Чтецирали су: Лазар Коларевић и Игњат Сенић. Литургијско сабрање су својим појањем украсили “Српски Православни појци”.

Након прочитаног Јеванђеља Владика се окупљеном народу обратио богонадахнутом беседом:

“У име Оца и Сина и Светога Духа.

Браћо и сестре нека нам буду на здравље и спасење молитве које данас узносимо за наше здравље, за наше спасење за наше добро. Да је благословен наш долазак на ову службу Божију. Служити Литургију значи благодарити Богу. Ми имамо много разлога да благодаримо Богу, јер Бог нам даје много више него што ми то заслужујемо. Он је толико добар да су сви наши греси Његовом добротом покривени, наравно уколико ми верујемо у Њега и ако живимо по Његовим заповестима. Ми када служимо Свету Литургију ми служимо у спомен свега оног што је Господ учинио за нас. Бог човека није створио за привременост и пролазност већ за вечност. Ми Литургију првенствено служимо ради причешћа. Јер када се причешћујемо ми примамао Бога у себе. Да би се причестили треба да се духовно и телесно припремамо. Нико није у потпуности достојан причешћа, али макар колико толико, да се потруди да се тога удостојимо. Ту је благодат Божија која нас чисти и чини нас достојнима ове светиње. Ми се окупљамо на Литургију и да чујемо реч Божију, а реч Божија је Свето Писмо. На свакој Литургији је одређено који одељци се читају. Читају се у спомен тога дана и спомен чуда која је Бог учинио за нас. Господ је чинио чуда не ради Себе, него ради нас, да би нас што више уверио. И данашњи одељак који је прочитан говори о науци Божијој, о блаженствима. Блаженства су блага и радосна вест о новом животу који почиње после овог нашег живота. Блаженства су и лествице којима се ми пењемо духовно у овом животу, наравно ако живимо по овим блаженсвима. Блаженство је Царсто Божије. Зато Господ и каже: “Иштите најпре Царство Божије и правду његову, а остало ће вам се све додати”. Зато се и молимо у “Оче наш “ да дође Царство Твоје, да дође Господ браћо и сестре, јер ако Господ не дође све је узалуд што чинимо у овом животу. Они који живе крштенским животом називају се синови Царства. Зато се сва Новозаветна наука назива Јеванђеље о Царсвту Божијем. Све врлине које су потребне човеку да започне Царство Божије још овде на земљи су: смирење, кротост, праведност, целомудреност, мирољубивост, страдање ради правде и мучеништво ради Христа. Заиста обичан човек не може све ово да схвати својом мудрошћу. Обичан човек је прави човек, који се не горди , који се не надима , онај који има смирења. И заиста да би тај човек остварио све ове врлине њему је потребна помоћ Божија, а изнад свега му је потребна мудрост Божија, која треба да оплемени људску мудрост. Кад се човек ослони на своју мудрост, она му није на спасење и корист, нити њему нити онима којима је он даје. Премудри Соломон каже : “ Почетак мудрости је страх Божији “. Зашто? Зато јер тамо где има стаха Божијега, мудрост приводи човека Богу, а тамо где нема страха Божијега, мудрост човека води у злобу, води у пакост, гордост и сујету. Онај који има страха Божијега он слуша Бога и живи по Богу. То није физички страх то је страх који произилази из вере и љубави, да се не огрешим о Онога који ми је живот дао. Такав човек се труди де не повреди не само Бога већ и другог човека. За сву мудрост овога света која не води Богочовеку Свети Оци кажу да је лудост. Мудрост није у једној врлини него у збиру свих врлина које човека приводе Богу. Мудрост је држати се добра, а клонит се зла. Мудрост је спасити душу, разликовати добро од зла, мудрост је не гордити се због врлина... Мудрост је , какао рече један Свети Отац, држати испружену руку не само да прима него и да даје. Онај који само прима, а ништа не даје он је највећи губитник. Зато дајмо од себе тај хришћански живот, да будемо поштени, да не будемо лицемери, да не будемо лукави, да се не претварамо да смо бољи пред људима заборављајући да Бог све зна. Зато нам је браћо и сестре, потребна Мудрост Божија, молитва јер она отвара срца да Бог уђе у њих. Молитвом ми разговарамо са Богом. Зато нека нам Господ Бог помогне да ово наше сабрање и ове наше молитве помогну да оздравимо и духовно и телесно, јер често се дешава да пре него што се човек телесно разболи он је већ духовно болестан. Зато се и молимо и за здравље и за спасење и не само за себе већ и за друге, за све оне којима је помоћ Божија потребна.”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

После заамовне молитве уследио је помен блаженопочившем Патријарху српском Иренеју. Након Литургије уследила је трпеза љубави у новоизграђеном парохијском дому коју је припремило братство овога храма са својим народом, старешина протојереј Дејан Бркић и протонамесник Далибор Новаковић.

Владимир Степановић, ђакон