Епископ је после прочитаногЈеванђељапроизнео беседу:

“У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре, и овог пута Свети апостол Павле, из овог данашњег прочитаног Апостола, даје нам много савета и упутстава. Говори нам како треба да се боримо против сатане, шта треба да урадимо и обучемо се у оклоп правде, да узмемо кацигу спасења. Између осталог и каже: “Да се Христос вером усели у срца ваша”. Да би човек схватио и разумео тајну живота, тајну овога и онога света, па и саму тајну Бога, све то не може никаквом науком или философијом већ само тврдом вером. Вером у Бога и чистотом свога срца. Кроз веру и чистоту срца Христос се усељава у наше срце. Зато нам и ово каже Апостол Павле. Када се Господ вером усели у срца наша, онда Христом у наш унутрашњи живот усељава се Бог и тиме наш унутрашњи живот постаје другачији, продуховљенији. Када човек има Христа у себи може и да каже као и апостол Павле: “Не живим ја више, него живи Христос у мени”. И што више Христа имамо у себи, то више Христа и осећамо. Вера је оно чиме ми живимо. “Вером ходимо, а не знањем”- опет нам каже Свети апостол Павле: “вером, понављам, а не знањем”. То не значи да вера није знање. Напротив, вера је више од знања. Јер вером сазнајемо оно што не можемо сазнати разумом. Поготову не можемо сазнати нашим огреховљеним разумом. Када се Христос усели у нас онда се наш ум просвећује. Онда се срце наше шири јер у њега смештамо Бога, а када човек смести Бога у срце своје он смести цело човечанство. Смести и пријатеље и непријатеље. У срцу човековом, где Христос обитава, има места за свакога. Зато Свети апостол Павле каже да је вера најдубље знање па је Апостол и назива основом нашега живота. Исчекивање онога невидљивога. Вера нам помаже да издржимо до сусрета са Христом. Можемо се запитати: Откуд вера у човеку ако је човек само земаљско биће? Откуд вера да постане и станиште Бога? Мирне душе можемо рећи да је човек биће вере, биће религије. Тако да сва историја људскога рода показује да је човек у ствари религиозно биће. Да човек у ствари тражи веру да би се вером уселио Бог у нама. Човек је религиозно биће које не може да буде задовољно самим собом осим онога који мисли високо о самом себи. Човек је биће које чезне за другим, оним највећим тј. Богом. Човек чезне уколико није успавао своју савест и уколико себе није ставио уместо Бога. На жалост и таквих људи имамо који мисле да су они богови. Са вером долази у срце наше сам Бог, а са вером још улази у наше срце и љубав и тако се човек укорењује и утемељује у љубави према Богу, а када се човек утемељи у љубави према Богу он се онда утемељи у љубави и према другоме. Дакле прво вера па нада, па тек онда љубав. То су те основне три хришћанске врлине којима би човек требао да живи. Када се вером Христос усели у срца наша онда се све оно што је божанско, вечно, непролазно, бесмртно, све се усељава у човека и тада се човек осећа бесмртним. Само са Богом се човек осећа бесмртним. Без Бога човек је смртан, а не примећује да је смртан. Апостол Павле нам у неколико речи указује на једну лепу степеницу ка савршенству. Дакле почетак је вера, а завршетак је љубав. Нестаће и вере, нестаће и наде али остаје љубав али љубави нема без вере, браћо и сестре. Зато и каже апостол Павле: “Прво вера па љубав”. Јер како ћу волети некога у кога не верујем, у кога немам поверења и ослонца да је он тај који мене љубављу носи. Зато се и каже да Бог заволе пре нас него што ми заволесмо Њега. Јачање вере све више смањује раздаљину између човека и Бога. Што више вере имамо у себи то смо ближи Богу и Бог је онда ближи нама. И тако човек са радошћу почиње да општи са Христом, да разговара, да му се моли. Он осећа присуство јер му је вера то присуствао учинила блиским. Тако се љубав сједињује са вером и надом, а када се сједине онда се губи граница између Бога и човека и губи се граница између нас самих. Човек не може ни мишљу одередити докле иде вера, а одакле почињу нада и љубав. Када се живи Христос усели у човека тада он не гледа више у себи ни веру, ни наду, ни љубав, он само гледа Христа, јер је Христос и вера и нада и љубав. Зато само са Христом, ако је у нама, ми можемо да остваримо све хришћанске врлине, а посебно ове три, веру, наду и љубав. Ништа у свету не може да замени веру у Бога. Све можемо у животу да изгубимо само не смемо веру да изгубимо. Ако веру изгубимо губимо самога Бога. Веру у Бога не може да замени ни философија, ни наука, ни богатство, ни слава, ни част, положај и звање, ништа то не може да замени веру, а то ђаво управо и зна. Зато је његов посао да нас увери и убеди да нема Бога. А како ће нас убедити ако нам не исчупа веру из нас? Не може он да исчупа веру из нас ако смо ми вером уселили Бога у себе и своје срце. Зато ђаво напада на веру нашу, наводећи нас да посумњамо да Бог постоји. Чим човек изгуби веру онда настаје сумња. Човек ништа што је добро не добија од сумње али зато добија многе духовне болести. Када човек почне да сумња онда он почиње да живи сумњом. Није живот у сумњи, живот је у вери и по вери. Када ђаво зна дејство вере у Бога тим пре треба да ми знамо шта значи вера у Бога. Треба да се молимо да нам Бог дометне вере. Апостоли су се молили на тај начин. Пазите, они поред Христа виде шта Он чини, васкрсава мртве, болесте оздрављује, чуда чини али они опет осећају да немају вере. Зато никад вере много, никад добра много, браћо и сестре. Невере и зла и кап је много.

Зато да се и ми молимо Богу, браћо и сестре, да нам Господ дометне вере. Оне праве вере. Да питамо Црквушта је вера, а не да ми сами измишљамо веру. Да питамо Свете оце, они су нам то све објаснили. Црква је једини тумач Јеванђеља и Светих отаца. Вера је она Јеванђелска сила за коју Господ каже да ко има вере као зрно горушичино може и чуда да чини. Само човек вере, човек Јеванђеља, човек смирења чини чуда, самим тим је и чудо велико што живи Богом и што Бог живи у њему. Бог вас благословио”.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Преосвећени Владика је верном народу поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић