Преосвећеном владики саслуживали су: игуман Онуфрије, протојереј Александар Гајић, помоћник архијерејског намесника беличког, протонамесник Миломир Тодоровић, јереј Александар Радосављевић, протођакони Иван Гашић и Нинослав Дирак.

Светој Чаши Спасења приступило је свештенство беличког намесништва, након чега је Владика произнео своју угодну беседу, поучивши свој верни народ. На самом почетку, Преосвећени владика је говорио о значају поста. Рекао је да је потребно постом и молитвом очистити нашу душу, јер је и Господ рекао да се “и демони прогоне постом”. Такође, потребно је из себе избацити гордост и сујету, а пост је провера нашег хришћанског живота. “Не смемо да дозволимо да нам срце буде нечисто, јер у њега треба да уђе Бог. У наше срце ћемо сместити, или Бога, или нечастивог. Или нам је у срцу добро, или зло”, додао је владика, поновивши речи светог апостола Павла: “Или си врућ, или хладан, ако си млак избљуваћу те из уста својих”.

Пост је провера наше вере, нашег хришћанског живота. И морамо пазити каква је наша вера. Владика је опоменуо верни народ да не смемо бити дрски, споменувши данашње старозаверно читање. “Зато нам треба молитва, пост. А пост је уздржање. Не смемо размишљати само о себи, већ о другоме. А језик човечији служи или да говоримо о добру, или о злу и зато нам је потребна помоћ Божија коју добијамо кроз пост, молитву, уздржање. Пост је да даш другоме”, рекао је Владика. Пост од нас тражи будност и трезвеност.

Преосвећени се осврнуо на актуелну кризу и упозорио да не смемо да се плашимо смрти ако имамо веру. “Кад нестане вере, настане безверје, губи се нада и тада човек долази до очаја, најстрашнијег стања човековог. Спасење није загарантовано никоме већ је потребно да будемо “светлост свету”. Морамо да верујемо струци, али и да верујемо у Бога који је јачи од сваке болести. Потребно је и да се молимо и за здраве, болесне, лекаре. Наш лек је свето Причешће, а то је лек за бесмртност”, истакао је Епископ напоменувши да се путем светог Причешћа не могу пренети никакве заразе и болести.

Беседа Епископа шумадијског Г. Јована

Верни народ је приступио сједињењу са Христом кроз Чашу Спасења, причестивши се светим Тајнама.

Након свете Литургије, Владика и свештенство наставили су сабрање током којег је јереј Милош Ћирић прочитао реферат на тему “Благодарење – најузвишенији чин”, након чега је уследила дискусија.

Братство Старе јагодинске цркве припремило је трпезу љубави, а председник црквене општине г. Мирослав Ђорђевић упутио је надахнуте речи благодарности Његовом Преосвештенству, поклонивши му за успомену, у име одбора и свештенства Старе цркве, албум са сликама са Светосавске академије одржане у Јагодини.

вероучитељ Младен Алексић

Поздравни говор г. Мирослава Ђорђевића, председика црквене општине јагодинске:

“Ваше Преосвештенство, високопреподобни оче, часни оци, драга браћо и сестре.

Тешко је било шта рећи, што би било вредно пажње, после Ваше данашње, Духом Светим надахнуте беседе, свети Владико, као и после овако дивних речи о благодарењу што чусмо од оца Милоша. Па ипак, осмелих се да Вас замолим за благослов да проговорим и да део мојих мисли поделим са свима вама.

На почетку направићу две паралеле, два поређења:

Прво: готово сви научници, биолози и социолози се слажу да је једно од најсавршеније уређених заједница – пчелиње друштво, где свака јединка зна своје место, задужење и послушање. И све активности се одигравају усклађено око матице као стуба друштва.

Друго: такође научници хемичари, фармацеути па и вишевековно народно искуство каже да камилица, иако сама по себи лековита биљка и која прија човековом организму, не даје мед неког посебног квалитета, али зато нектар убран са хиљада разноврсних цветова, од неких нежних латица и крхких листова, до раскошних цвасти са бодљама на себи, чинећи их тешко доступним, даје најбољи и лековити ливадски мед.

Тако сте и Ви, свети Владико, наша матица и стуб ове Богом чуване заједнице, Епархије шумадијске, а ми мали са разноврсним особинама, поређени са оним ливадским шаром, благодаримо Богу што нам Вас је дао, да Ви будете наш предстојатељ пред Престолом Господа славе. Благодаримо Вама на очинским саветима уз које смо духовно узрастали и који су распламсавали пламен хришћанске вере и подстакли дубља размишљања о њеној тајанствености.

У данима Великог, Часног, Васкршњег поста, у данима молитвеног тиховања, када су појачана промишљања о Богу, о себи, о ближњима, о греху, о покајању, о праштању, о смрти и васкрсењу и о њиховој нераскидивој вези, такво стање духа није мимоишло ни мене самога.

Свети апостол и јевађелиста Јован Богослов проговара:

Бога нико није видео никад: Јединородни Син који је у наручју Очевом, Он Га јави. (Јован 1, 18).

Да. Бога нико није видео никад, али нам је дао да видимо део лица Његовог у одразу Његове стваралачке лепоте. Дао нам је Бог да на равној површини планинског језера видимо како се огледају сјајне звезде нама тако далеке. Само море није плаво. Црне су морске дубине, али у морској површини се огледа небески бескрај и плаветнило недостижне лепоте. И као што не видесмо сам ветар који обара столетно дрвеће из корена, диже кровове кућа, тако не видесмо Бога, али видесмо силу Његову. Дао нам је да видимо тајновитост Његовог стварања кроз рађања новог живота: човека, биљке, животиње и сваког другог створења на земљи. Дао нам је Бог једне другима да у лику другог видимо лице Његово. И као што својевремено рекосте свети Владико:

“Бога ћемо угледати само преко лица другога, а и друго лице преко Бога – не можемо другачије”.

Авај, уместо гледања лица Божијег, један другом се претворисмо у непријатеље, крвнике и џелате. Тит Макције Плаут је око 200 година пре рођења Господа и Спаса нашег Исуса Христа говорио: “Homo homini lupus!” (“Човек је човеку вук!”). Да трагедија буде већа на крају несрећног 20. века песник проговара: “А сада ме очи људске плаше више него вучије!”. Дошло је време да се човека више плашимо него дивље звери!

Шта је то што треба да нас врати изворном човеку створеном по лику и подобију Божијем. Свети Григорије Богослов у једној од својих песама каже: “Човек је твар и образ (лик) великога Бога”. У једној другој песми он проговара о човеку као прекрасном и нераспадљивом лику небеске Речи, подвлачећи сродство између Христа, Који се и Сам показује као “лик” невидљивог Бога.

А ми људи, грехом замаглисмо лице Божије и Његов одраз у нама као његовом огледалу!

Шта је то што треба да нас протресе, отрезни и разбистри ум?

Вероватно сазнање о пропадљивости овоземаљског, сећање на смрт, страх од усамљености, без љубави, без Бога!

Христос поручује свима нама: “Покајте се!”.

Време незаустављиво тече. Ближи се час одласка. Да ли ће наше последње мољење бити речи покајаног разбојника: “Сети ме се Господе у Царству Твоме!”?

Колико су наше мисли упућене том часу и сусрету са Праведним Судијом? Какав ће бити вапај Господу у последњем часу? Да ли ће то бити речи:

Господе, немој ме се одрећи

Земаљски дани одлазе у низу,
тренутак одласка је тако близу.
И када дође тај последњи час,
Господе, ја ћу чути Твој глас.
*
Позваћеш к Себи слугу свог,
да напусти све бриге света овог.
Безакоње у срцу моме ћеш затећи,
али, Господе, немој ме се одрећи.
*
За покајање дао си ми време,
да грехова својих скинем бреме.
Да сам разбојник Ти ћеш рећи,
али, Господе, немој ме се одрећи.
*
Дао си ми све, на спасење да ми буде,
а моја је лампа без уља, као у девојке луде.
У пакленом ме огњу можеш пећи,
али, Господе, немој ме се одрећи.
*
Правда је Твоја вавек и сада,
Ти си ми, Господе, једина нада.
Мачем праведним можеш ме сећи,
али, Господе, немој ме се одрећи.
*
Молим Те, Господе,
немој се одрећи мене грешника прва,
јер сам и ја Твога хлеба мрва.
молим Те, Господе, немој ме се одрећи.

Да ли ће Господ рећи:

“Идите од мене, проклети, у огањ вечни који је приправљен ђаволу и анђелима његовим”. Од саме помисли на ове речи Господње човека обузима ледени страх, или:

“Ходите благословени Оца мојега; наследите Царство које вам је припремљено од постања света”.

Уместо одбачености, самоће и смрти, ево нама наде, ево нама спасења, ево нама васкрсења. И као када први зраци сунца, у свежини летњег јутра, обасјају и огреју росом умивена поља и ливаде, тако и љубав Свемилостивог Господа огреје наша срца орошена сузама покајања.

Сетимо се, у тренутцима свога страдања Господ Христос се молио чак и за оне који су Га невиног распели и говорио:

“Оче, опрости им, јер не знају шта чине.”,

а како не би за нас мале који се Њему молимо и веру у Њега исповедамо:

“Јер си Ти Бог наш, и ми смо људи Твоји, сви смо дело руку Твојих, и име Твоје призивамо. И сада и увек и у векове векова. Амин.”

Нека Његова љубав огреје и наша срца како бисмо славили име Његово у љубави међу собом, и у радости дочекали и прославили празник Васкрсења Господа, и Бога, и Спаса нашег Исуса Христа, а Ваше изливене молитве, Свети Владико, нека буду наговештај духовног васкрсења сваког од нас.

Благодаримо Вам на очинском старању и путевођењу ка Царству Небеском, на свим молитвама које узносисте, на бризи коју указасте и на свом благослову свих ових година.

Желимо Вам добро здравље, дуг живот и свако добро од Господа, и нека сваки наш сусрет са Вама буде у радости саме љубави Божије.

Долгоденствуј, Преосвећени Владико, на многаја и благаја љета!

У Јагодини

20. марта 2020. године