Његово Преосвештенство Eпископ шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Успења Пресвете Богородице у Крагујевцу, уз саслужење: старешине Саборног храма протојереја – ставрофора Зарија Божовића, протојереја – ставрофора Драгољуба Ракића, протојереја – ставрофора Миладина Михаиловића, протојереја – ставрофора Спасоја Јанковића, протојереја – ставрофора Милана Бороте, протојереја – ставрофора Животе Марковића, протојереја – ставрофора Милована Антонијевића, протојереја – ставрофора Велибора Ранђића, протојереја Срећка Зечевића, јереја Слободана Савића, и уз саслужење протођакона Ивана Гашића, Небојше Јаковљевића и ђакона Стеван Илић.

Лепоту Литургијског сабрања својим умилним гласовима употпунио је Хор Саборног храма, под диригентском палицом протојереја Драгослава Милована.

По заамвоној молитви служен је парастос блаженопочившем Владики Сави, где се на крају Литургије над његовим гробом, присутном свештенству, монаштву и сабраном народу обратиo надахнутом беседом његов наследник Владика Јован:

“Драга браћо свештеници, драга браћо и сестре, одслужисмо ову Бажанствену Литургију у овоме светоме храму у спомен Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа. А Литургуја се служи браћо и сестре подједнако, како за живе тако и за мртве, јер пред Богом нема мртвих. Но има мртвих људи, оних људи који нису живели са вером у Бога, оних који нису умрли са вером у Бога и који нису умрли са надом на васкрсење и на живот вечни. Такви људи су већ овде и сада мртви духовно. Данас смо овде одслужили и 19- годишњи парастос у спомен нашег драгог Владике Саве. Дакле као што рекох, у Цркви се све врши у спомен, у помињању...”.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована

У наставку своје беседе Владика је подсетио присутне на личност блаженопочившег другог Архијереја шумадијског, као и на његово дело и његову огромну жртву коју је поднео служећи своме роду: “Данас смо се молили и извршили помен драгом Владици, за све оно што је он чинио у овоземаљском животу, поготову у Архијерејском служењу више од четрдесет година. А он све што је чинио, чинио је у славу Божију и у славу онога народа кога му је Црква дала да носи на својим плећима. Сви ми имамо свој лични свакодневни Крст, али Епископ не носи само свој Крст. Епископ није Христос, али је он икона Христова. Као што Христос возглављује Цркву као Своје Тело, тако и Епископ возглављује онај део помесне Цркве који му је Црква поверила. Дакле то су два Крста, а то је већи терет. Но кад се Крст носи са вером у Бога, кад веру пројављујемо кроз дела своја, а то је Владика Сава чинио, онда лакше носимо Крст. И баш због тог терета у Цркви је установљено да нема богослужења где се не молимо за Епископа. И та молитва јесте призивање помоћи Божије , да Епископ носи достојанствено свој Крст. Да као што себе уздиже на небо, да уздиже и онај део Цркве који му је поверен. Не требамо размишљати о његовим недостацима, јер тад почињемо да осуђујемо другога, тиме осуђујемо самога Епископа. Као што рекох да је Епископ икона Христова, треба да се опходимо према њему као и према икони, да га поштујемо. Ми не обожавамо икону, као што не треба да обожавамо ни Епископа, али поштујући ту икону ми прослављамо онога који је изображен на тој икони... Није било лако никада бити хришћанин, али је још теже било и биће- бити Епископ. Зашто? Тешко је оном Епископ који не схвати да не живи само од благосиљања, већ од ношења Крста, а тај Крст је тежак....Владика Сава је многима сметао, можда и јесте. Али Владика Сава никад то није радио зато што неког није волео, можда се некад могао наљутити, но људи смо, али никога није мрзео. Њега нису волели људи који су били против Бога , против Цркве и који нису били задовољни сами собом....многа су дела остала иза Владике Саве и често говорим, по свом скромном мишљењу, да ће изгледа требати сто година да прође да би црква имала таквог Архијереја какав је био Владика Сава. Сећајући се данас његовог спомена, његове љубави, његове жртве, његових суза- рећи ће неко никада нисам видео Владику Саву да плаче, то је због тога што он то није радио пред људима. Знао је он пред ким да плаче и пред ким да клекне - пред Невидљивим Богом, да излије све своје сузе за оне који су наносили ране Цркви Христовој, а чим се наносе ране Цркви Христовој као заједници, оне се наносе и Епископу. Не говорим ово што сам ја Епископ, него што осећам бол кад није све како треба. Мука је кад човек не осећа бол који наноси заједници. Сетимо се данас Бога Вишњега и Свеприсутнога, да замолимо да Он смести душу Владике Саве као што се каже у молитви, месту светлом, месту цветном, тамо где нема бола, а то је рај. И да га замолимо да се моли Богу за нас за његову бившу Епархију да нас Господ његовим молитвама и свих светих помилује да живимо увек у спомену, сећању, да не заборавимо спомињање, јер докле год будемо спомињали Бога, светитеље, наше претке и они ће нас спомињати, али ћемо задужити и наше потомке да нас се и они сећају...”.

У блаженом уснућу вечни покој подај Господе, уснулом служитељу своме Архијереју Сави, и учини му вечан спомен.