дејан Марковић