На самом почетку јереј Марко Јефтић је поздравио присутне и упознао их са плодоносном делатношћу гостију, указавши на њихов велики значај у научним круговима српске историјске мисли. Отац Марко је говорио о завету направивши преглед свих савеза које је Бог склапао у Старом Завету са знаменитим личностима тог периода историје спасења све до Новог Завета и спасоносног дела Господа Исуса Христа. Подсетио је аудиторијум на новозаветне основе савеза које су Срби као хришћански народ склапали и потврђивали са Богом. Кроз примере из националне историје и епске поезије показано је да су светосавски, косовски и сви други завети инкултурација и актуелизација Новог Завета у православљу српског стила и искуства.

Потом је реч узео др Драгољуб Марјановић, који је истакао да је период средњег века у Србији за време владавине светородне династије Немањића био формативни период када су утемељена заветна начела српског народа. У том погледу он је истакао најпре личност и делатност Светог Саве и објаснио да је формирање аутокефалне српске Цркве, заправо био процес дужег трајања који је увео Србе као народ у пуно јединство и заједницу са ромејском, православном културом и цивилизацијом на широком простору Источног Медитерана, од Константинопоља до Јерусалима. Своје излагање др Марјановић је завршио констатацијом да је Српска Православна Црква једина институција српског народа која постоји у непрекинутом контиутету од 13. до 21. века чувајући завете положене и предате Светим Савом до нашег времена.

Након др Марјановића говорио је мр Немања Девић. Он је своје излагање започео тврдњом да су Срби заветна нација и објаснио значај завета у српској историји. Он је истакао да је Косовски завет само наставак Светосавског завета, који је природно спајао “земаљску” и “небеску” Србију. Тај завет су бранили витезови, али су га утврдили и у континуитету чували епископи, монаси и свештеници. У крилу Цркве, јединствене институције која је на српском етничком простору деловала у континуитету и у вековима када српска држава није постојала, однегована је читава идентитетска и слободарска мисао. Зато је, по њему, свака ослободилачка и обновитељска иницијатива међу Србима, почињала из Цркве, што се видело на размеђима векова и у свим годинама које су представљале вододелнице српске историје: и 1594. и 1690. и 1739. и 1804. и 1912. године. Девић сматра да је литургијско јединство и данас основа за свако српско окупљање и националну обнову.

Након изузетног излагања присутни су износили своја мишљења и постављали питања. Тема је била веома инспиративна за присутне и разговор је настављен и након формалног завршетка трибине. Следећи сусрет је заказан за 5. новембар када ће гост-предавач на 27. Духовној трибини бити протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор богословије “Светог Петра Цетињског” на Цетињу, који ће говорити на тему: “Шта је човек, а мора бити човек?” П. П. Његош.

јереј Марко Јефтић