У својој беседи на Јеванђеље, отац Зоран Крстић, се осврнуо на прочитану причу о милостивом Самарјанину.

Ко је мој ближњи?

Ова прича из Јеванђеља по Луки је, заправо, критика Јеврејскога закона, по коме су Јевреји за своје ближње сматрали једино припаднике свога народа. Дакле Јевреје.

Осим тога, постојали су и они народи које су они сматрали недостојним и нижим од себе. Препознајемо ли се у овој причи? Постоји ли народ који ми сматрамо нижим од нас? Да ли је потребно именовати тај народ или нам је свима јасно. Поред овог човека који ле лежао пребијен покрај пута, у каналу, прошли су и свештеник и Левит и обојица су исто помислили - то није мој посао да му помогнем.

А чији је посао онда?

Постоји једна јеврејска мудрост која каже:
Ако нећу ја, ко ће? Ако нећу сад, кад ћу?
Ако ћу само за себе, шта сам?

Ова мудрост нам указује на одговорност живљења по Јеванђељу. Важно је да разумемо да смо ми ти који треба да помогну и ураде. Не само себи, него првенствено другоме. Јер сваки пут када тако чинимо градимо Лик Божији у себи. А сваки пут када помислимо да неко други треба уместо нас, бивамо себични и затамњујемо Лик Христов у себи. Нека би Господ дао да будемо као овај Самарјанин. Амин.

После Свете литургије и Парастоса, Владика Јован је беседио о блаженој успомени мати Пелагије, истакавши њену беспрекорну послушност и трпљење током свога монашког живота.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована на парастосу игуманији Пелагији