ЕПИСКОП ЈОВАН: “СВЕ НАМ ЈЕ БОГ ДАО, САМО НАМ ФАЛИ ВЕРА, ВОЉА И ЖИВОТ ПО ЈЕВАНЂЕЉУ”

ЕПИСКОП ЈОВАН: “СВЕ НАМ ЈЕ БОГ ДАО, САМО НАМ ФАЛИ ВЕРА, ВОЉА И ЖИВОТ ПО ЈЕВАНЂЕЉУ”У петак, 2. октобра 2020. године, када наша света Црква прославља и празнује свете мученике Трофима, Саватија и Доримедонта, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Свете Петке у Крагујевцу.

Епископу су саслуживали протојереј Драган Брашанац и ђакон Урош Костић.

За певницом су појали протојереј Драгослав Милован и г. Страхиња Савковић, дипломирани теолог, а чтецирао је г. Владан Степовић.

Владика Јован је, након прочитане јеванђељске приче о винограду и виноградарима, подсетио вернике да је Бог Творац и Господар, како свега створеног, тако и наших живота, и да смо као хришћани дужни да то имамо на уму будући да ће свако од нас пред Господа изнети свој начин живота, а не иметак, звање и слично:

“У име Оца и Сина и Светога Духа. Одељак данашњег Јеванђеља који смо сада чули браћо и сестре, говори о винограду Господњем. У преносном смислу, у духовном смислу, овде виноград означава род људски, означава свет. Али нам данашње Јеванђеље говори да Господ није створио овај свет и удаљио се негде; не, Он је створио свет, створио нас људе, али нас је оградио Својим заповестима. Он је нама дао све дарове којима ми треба да се служимо да бисмо кроз те дарове заблагодарили Господу, да би нам ти дарови били на корист за наше спасење. Зато човек нема изговора, да каже е па ово ми фали у односу на моје спасење, ништа ти не фали, само ти фали вера, воља и живот по Јеванђељу, а све је друго Господ као Бог смислио и дао нама. Прво нам је Господ дао Цркву Своју, као Тело Своје да се у Цркви спасавамо. Ми се једино спасавамо кроз Цркву, ту заједницу Бога и људи. Зато сваки човек који штрчи, тиме што мисли да Црква треба да буде онаква какав је он, такав човек често прилагођава Бога себи, уместо да себе прилагоди Богу и Цркви. Оно што је Бог посадио то ниче, расте, а да ли човек расте, то зависи од њега самог, од његове вере. Јеванђеље нам говори о човеку домаћину, а кад ми у нашем народу кажемо за неког да је домаћин, то подразумева да је човек породичан, моралан, али се односи и на његово материјално стање. Када кажемо човек домаћин, то је онај који зна да управља домом својим, да управља чељадима. То подразумева да је тај човек радан човек, поштен човек, да је искрен и милостив, а у исто време да је и саосећајан. Да оно што он поседује као домаћин, да разуме да то јесте његов труд, али је на првом месту то Божије дело. Бог одговара на наш труд ако је наш труд искрен. Ако нам наш труд служи за спасење и спасење ближњих, онда Бог благосиља такав труд. Данашње Јеванђеље нам говори о благодарности и неблагодарности. Када човек има осећај благодарности, он зна да благодари за све што добија и прима. Благодаран човек не злоупотребљава доброту Божију, доброту људску, а не злоупотребљава ни благодарност Божију. Зато је, браћо и сестре, разумном човеку ружно бити неблагодаран. Ружно је када човек на љубав одговори мржњом. Ружно је када човек на милост одговори немилошћу. Ружно је да када човек добије било шта, да ли то била кора хлеба, парче одеће, посао, а он не уме да заблагодари. Е зато се таквом човеку одузима благодарност, али и благодат. И благодат је давање, а када не умеш да одговориш на благодатно давање, ти онда ускраћујеш благодат Божију. Зато је потребно да увек имамо осећај благодарности. Нас је Бог послао у овај виноград да радимо и да се не олењимо, првенствено у духовном смислу за своје спасење. Бог ти је дао све, али није то Бог теби дао и рекао ради и ништа нећеш добити од тога, него ради и од овога ћеш живети. Ако радиш, обрађујеш виноград, онда ће рода бити, а ако не радиш, онда неће ни рода бити. Бог је створио свет и снабдео га Својим провиђењем. Бог провиђа и ономе црву под кором. Проблем је што човек хоће да се спасе искључиво на свој начин, а да не проверава себе Црквом и Јеванђељем. Ми знамо шта смо направили од тог винограда Божијег, знамо, само на жалост нећемо да признамо, још се и бунимо. Направили смо место у коме је скоро па тешко живети, где се лије крв, као што можемо свакодневно чути. Ми смо створили то, а не Бог. Створили смо сурове ствари, не само у широким светским размерама, него и у породици, међу пријатељима. Нама је живот дат да од њега направимо светковину. А ми на жалост често друкчије поступамо. Ми још злоупотребљавамо то што нас је Бог створио. Данашње Јеванђеље нам говори да треба да станемо испред себе и да погледамо сами себе, да погледамо, браћо и сестре, да видимо где је моја благодарност према Богу и према другоме, и има ли је уопште. Благодаран човек, он је смирен човек, молитвени човек. Неблагодаран човек није ни молитвен човек. Бог услишује само ону молитву која иде из смирења, из чистог срца. Бог ће нам одузети оно што нам је дао и даће другоме који ће то користити за спасење. Ако немамо Бога, онда ништа немамо, и што је најгоре не признајем Бога за домаћина него себе проглашавам домаћином. У нашој слободи је и рај и пакао. Слободно је да се определимо или за рај или за пакао, али ми треба да знамо шта добијамо са једним, а шта губимо са другим. Зато нека нам Господ помогне да ми браћо и сестре, останемо у том винограду Божијем који је Бог засадио. Живот нам није дат да га прокоцкамо, да ге преспавамо, да ге злоупотребимо, него нам живот је дат да би се сећали те благодарности, а има ли већег дара од живота, па нема. Зато благодаримо Богу, да би Бог био благодаран према нама и са нама. Бог вас благословио”.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована

Урош Костић, ђакон