На самом почетку молитвеног сабрања епископ је освештао иконе Господа Исуса Христа и Пресвете Богородице које су дар драговској цркви од породице Симић из Варварина.

У наставку богослужења у својој беседи Владика је истакао следеће: “Период Васкршњег поста јесте сав у знаку страдања, распећа и васкрсења Господа нашега Исуса Христа. Сав наш живот је у знаку страдања, у знаку наде, у знаку искушења, али и у знаку васкрсења. Јер ако не верујемо у васкрсење, ако не верујемо у загробни живот, наша вера није права вера, она је само вера од тренутка овоземаљског. Живећи овим животом на земљи, ми треба да стичемо вечни живот, Царство небеско. Царство небеско се започиње овде, али се остварује у будућем веку. Литургија је предукус, предосећај Царства вечног, вечног живота. Наш овоземаљски живот треба да буде такав: да ходамо земљом, а да мислимо на небо. Важно је како живимо, шта иза себе остављамо, каква дела остављамо.

Добро човеку доноси Бога, доноси му све оно што је свето, што је узвишено, што је поштено. Нико није добар као Бог. Зло доноси муку, пакао. Човек који живи у стању зла, нема радости. Зло које је у човеку, не да му да види Бога, да осети Бога, не да му да види ни доброг човека, ни добро у човеку.

Христово голготско страдање открива нам велику тајну нашег страдања. Човек највише страда од самога себе, од својих грехова, али и по допуштењу Божијем. Бог допушта искушења на нас да би нас раздрмао, да видимо да треба да будемо јаки у вери, у добрим делима, да осетимо како је то лепо, да видимо како је то када човек дође себи.

Нама треба покајање. Пост треба да нас уведе у покајање. Покајања нема ако не преоремо сами себе. Човек док не изврне самога себе не може ни да сагледа себе. Пост нас уводи у покајање, а покајање је промена. Смисао поста је да нас уведе у покајање. Сваки преображај човеков је нови живот. Треба мењати себе, самога себе. Нама је потребно да мењамо своју ћуд. Човек не може да се мења зато што је лењ. Лењ неће да се труди ништа, неће да се потруди за своје спасење. Пост нам је дат да стално мењамо себе. Пост и молитва, то је заиста лек, Божански лек. Вером спознајемо све оно што не можемо спознати својим умом. Пост лечи и од пакла. Желиш ли оздрављење некоме, узми пости неколико дана за њега.

Господ нам је дао Свелек, а то је Свето Причешће. Хоћемо ли духовно да живимо, вечно да живимо, не можемо без Причешћа.

Беседа Епископа шумадијског Г. Јована

Снашле су нас велике невоље, снашло нас је велико искушење, због вируса, толико чујемо и слушамо, да почиње људе да хвата страх, а да из тога, од страха, изгубе и веру. Треба струци веровати, али не смемо да изгубимо веру у Христа. Не смемо ни да помислимо да Тело Христово и Крв Христова, која чисти ово човеково тело, може да нас зарази. То говоре они чија је вера слаба. Било је у нашем народу и већих искушења од вируса, а тада је наш народ појачавао пост, молитву и добра дела. Баш ово што нас је снашло, јесте провера наше вере, нашег хришћанског живота. Учини добро дело, па се доброме и надај”.

Због новонастале ситуације и ванредног стања у земљи, светом богослужењу није присуствовао велики број верника. Они који су били у светоме храму су пришли Св. Чаши, како би се сјединили са Животодавцем Господом нашим Исусом Христом и примили лек бесмртности - Тело и Крв Господњу.

Заједничарење је настављено трпезом љубави приређеном трудом и залагањем протојереја Огњена Гребића, пароха драговског.

Бојан Стојадиновић, јереј