У недељу, 15. септембра 2019. године, у препуној сали Епархијског центра, поводом Госпојинских свечаности, одржано је предавање под називом: “Одбраном Цркве, чувамо отаџбину”, предавање је одржао Господин Драгослав Бокан, режисер, колумниста, књижевник, он је аутор једине монографије о Косову, под називом “Косово је срце Србије”, уредник и један од аутора предивне монографије “Београд град тајни”, основао је часописе “Лепа Србија”, “Русија данас”, “Водич за живот”. Председник је института за националну стратегију.

Поздрављајући Његово Преосвештенство Епископа шумадијског Господина Јована, предавача Господина Бокана и публику, протојереј Срећко Зечевић је између осталог рекао: “Обрели смо се у јубиларној години, када прослављамо један узвишени, свети, свенародни јубилеј, наше Свете Богомчуване Светосавске цркве, њену осамстогодишњицу... Имамо не мало разлога за велику радост, за славље, а у исто време имамо разлог за страх и стид, да ли ћемо успети да дела наших предака уведемо и проведемо успешно кроз дане и године које су испред нас. Ми живимо у времену и простору у коме су нам простори и видици уистину замућени, у мноштву личних и колективних, свенародних потонућа и раслабљења која доживљавамо и преживљавамо, једно од највећих и државних, националних, па чак и језичких и језикословних загађења у нашем простору. А на обзорју наше свакодневице не наслућују се нека друга и другачија осунчања, светлија и прозрачнија, погубили смо се а треба нас сабрати... Нађе се међу нама, као дар Божији и синова народа овог, који ране рода свог, ране Цркве своје, носе у души и у срцу своме, нашу горку и болну садашњицу, раслабљену од премногих посрнућа телесних и духовних, нико тако те ране не познаје, као наш вечерашњи гост”...

Господин Бокан је у свом предавању истакао: “Ево, већ пуних осам векова нема краће дефиниције од оне која одређује судбину Срба и Србије. То је једна реченица од неколико слова и речи и она гласи: За Крст часни и слободу златну. То је наш духовни устав, то је веза између народа, Цркве и државе и то је спасоносна формула која нас је водила и преко вековне пустиње ропства и преко ретких тренутака наших краткотрајних победа. Ова реченица је била испред, иза и изнад нас. То нас је храбрило и чинило да живимо изнад греха и смрти, како би рекао Свети Владика Николај. Наши непријатељи су зато, све време, радили само једну једину ствар, усмерену на рушење везе између Крста часног и слободе златне. То је најкраћи опис осмовековног труда свих наших спољашњих и унутрашњих непријатеља. Појављује се покушај да се говори о слободи која није везана за Крст часни и да се од ње направи некакав идол и покушај да се говори о Крсту без везе са слободом златном, са предањем и са народом српским и светосавским, који је ових осам векова живео у свом завету Крста часног и слободе златне. Све наше историје и свако поглавље могло би да почне са речима: За Крст часни и слободу златну. То су крстови које је, из Никеје и Свете земље, доносио Свети Сава; онај крст којим је благосиљао своју војску Свети кнез Лазар; крстић који је окупио Карађорђа и вође устанка да се на њему закуну на међусобну верност свом народу и прецима, на верост Христу. То је крстић који је касније дошао на врхове наших цркава заједно са звоницима, који су се поново огласили у српској слободи. Тај крстић, златни Крст и дрвени крст на грудима су нас водили и били нам светионик и онда када се чинило да нам нема спаса и онда када нас и најмудрији међу интелектуалцима нису умели водити путем који је зацртао Свети Сава. Крст часни је оно што је створило српску отаџбинску историју. Крст часни је био подједнако важан и архиепископу Данилу Другом, али и Стевану Синђелићу и Хајдук Вељку. Крст часни је формирао витештво и спајао чојство и јунаштво – давао смисао српском национализму и отачаствољубљу.

Наш национализам никада није био шовинистички, никада није заснован на мржњи према било ком народу и у себи је увек носио нежност и милост према заробљенику, али и спремност да му опрости чим наслути први траг покајања”...

После завршеног предавања уследила су питања публике.

протојереј Срећко Зечевић