После прочитаног Јеванђелског зачала, епископ се обратио сабраном народу, рекавши:

“У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре сабрали смо се данас да се Богу помолимо, да затражимо помоћ и да нас Бог спасе од невоља, искушења, болести и свега осталог што нас сналази у овом животу. Помолимо се да нам Он помогне да спознамо себе и да признамо себи себе да се Богу помолимо да нам Он помогне да стичемо врлине хришћанске и да живимо у њима. На првом месту да стекнемо врлину вере јер без вере не може се угодити Богу, а Господ је рекао“ ко верује томе је могуће све“. Значи, без вере човек је без личности. Човек без вере нема ограничења, то не значи да вера спутава већ да је њему без вере могуће да чини оно шта не треба. Онај који верује, он се труди да живи хришћанским животом. Ми смо се сабрали да од Бога тражимо помоћ јер, како каже цар Давид, “помоће је у Господа који је створио небо и земљу“. Помоћ је у Богу и од Бога, али треба помоћ да буде и од људи, јер је то хришћански и човечански. Има људи који не желе помоћ, не само материјалну, него никакву ни у саветима нити било какву другу. Такви мисле да све знају и све познају да би било кога слушали. Онај који није спреман да послуша другога, неће слушати ни Бога. Док онај који слуша Бога ту послушност он сведочи животом. Јеванђеље је наш путоказ, етика, смисао нашег живота и зато треба читати Јеванђеље и трудити се да се живи по Јеванђељу. Није довољно научити Јеванђеље него је боље и узвишеније применити научено. Нема невоље које могу да снађу човека, а да одговора нема у Јеванђељу. Човек који живи Јеванђелски добија од Духа Светога могућност разумевања, а за разумевање речи Божијих потребно је смирење. На овој врлини смирења почивају све остале врлине па и сама вера. Овоме нас је Господ научио али и поред тога горд човек Јеванђеље чита као неку обичну књигу и не зауставља се на свакој речи која је Божанска, која је моћ Божја. Колико је велика и важна ова Божја реч видимо првим страницама Светог Писма. Ово је потребно применити и на наше речи. Може човек да се претвара и да лепо прича али да та прича нема везе са његовом вером. Доћи ће време кад ће све изаћи на видело зато и кажем да се ми овде сабирамо да се Богу молимо и да Бога прослављамо јер је Бог човека прославио. Ми прослављамо Бога и оне које је Бог прославио. Данас наша црква слави Светог Андреја Првозваног јер је он целим својим животом прослављао Бога, служио је Богу али и другима. Овај Свети апостол, као што чусмо из јеванђеља је био ученик Св. Јована Крститеља, одани ученик. Слушао шта Свети Јован говори, гледао како живи Св. Јован и када је Св. Јован видео Христа на Јордану, рекао је “ овај треба да расте, а ја да се умањујем“. Ето и примера смирења, јер ко је спреман од нас да каже овако нешто. Ово може само онај који има смирење. Када је Св. Јован рекао “Гле јагње Божје које узима грехе света“, Свети Андреј је схватио да је Јован послат да укаже на Спаситеља и Месију. Он одлази да буде ученик Христов и први је позван у апостолску службу и када је срео Месију, када га је нашао, пожурио је да каже брату Симону. То је оно што је најважније било, а то је да нађе Бога. Бог се налази прво вером по речима апостола Павла. Наћи Бога и сместити га у своје срце, то је најважније за човека. Када Га сместимо у срце треба по њему и са њим живети. Бога најпре треба тражити у нама самима у срцу нашем, а наћи ћемо га ако смо очистили срце, јер Бог у чистом срцу пребива. Ми људи често мислимо да имамо чисто срце, али да ли проверамо Јеванђељем, црквом, оцима.. Зато Бога треба тражити у срцу свом. Бог ће куцати на свачије срце али од нас зависи да ли ћемо отворити срце за улазак Господњи. Створитељ неба и земље и свега осталог се смирава и тражи од слуге да отвори врата срца, то је зато што Бог хоће да се сви ми спасемо. Бог неће насилно да нас спасава већ Он тражи нашу вољу, жељу, труд, подвиг да се спасемо.

Да се вратимо само на оне речи, “ гле јагње божије које узима грехе света“. Пазите, браћо и сестре, како је то дивно веровати у Бога и у узимање грехова. Али то не значи да треба и даље грешити, Он је наше грехе приковао на Крсти и ослободио нас уколико се ми кајемо, исповедамо и трудимо да не грешимо. У овим речима нам се поручује да је Христос узео све грехе света од памтивека. Све што је Христос учиинио за свет јесте једна беспрекидна жртва. Он се и данас жртвује за наше грехе само човек треба да осети то и да благодари Богу. Али то може осетити богочежњива душа и она која тражи Бога. То је беспрекидна жртва за свет до Рођења па до Вазнесења. Гледајући Исуса где се рађа у пећини као обичан човек, бежи од Ирода, моли се, плаче за наше грехе, за нашу тврдоглавост, гледамо Га како страда и умире на Крсту и све подноси у смирењу. Претеча је због свега што је видео у Христу управо ово рекао. Зашто баш јагње? Управо јер је јагње безазлено. Ко је када чуо да је јагње некога ујело, али човек човека итекако уједа. Страшно је што човек не види то да уједа другога али је осетљив ако њега неко нешто повреди. Ово све данас што рекох је нама позив да се стално сећамо жртве Христове за нас и за наше грехе. Да се ми потрудимо као апостол Филип из данашњег јеванђеља. Када човек нађе Спаситеља, такав човек је преображен, Божији и прави хришћанин. Онај који је прави хришћанин је прави човек било где да се налази у свету. Ако није хришћанин, није ни Божји човек и хришћанство нас обавезује да себе преиспитујемо, да видимо себе и да себи признамо себе. Ту смо некако увек слаби када треба признати своје слабости но зато нам од руке иде да причао о слабостима другога. Ово све чинимо да други не би други открили нашу слабост.

Дакле, речи “нађосмо месију“, је нешто толико сигурно и несумњиво је да Петар полази на позив Андреја, долази до Христа збуњен тиме што је Он рекао да је он Симон. Христос га је одмах препознао и изговорио његово име. Петар се уплашио како Он зна његово име. Још није рекао само име него и чији је син и дао му име Кифа, што значи тврд и то тврд у вери. Зато Христос и каже да ће на таквој вери сазидати цркву. Од наше вере зависи да ли ће на нама сазидати себе или неће. Морамо једно знати и стално имати на уму, а то да је Бог свевидећи и свезнајући. Он све види, грехе, невоље, падове, све Он види. Нема родитеља који је сажаљив као што је то Бог према човеку. Он је сажаљив према људима зато што нас воли и то треба имати на уму. То што нас Он воли треба да нам буде опомена да и ми заволимо Бога јер преко Бога волимо и другог човека и то је права љубав, када је Божја љубав међу нама. Свакога дана и читамо на службама и молимо се да међу нама буде мир. Овај пост у ком се налазимо нас води ка миру, али најпре треба задобити мир у себи. Онај који нема мира, сам себи је тесан, а такав је неспокојан. Зато апостол Павле каже да није нама тешку у другима него је нама тешко у срцима нашим. Потребно је пустити Бога у срце јер у супротном ће се у наше срце уселити онај нечастиви.

Дакле, када нађемо у себи Христа, ми смо нашли најдрагоценији дар који човек може да нађе, то је онај бисер у пољу. Када се такав бисер нађе, све се продаје и само се такав бисер узима. Тај бисер је управо Христос и Њега је потребно наћи у срцима нашим. Нека би Господ помогао да стално изналазимо Бога, а изналазићемо га када себе проверавамо, када проверавамо своју веру. Да ли је она Христова или је нека измишљена. Када човек измисли Бога, он не верује у правог, а човек измишља Бога да би био по његовој мери. Данас смо чули у апостолу да су људи на апостоле гледали као на луде, гонили су их и убијали, а они радосни ишли у смрт јер су знали да после телесне смрти одлази ближе Богу.

Дакле, ми и данас имамо примере да људи често чине то да заборављају на Бога па се ослањају на своју силу, моћ, знање, али ослањати се на себе, а не на Бога је сигуран пут у пропаст. Такав човек пропада. Потребно је да се молимо Богу, да чешће долазимо у цркву, да чинимо добра да нађемо и увек тражимо Бога који је увек ту. Ако живимо Јеванђелским животом Бога ћемо увек и свуда наћи. Осетити Бога значи осетити љубав Божју која је велика и која покрива мноштво грехова. Потребно је да верујемо у Њега да се молимо Богу и Бог нас неће оставити само ако ми не оставимо њега. У господу је спасење, а не у кнезовима и царевима као што каже цар Давид. У Богу је спасење, а Бог хоће да се сви спасу.

Зато, потрудимо се да будемо спасени, ојачајмо веру у себи. Времена су тешка, напорна, али имајмо веру као што су имали апостоли. Потребно је да се молимо јер су и апостоли тражили од Христа да их научи да се моле јер је молитва разговор са Богом, а не са самим собом.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована