У препуној цркви верника, Владика је произнео беседу о вери, причешћу и Светом Јоаникију:

„Ми смо се, браћо и сестре, окупили на овој Светој Литургији, која нас уводи у Царство небеско. Литургија нам опомиње, Литургија нам говори све шта је Господ учинио за нас. Литургија је та која и прошлост, и садашњост, заједно уклапа у вечност. Зато је Литургија вечна, јер ми Литургију служимо у спомен Господа Бога и спаса нашега, Исуса Христа. Нека нам Причешће којим се причешћујемо буде на живот вечни и опроштај грехова. И ми се управо због тога причешћујемо, јер кад се причешћујемо, верујемо у Бога. Верујемо у речи Господа нашега Исуса Христа који је рекао „који једе моје тело и пије моју крв има живот вечни“, тј. онај који се причешћује. Исто тако верујемо у речи „који не једе тело моје и не пије крви моје живота нема у себи“. Неко може да помисли како има људи који се никад не причешћују, али живе. То је само живот на спољашњи начин. Живот човека који се не причешћује је празан. Зато човек који је тако испражњен тражи да у себи испуни ту празнину. Људи који имају веру и верују у Бога, ту своју унутрашњу празнину испуњавају Богом. Људи који не верују у Бога, и не верују у загробни живот, испуњавају га оним што је пролазно, искључиво оним што је земаљско, а човек није ни само тело, није ни само душа већ је душа и тело, и зато је потребно хранити и једно и друго, и ми као верујући људи, браћо и сестре, као хришћани, треба да знамо чиме шта треба да хранимо. Знамо да тело треба да хранимо овом храном, али да ли знамо чиме треба да хранимо душу? Душа се храни вером, душа се храни хришћанским врлинама, Светим Тајнама, душа се храни честитим животом. Зато, кад душу не хранимо, иако је то исто као са телом, ако тело не хранимо оно изумире, исто тако и душа, ако је не хранимо она изумире. Душа је вечна, душа је бесмртна, али само дотле док је са Христом и у Христу, и док Христос обитава у нашој души она је вечна; али ако душу одвојимо од Бога, ако заборавимо Бога, духовно умиремо, пре него што умиремо телесно. Зато браћо и сестре, треба да знамо, понављам, чиме треба душу хранити. Угледајмо се на светитеље Божије. Како су они чезнули за Богом, како су они хранили душу своју. Данас наша црква прославља два велика светитеља из нашег рода, Светога цара Уроша, и Светога Јоаникија Девичког коме је овај храм посвећен. Свети Јоаникије Девички, каже се да је његов живот на земљи био раван анђелском животу. Свети Јоаникије је силом и благодаћу Божијом још за време свог земаљског живота чинио чуда. Лечио болеснике и васкрсавао мртве, али силом Божијом и благодатју Светог Духа. Али његово чудотворство је много веће после његове телесне смрти. Свако ко је имао прилику да оде у манастир Девич, где почивају његове Свете мошти, могао је да се увери у то. Много сам пута ишао тамо, и верујте, колико год сам православног живља видео да долази да тражи помоћ и помоли се, исто толико је било и Шиптара који су долазили и тражили помоћ од светитеља, и добијали је. Како? По мери вере њихове. Нажалост, данас је то нешто сасвим другачије, али и данас има понеки од Шиптара који одлази у ту светињу.

Зато ми, браћо и сестре, као српски народ, треба да будемо радосни и захвални, што из рода нашега имамо толико дивних угодника Божијих и светитеља Божијих, почевши од Светог Саве. Радост је припадати тој „Плејади“ светитеља. За нас је то велика радост, али и велика одговорност, у смислу питања да ли се заиста угледамо на наше Свете претке, или их само повремено спомињемо када некоме треба да објаснимо ко смо или шта смо. Да ли следујемо њиховим животом? Да ли тражимо њихову молитвену помоћ? Молитвена помоћ светитеља је огромна. Светитељи су посредници између нас и Бога. Дивно је назвати се православним човеком. Дивно је назвати се српским човеком. Али ако се само називамо тим именом а не живимо животом православним, онда од тога нећемо, браћо и сестре, имати користи. За све нам је потребна вера, а Господ је рекао да је све могуће оном који има вере. Понављам, онај који има веру зна да може да учини нешто, али онај који нема вере зна да не може да учини нешто. Можемо поставити питање шта је Светог Јоаникија учинило светитељем? Али пре тог анђеоског његовог живота, њега је то учинила вера у Бога, али не само вера већ и живот по Јеванђељу. Он је себе огледао у Јеванђељу као у огледалу. Он је контролисао свој живот у сагласности са Јеванђељем.

Наш хришћански живот, ако није по Јеванђељу, није прави хришћански живот. Зато, да би схватио и разумео тајну и овога и онога света, Свети Јоаникије је схватио да то не може никаквом науком, никаквом философијом живота, већ тврдом вером у Бога и чистим срцем. Јер Господ је у Јеванђељу рекао: „Благо онима који су чистога срца, они ће Бога видети“. Кад човек има чисто срце, он чисто и гледа. Он ће чак и ако примети нешто прљаво код другог човека, неће се обазирати на ту прљавштину, већ ће тражити оно што је чисто код њега. То је оно, браћо и сестре, што човек увек види оно што жели. Тражи оно што хоће; Ако жели да види чистоту, он ће је увек наћи, јер човек није ни све само добро, ни само зло. По речима Апостола Павла, чистима је све чисто, а прљавима је све прљаво. Ми, хришћани, крштени људи имамо благослов, дар Божији, што нам је Бог дао Себе. Што нам је Бог дао Цркву своју, Тело Своје, да употребим ту реч, да је користимо, да користимо Свете благодатне Дарове, који су у Цркви првенствено за наше духовно очишћење, а кад се духовно чистимо и духовно се очистимо, одржаваћемо и ону другу чистоћу. Свети Јоаникије је могао само вером да смести Бога у себе, јер се Бог вером усељава у наша срца. Он је управо на себе применио дивне речи апостола Павла, да се Христос вером усели у срца наша. Кад уселимо Бога у себе, ми смо најбогатији. Ми смо у исто време и најсрећнији људи, јер кад имамо Бога, имамо све. Можемо немати овог земаљског блага, ни било чега, али кад имамо Бога, испуњени смо свим. А кад Бога немамо, можемо имати цео овај свет, али шта вреди то кад не може да испуни човека. Зато је душа, о којој малопре говорих, вреднија од целога света. Зато Господ у Јеванђељу каже, „шта човеку вреди да задобије цео свет, а изгуби своју душу“. Али, опет имамо милост Божију и дар Божији, што нам је Господ дао благодат Своју, да и када паднемо и погрешимо, можемо да устанемо. Господ је увек ту, и кад, што кажу усправно стојимо и кад падамо увек је ту. Само човек треба да буде свестан свог пада, да је пао, и да призна да је пао, али и да затражи помоћ Божију да би могао да устане.

Јер човек ако пада, а не тражи помоћ Божију, неће моћи да устане. Зато Свети апостол Павле каже, ко стоји да води рачуна да не падне, лако је пасти, а није тако лако устати. Човек када пропада као што каже наш народ, пада као секира, брзо, али када устаје, не устаје полако. И опет ћу поновити што говорим често, човек када пада, повлачи и оне који су око њега. Ако домаћин породице пада, падају и чељад. Али када се домаћин породице подиже, подиже и чељад. Тако и човек, када се подиже, не подиже се сам, он кад се подиже, подиже и оне који су око њега, јер се други угледају на њега. Зато ће апостол Павле рећи, угледајте се на мене као ја на Христа. Ако је ико пао, онда је Савле пао. Али је Бог хтео да од Савла постане Павле, преображен човек; да постане нови човек, браћо и сестре. Да постане човек у Богу, и то је прави човек, Божији човек, онај који носи Бога. Зато је човек и Богоносац, и Христоносац, али може да носи и онога другога у себи. То зависи од кога усељавамо у себи. Бога живога, или онога другога. Ово што каже апостол Павле да се Христос усели у срца ваша, значи да је вера оно чиме ми живимо. Вера је вера, а не знање. То не значи да не треба да имамо знање, треба да поседујемо и знање. Али, никаквим знањем не можемо у потпуности да схватимо шта је Бог. Али све то надомешћује вера. Вера нам открива оно што знањем не можемо да дознамо. Вера значи живети за оног у кога верујемо. Вера је слобода, која мене ослобађа од самога себе, од свих мојих страсти, и слабости, и вера је та која човеку стално шапуће, устани, и ако си пао, устани. И зато, браћо и сестре, кажем, вера, а не само знање. Можемо поставити и питање откуд вера код човека ако је човек само земаљско биће.

Откуд вера у човека ако је условљен простором, као што смо ми условљени простором. Откуд вера, ако смо ми само условљени рађањем. Мирне душе човек може да каже да је човек биће вере и биће религије, како кажу умни људи. Отуд човек као верујуће биће не може да буде задовољан сам себи, зато човек тражи да буде задовољен Богом, јер је верујуће биће. Вера га доводи до Бога и усељава у човека. Отуда са вером долази Христос у срце човеково, а са вером долази у срце човеково и Бог и љубав, а онда излази из њега мржња и зло. Тако се човек утемељује, како кажу Свети оци, укорењује у вери и љубави. Свети Јован Богослов, писац четвртог Јеванђеља, каже, када бих хтео да објасним шта је Бог, свео бих све у једну реч: Бог је љубав. А љубав покрива мноштво грехова. Љубав Божија је таква да подједнако воли и праведника и грешника. Само је потребно да се то осети. А како то да осетиш ако немаш вере, како да осетиш да је Бог ту поред тебе, ако Бог није у теби или у мени. Тако да јачањем вере ми све више смањујемо ту раздаљину између нас и Бога. Зато нас вера спаја, зато нас вера уједињује, зато вера, ако хоћете, брише простор између нас. Што јача вера, како кажу Свети оци, то је ближе Христос. То је добро знао Свети Јоаникије кога данас прослављамо, па да га замолимо да нас наше молитве учврсте у нашој вери, да се моли за српски народ на Косову и Метохији, који данас преживљава то што преживљава, али ми верујемо да је наш Бог жив, и ми верујемо да ћемо ми живети и после овог нашег земаљског живота, зато чувајмо веру, да би вера чувала нас. Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Владика је причестио вернике из Чаше бесмртности, пресекао славки колач, и после Свете Литургије је, уз топле речи, верницима поделио иконице. Благословио је, и својим присуством увеличао, славски доручак, који је за служашче и за вернике припремио свештеник Милош Ђурић.

протојереј Саша Антонијевић