Одмах по склапању брака, одлази у Битољ на одслужење војног рока, да својој земљи одужи дуг. Када се вратио са одслужења војног рока прелази у свезу клира Епархије шумадијске у доба блажене успомене Епископа шумадијског Валеријана, који је 1976. године уснуо у Господу. Следећи Епископ шумадијски др Сава (Вуковић) рукоположио је Милована Мићића у ђаконски и у свештенички чин 1978. године, како би га поставио за привременог пароха влакчанске парохије у селу Влакчи у Архијерејском намесништву опленачком.

Отац Милован је на парохији у Влакчи ревносно служио Господу од 30. јула 1978. до 30. јануара 1980. године када је по молби премештен на упражњену парохију жабарску у Жабару код Тополе. Житељи Жабара и данас памте надахнуте беседе оца Милована, који је поетски и реторски говорио на све јеванђељске теме поучавајући верни народ Православљу и Светосављу.

На парохији жабарској службовао је пуних десет година од 30. јануара 1980. до 3. октобра 1990. године, када је одлуком Блаженопочившег Епископа шумадијског Саве премештен на парохију лужничку, у Лужницама код Крагујевца. Епископ Сава је уважавао оца Милована због своје правдољубивости и истинске жеље да шумадијски народ утврди у вери православној, те да утиче на њих родољубљем, којим провејавају све беседе произнете на Светим Литургијама које је служио са страхом и великим богољубљем.

При ступању на парохију лужничку бива одлично примљен, како од црквеног одбора, тако и од мештана села Лужница и Пајазитова, својих парохијана. Презвитер Милован одмах предузима мере око извођења радова на реконструкцији парохијског дома који у потпуности сређује. Затим у сарадњи са црквеним одбором а са благословом Епископа Саве почиње да гради трпезарију са помоћним просторијама и на тај начин уређује цео лужнички парохијски комплекс. Поред парохијских обавеза, уређења и изградње, отац Милован је много читао и писао песме, добро је познавао српску историју и трудио се да укаже својим парохијанима на изабраност српског, као библијског, народа и на испуњење Лазаревог, косовско-метохијског завета. Био је виспрени летописац цркве у Лужницама, где је свој таленат ставио у службу историје у смутним временима када се цео свет острвио на један мали, али државотворни и историјски, народ на Балкану.

Као парох лужнички био је сведок и хроничар тешких и драматичних година које су погодиле Србију па тако и Шумадију и село Лужнице. У летопису цркве у Лужницама прота Милован је записао: “Септембра 1991. године извршена је општа мобилизација. Поједини челници никако да јасно виде да је једини пут за Србију, пут Светога Саве, пут мира и хришћанске љубави, пут свете и ничим укаљане Српске Православне Цркве, Цркве Христове и светих Немањића. Ова година је пресудна за српски народ. Рат бесни, сваким даном све више хумки српске младости. Ако је ово Боже воља Твоја, нека нам буде по речи Твојој. Несрећна Србија повија своја намучена плећа супростављајући се профашистичкој усташкој хрватској армади. Повлаче се недолични потези комунистичког корова који уместо да сагледају тотално критичну садашњост и упру очи у неизвесну будућност српског народа све се више и више окрећу својим фотељама и положајима. Црквени великодостојници непрестано опомињу да се са мржњом престане не би ли се некако избегле жртве и покољ српског народа. Сваким даном све је неизвесније и од српских села остају згаришта. Врши се геноцид над српским живљем на подручју Книнске крајине, Славоније, Барање и Западног Срема. Народ увиђа да је обманут култом црвене идеологије тако да се више окупља у крило своје мајке заштитнице Цркве тражећи спас у јединству и слози који ће бити заснован на црквеним начелима и Јеванђелском учењу”.

У тим тешким тренуцима, отац Милован помаже свим избеглима из свим српских земаља, а посебно се његов харитативни рад огледа у дому у манастиру Дивостину. Почетком 1993. године, са благослов Блаженопочившег Владике шумадијског Саве, основан је дом за прихват сирочади са простора бивше Југославије. Најпре је две године радио у Тополи, а затим је премештен у манастир Дивостин код Kрагујевца. Овде је отац Милован служио Богу, учио децу, која су остала без родитеља у току ратних сукоба, православљу и црквеним, али и животним вредностима, те их је уз то и васпитавао да израсту у Светосавце и људе који ће поштовати туђе, а неће давати на своје. Овај дом је постојао све до 2007. године, односно док није збринуто и последње од педесет и троје сирочади о којима се поред проте Милана Бороте умногоме бринуо и отац Милован.

У знак признања за пожртвовано и самопрегорно служење Епископ шумадијски Г. Г. Јован одликује јереја Милована чином протојереја 2007. године. Међутим, услед нарушеног здравља прота Милован 20. марта 2008. године одлази у инвалидску пензију и сели се у свој родни крај, који никада није заборавио. Своје пензионерске дане проводио је у Шапцу окружен љубављу своје верне животне сапутнице, протинице Загорке, својих синова Зорана и Горана, који је наставио свештенослужитељски низ у породици и на служби је у Крагујевцу, као и својих снахâ и унукâ Алексе, Луке, Петра, Филипа и Михаила.

Прота Милован ће остати упамћен у Шумадијској епархији, као ревносни служитељ олтара Господњег, као мисионар и добар проповедник, као песник и поета, као човек великог срца и прави хришћанин, поштен и правдољубив. Своје песме, родољубиве и елегије, сабрао је и објавио у збирци На гробу руже, док су неке његове песме и појединачно објављиване у збиркама поезије (Певачи уснуле престонице...).

Прота Милован Мићић биће сахрањен 14. октобра 2021. године на Новом летњиковачком гробљу.

Опело ће бити служено 14. октобра 2021. године, са почетком у 13 часова, у храму Свете Тројице на Летњиковцу у Шабцу а Епископ шабачки Господин Лаврентије благословио је да сви свештеници из Епархије шумадијске, који буду у могућности, могу узети учешћа у опелу проте Милована.

Нека ти је вечан и блажен спомен драги прото Миловане!

Информативна служба Епархије шумадијске