На литургији су појали Србски православни појци из Београда.

Пре литургије, отац Онуфрије, исповедио је свештенике бељаничког намесништва.

После причешћа свештенства уследила је беседа епископа. Владика је на почетку говорио о врлини вере и при томе истакао: “Нека нам браћо и сестре буду благословене и Богом пријатне ове молитве које данас овде узносимо Господу који је свуда присутан, који је Свевидећи, који је Свезнајући. Потребно је да се молимо за небеске ствари. На првом месту треба да се молимо да нам Бог дометне вере. Јер ако будемо имали вере ми ћемо имати све. Све хришћанске врлине ћемо имати ако будемо имали вере и ако будемо по њој живели. Она ће нам отворити наш духовни вид. Отвориће нам наше срце да се у њега усели Бог. Вера ће нас увести у смирење па ћемо тако истицати не себе него другога. Она ће нам помоћи да спознамо оно што иначе никада не бисмо могли да спознамо нашим умом. Није ни чудо што су и сами апостоли који су стално били поред Христа, гледали шта чини и која чудеса ствара, говорили да им Господ дометне вере. Зашто је то тако? Зато што су се сећали речи Христових да је све могуће ономе ко има вере. Све. Ономе ко има вере, њему је могуће да буде човек. Оном ко нема вере, а најгоре је када човек мисли да има вере, браћо и сестре он је само по спољашности човек. Он само уграђује себе на спољашњи начин. Он само гледа како да се прилагоди, подвуче другима. Да други мисле о њему добор. Вера смирава и уверава да ми живимо за онога у кога верујемо. Она нас ослобађа од самих себе. А све док се човек не ослободи себе, неће бити добро.Човек мисли да боље све зна од других. А не зна. Али је проблем што је он убеђен да зна али други то и виде. Зато нам је потребна молитва, за здравље за исцељење. Зато се и молимо Богу, мајци Божијој, светитељима за здравље, за породицу за другога. Јер ако се само будемо молили за себе и како да обезбедим најужу породицу, обезбедићемо је али само на кратко. Јер док не учиниш добро другоме, али на онај хришћански начин добро, нећеш се добро осетити. Зато нам је потребно да се молимо једни за друге, али и за оне који су одсутни из оправданих разлога. Ми се молимо да нам ова Божанствена литургија коју овде данас служимо и причешће којем се причешћујемо буде на здравље душе и тела али и да нам опросте греси, ради вечног живота. Само да то кажемо било би доста, а ми литургију служимо у спомен Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Додао би да је ова Литургија доживљавање. Зато је потребно целога себе уткати у Божанствену литургију. Када литургију доживљавамо као све оно што је Господ од свога рођења до вазнесења и силаска Светог Духа на апостоле доживео ради нас онда је литургија спас. Не сме да буде заборав, да буде да идемо на литургију јер се ваља. Због дога немојте ни долазити у цркву. Долазимо да се сретнемо са невидљивим Богом, са Мајком Божијом, са светитељима. Ако то не осећаш онда криви себе што се ниси припремио молитвом и вером да осетиш присуство Бога. Кривимо себе што нисмо радили на томе да нам се отвори и молили се да нам Господ отвори духовни вид. Не заборавите, браћо и сестре право угађање је човеку, тек када на првом месту и на прави начин угађамо Богу. Ми се налазимо скоро на крају овог великог Васкршњег поста и на самим вратима Страдалне недеље. Скоро је прошло 40 дана и бар би сада, ових дана требало да мало смиравамо свој живот у току овог Васкршњег поста. Да видимо како смо то ми постили. У чему се пост састојао? Да ли се само састојао у не једењу једне одређене врсте хране или нам је пост управо био уздржање да се не хвалимо? Народна изрека каже ко се хвали он се квари. Али кога Бог похвали, е ту хвалу никакав човек не може да унизи и поништи. Да ли смо се хвалили собом или што смо преслишавали себе? Да ли сам за једну црту бољи него када сам ушао у пост? Јесам ли бар мало скратио језик, да не псујем, да не клеветам, осуђујем или и даље служи за то и нисмо га устремили на молитву, пост, веру духовну? Све то треба да мало размислимо и видимо. Плодове ћемо осетити ако осетимо благодат. Али само тамо где је послушност и Богу и Цркви. Благодат је сам Господ Исус Христос. Зато пост треба да нас подстакне да се одрекнемо гордости и задобијемо смирење. Пост нам је потребна јер постом и молитвом хранимо и чистимо душу и телу. Хранимо, значи да смо бар у овом периоду били мало више у цркви, чешће се причешћивали, чинили добро дугоме и то више него себи. Тако угађамо Господу и долазимо до спасења. Како долазимо до спасења? Господ нам је рекао. То није тешко. Само се треба одрећи себе. Одрећи се тог свог ега. Треба се смирити. Ко се смирује пред Богом? Онај које је велики пред Богом. Тај се смирава. Онај који је низак а хоће да покаже да је висок у тог нема смирења него има лицемерства, фарисејства. Зато, молимо се Богу да нас Господ спасе и да нас сачува од невоља, патње, ево и од ове болести која нас је снашла. Сетимо се тих мученика који вапију за ваздух. Не знају да ли ће када удахну успети да издахну ваздух. Да ли смо се сетили њих? Они тамо по кућама што су самци. Да ли смо однели флашу воде пред кућом? Или.. ја ћу да гледам само себе и своје. Е онда, ако будемо гледали тако неће нас Господ погледати. Погледаће нас преко другога. Ми до човека долазимо преко Бога али и до Бога преко човека.Чули смо шта каже премудри Соломон да се не дружимо са оним људима који вам повлађују, већ са хришћанима. А човек, на жалост увек тражи оне људе који њега повлађују, величају, уздижу. Која ми је корист ако ме Господ не подигне? То је највећа заблуда, али некако човеку више прија да буде са неким који је на власти, који је на звању, носи чин, а шта ћеш са благочестивим човеком који нема ни звање ни положај, али има Бога у себи. Ако си са тим човеком, Бог ће бити и у теби. Ако хоћете да видите какав је човек, само погледајте са ким се дружи. Хоће ли поштен са лоповом бити, или лопов са поштени? Па неће, браћо и сестре, јер поред њега стоји поштен човек и он осећа да је његово поштење угљевље на његовој глави, ватра. Зато све ово говорим да се вратимо Богу, да чувамо веру, а она се чува кроз молитву, пост, добра дела. Зато и каже св. Апостол Јаков, покажи ми веру без дела. Нема је јер, али су и дела без вере мртва. Ако чинимо другоме у име тога да би ме други хвалио онда боље да је нема. Ово је време да се молимо. Да тражимо опроштај од Бога, да нам дометне вере, да се усели у нас. Уселиће се ако очистимо своје срце. Ако нисмо очистили срце у ових неколико седмица, када ћемо га чистити. Онда када опет почнемо да једмо храну које смо се одрицали наставићемо да дивљамо. Тело дивља када нема мере па и у храни, а тако и дух дивља без духа Божијега и зато човек неће да послуша. Без послушности нема спасења. Свети Јован Златоусти каже да је послушање изнад поста и молитве. Зато што када слушам ја ћу да чујем, а када чујем ја ћу да се трудим да творим и испуним. Господ није је рекао благо онима који науче него који науче и испуне. Шта нам вреди ако смо научили али нисмо испунили? То нас води у гордост. Свети апостол Павле каже да знање надима, а љубав изграђује. Које знање? Оно знање што човек мисли да зна све и стално истиче себе.. ја па ја. А где је ту други? Без тог другога нема спасења. Зато нека нам Господ помогне да бар ових још неколико дана да се молитвом и кроз пост више духовни али и телесни приближимо том великом догађају. Догађају над догађајем, васкрсењу, радости Христовој. Тај празник се није десио само пре две хиљаде година, ако га не доживљавамо у себи, ако Господ у нама не васкрсава сваког тренутка, ми ћемо остати у гробу. Ако се потрудимо да спустимо мало его, онда ћемо васкрснути, а то не може бити без покајања. То је оно покајање које заболи и тебе и мене, због огрешења. Што смо се огрешили од онога од кога нисам смео, онога који је себе дао за тебе и мене и свакога од нас. Зато, молимо се Богу да се усели у нас да би дочекали васкрсење Христово у радости. Чак и ако смо у болу и у патњи, тузи али када васкрсне Бог у нама биће мање и бола и патња. Нека нам буду срећни и благословени васкршњи празници, нека Господ васкрсне нашу умртвљеност и лењост за спасење и да васкрсне оно добро у нама.
На литургији се причестио верни народ и деца, а после службе организовано је послужење за све окупљене.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована

Епископ је после Литургије посетио храм Светог Великомученика Георгија у Великом Борку, подарио благослов за почетак фрескописа у олтару и том приликом одредио распоред фресака.

У малој сали мотела “Липовачка шума” одржан је састанак Владике и свештеника бељаничког намесништва, на којем је прочитан реферат инжењера медицине јереја Жељка Јовановића на тему “Сви смо једно у сили Христа Васкрслог”. Отац Жељко је у раду истакао значај мисионарења у Цркви и прилагођавања мисије садашњим околностима и времену у коме живимо. Епископ је у току расправе очински посаветовао свештенике посебно истакавши значај опхођена према верницима, а као основу за надградњу свештеничке службе.

Трудом особља у мотелу “Липовачка шума” приређена је трпеза љубави коју су спремили човекољубиви домаћини нашег сабрања.