За певницом је појао г. Страхиња Савковић.

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован обратио се верном народу надахнутом беседом:

“У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре данашњи одељак Јеванђеља говори нам о Христовом другом доласку на овај свет. Први Његов долазак као што знате, био је да дође и спасе свет, да искупи свет, да човека оправда. Да човека врати тамо где му је место, а то је рај. Други Христов долазак је, за разлику од оног првог, најављен да подели правду, да као што каже Свето писмо, раздвоји овце од јаради и да једне постави са десне стране а оне друге са леве стране. Са десне стране значи, то су они хришћани, они људи, који непрестано ишчекују долазак Христов. И управо у том ишчекивању, човек је стално припреман. Он је готов да се сретне са Господом. Зато нас данашње Јеванђеље опомиње, браћо и сестре, да стражимо над собом, да стражимо над својим животом, да стражимо над својим делима, да будемо чувари својих мисли, својих речи. На све то нас данашње Јеванђеље подсећа, јер како каже: – Не знамо ни дана ни часа када ће Господ доћи. Ове речи не треба да схватимо као да Господ хоће да нас нешто застрашује. Не. Бог је Бог љубави браћо и сестре. Он је најдарежљивији Отац. Он никога не плаши, али свакога од нас опомиње да ће доћи време када ће се поделити Божија правда. Поделиће се правда и они који су ишчекивали долазак Христов и који су веровали у Христа добиће награду, за разлику од оних других који су “проћердали” свој живот.

Од како постоји хришћанство, од Христа па на овамо, било је стално људи који су писали: – Сад ће доћи смак света, сад ће доћи ово, сад ће доћи оно... Ми треба да читамо Јеванђеље, па ћемо сазнати да о том доласку, кад ће Господ доћи, не знају ни анђели, до Отац наш Небески и Господ наш Исус Христос. Али баш у томе и јесте човеково бдење и човеково стражење, да он ишчекује као да ће Господ овог тренутка доћи, а може доћи. Какав ће бити његов долазак? Онако како опет Јеванђеље каже, као муња која севне од запада па се одмах простре на исток. Тако ће бити долазак Сина Човечијега. Дакле, браћо и сестре, зато хришћанска свест и Јеванђелска савест налажу свакоме од нас да свакога тренутка будемо спремни да се сретнемо са Господом. Да Њега ишчекујемо са вером и љубављу, као што ишчекујемо неку нама вољену особу коју дуго не виђамо, која нам је стално у мислима, без обзира на којој страни света живела та особа. Та особа је у нама јер је волимо. Јер ишчекујемо тај сусрет, ишчекујемо да се зарадујемо том сусрету. А нико нас, браћо и сестре, не може волети као Бог. Воле нас, Богу хвала, и родитељи и браћа и сестре и људи нас воле и то је добро, и тако треба да буде. Али сад замислите колико је Божија љубав већа чак и од родитељске љубави. Па је довољно само то да човек има стално у сећању, да њега Бог воли управо онако какав он јесте. И тиме нам Бог говори да Бог није као ми: – Сад ћу да га волим, сад нећу да га волим... Не, он воли свакога подједнако и грешника и праведника. Дакле, хришћанско је да стално ишчекујемо тај сусрет са Богом. Ми у ствари треба да се срећемо стално са Христом који је свуда присутан.

Бог је невидљив, али је свуда присутан, браћо и сестре, и ми се срећемо са њим кад год неко добро дело учинимо, чак и кад само помислимо то добро дело. Кад кажемо добре речи, благе вести, онда је то опет сусрет са Господом браћо и сестре. Наш сусрет са Господом је и кроз Свете тајне и Свете врлине. Довољно је само да човек има веру да је у Причешћу Истинити Бог и да се ми кроз Причешће сједињујемо са Богом. Па ето ти сусрета, брате и сестро. Ето ти сусрета који те припрема за онај прави сусрет када треба да се сретнемо са Господом. Ми кроз наше добро али и кроз наше, на жалост, зло чинимо да се или сретамо или не сретамо. Или ћемо се срести или се нећемо срести са Господом, јер нам и добро и зло указују на сретање са Богом. Добро нам указује тако што ћемо се у радости срести са Богом, а зло нам указује да ћемо бити одбачени од Њега. Дакле, и добро и зло човека упућују на тај сусрет, само човек треба да има тај духовни вид и тај духовни осећај за сусрет са Господом. Но, није лако у овоме свету у коме живимо и оваквом свету какав јесте, а свет је онакав какви смо ми, браћо и сестре. Јер да је сваки од нас бољи и да се сваки од нас труди да буде бољи, онда би и други око нас били бољи. Али то наше схватање да очекујемо да прво други буде бољи од мене па да ја постанем бољи, није хришћанско. Хришћански је да ти и ја будемо бољи и да тим својим примером указујемо другоме да и он постане бољи.

Није лако у овоме свету који у злу лежи, који је сав у искушењима, да се човек ослободи искушења и да се сретне са Господом. Али ако тај сусрет имамо стално у своме сећању онда ћемо се заиста и срести. Али често заборавимо на тај наш сусрет, као што и заборавимо да ћемо умрети и мислимо да има још времена... Време није у нашим рукама него у Божијим. Бог у свако време шаље људе за то време. И нас је Бог послао у ово време као хришћане, крштене људе, да посведочимо да се и у овам свету, који у злу лежи, може спасавати само ако човек то жели, ако се труди и ако има вољу да се спасе. Уз вољу треба приложити и труд. Треба приложити и молитву и подвиг итд. Зато браћо и сестре, можемо поставити питање чиме се то ми спремамо за сусрет са Господом? Одговор је кратак: хришћанским и Јеванђелским животом! У Јеванђељу је све изложено браћо и сестре, па и то како би требало ми да живимо и какви би требали да будемо. Зато нема потребе да се распитујемо да ли треба да будемо овакви или онакви. Узми Јеванђеље, читај га са побожношћу и са разумевањем, питај цркву која ће ти протумачити Јеванђеље, па ће ти онда бити све јасно.

Ми треба да се припремамо за сусрет са Господом кроз хришћански живот и кроз Јеванђелске врлине. А оне су: пост, молитва, бдење, милосрђе, смирење и љубав. То је начин како ћемо да се сретнемо са Богом. Свака ова врлина, како кажу Свети Оци, држи нашу душу готову за сусрет са Христом да би имали шта да дамо Христу када се сретнемо са њим. Неко ће рећи: – Шта је потребно Христу? Да му дамо наша добра дела, браћо и сестре! На крају не требају Христу ни наша добра дела, али нама требају. Зашто? Зато што ћемо се својим делима оправдати и што ћемо се својим делима осудити. Тако каже Јеванђеље браћо и сестре.

Данашње Јеванђеље опомиње и каже да кад би знао домаћин куће кад ће да дође лопов да му провали у кућу, он би кућу чувао. Кад чуваш кућу, онда лопов не може ући. Али ако не чувамо себе, е онда онај нечастиви улази у нас, па нас стално одвраћа да се не сетимо сусрета са Господом. Он нам стално говори: – Немој, избаци веру, не треба ти вера! А нама вера треба. Треба вером да живимо, јер ми вером усељавамо Бога у себе. Данашње Јеванђеље каже да је мудар човек онај кога господар постави да мудро управља домом, да мудро управља кућом, браћо и сестре. Нама је Бог дао да управљамо својим животом. Нама је Бог дао да од нас и од нашег опредељења зависи, хоћемо ли се спасити или се нећемо спасти и зато се од човека тражи мудрост. Онако како каже апостол Павле: – Мудро живите, а не немудро, браћо и сестре.

То су те добре слуге које ишчекују да ће Господ да дође и да их награди зато што су му били верни и чували му дом. А ко су те рђаве слуге из данашњег Јеванђеља? То је сваки онај човек који говори у срцу своме, који се опустио (што бисмо ми рекли), па каже: – Ма неће Господ још доћи, далеко је то од мене! Ја сам млад, има времена... Међутим, зар свакога дана не видимо да нема више правила. Да ли си млад или стар у овој несрећи, у овој невољи, у овој болести која је снашла не само нас, него читав свет. Рђав човек је тај који каже: – Е неће мој господар скоро доћи, тј. такав се човек не каје, такав човек не проверава себе, такав човек не улази у себе. Такав се човек не каје, него и даље наставља да чини зло и у себи кроз то чињење зла убија то сећање на долазак Христов. Дакле, браћо и сестре, тај зао човек убија све оно што је божанско у њему, јер он потире Бога говорећи да неће Бог доћи и да је он још далеко... Од нас се управо тражи да будемо стражари над собом.

Човек је слаб, пада, греши, то је људска природа. Ако падаш, буди свестан пада, па се покај да устанеш. То је Богу мило. Покајање је веће од свакога греха. Дакле, од нас Бог тражи да будемо верни Њему и да будемо мудри у животу. Заиста нам треба мудрост у овом времену какво јесте. Време је онакво какви смо и ми. Род људски је онакав какви смо ми, сваки од нас појединачно. Дакле, треба мудро да живимо и мудро да управљамо својим животом.

Две се ствари траже од свакога онога који управља својим домом. Које су то две ствари? То је вера и то је мудрост. Значи треба нам вера да је Бог овде, да је Бог са нама и треба нам мудрост да заиста мудро корачамо, како каже апостол Павле, у овоме животу у коме живимо. Добре и верне Господ награђује Царсатвом Небеским. Оним што је у Јеванђељу Господ рекао: – Иштите најпре Царства Божијега и правде његове, а све ће Вам се друго додати... А ми иштемо, чини се често, све друго, а мање тог Царства Небескога и правде Божије, браћо и сестре.

Бог добре награђује, а рђаве често опомиње. Али кад човек успава своју савест, он и опомене Божије не примећује. Али једног дана, ће се пробудити и наша савест. А она је та која нам бележи и оно добро и оно што је лоше у нама, оно што добро чинимо и оно што лоше чинимо. Рђав је сваки онај човек који злоупотребљава незлобивост и дуготрпељивост Божију, како кажу Свети Оци. Па кажемо, трпи Бог, па ће отрпети и мене. Хоће, Бог трпи, али морамо и ми имати границе. Доћи ће господар, како каже данашње Јеванђеље, у време када се не надамо... Зато треба да стражимо. И даће нам плату, таквим људима, који тако злобно мисле, као лицемерима. Зашто као лицемерима? Зато што лицемеран човек изиграва слугу Божијег а ради против Бога. Труди се да себе прикаже не знам како побожним, а у ствари он хоће да скрене пажњу на себе. А када хоћемо да скренемо пажњу на себе ми узимамо улогу Бога па почињемо да будемо учитељи а нисмо се научили. Учимо другога а себе нисмо научили браћо и сестре. Јеванђеље каже да ће такве зле слуге бацити тамо где је плач и шкргут зуба. То значи да ће нас савест пећи што смо злоупотребили живот. Што га нисмо на добро учинили, јер кад учинимо живот ка добру, то значи сматрамо да је живот дар Божији. И јесте дар Божији. И зато за дар треба да будемо благодарни (кад добијемо дар ми одмах треба да размишљамо како да узвратимо).

Нека нам Господ помогне да стражимо над собом. Да чувамо своју душу. Да чувамо себе. Да не дозволимо да неки тамо лупеж уђе у нас. Да стражимо стално над собом. Да стално ишчекујемо и да му кажемо Господе дођи, Господе сачувај, Господе помози ми, Господе дај ми смирења, а не лицемерја. Дај ми љубави, а не мржње. А све оно што тражимо добићемо. Иштите и даће вам се. Али треба знати како искати. Треба знати како поступити са обичним човеком кад од њега тражимо нешто да нам да, да нам позајми. А кад треба да имамо пажњу према човеку, онда шта да кажемо за Бога браћо и сестре. Бог нам даје по чистоти нашег срца и Бог нам даје по искрености наше жеље. Ако желимо да се спасемо Бог ће нас спасити ако уз то уложимо и мало труда. Можемо ли било шта у овом животу учинити а да не уложимо труда. Не можемо. Бог вас Благословио.”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

После Свете Божанствене Литургије, Владика Јован је поделио благослов и иконице верном народу који се данас сабрао у Бресничкој светињи.