Осим приношења дарова Богу и прослављање овог дивног светитеља, повод за ово свечано окупљање био је и имендан игумана архимандрита Евтимија, као и монашење по чину велике схиме монаха Јована.

На Светој Литургији су појали протојереј Драгослав Милован, парох ракитовски протојереј Зоран Симоновић, парох рибарски јереј Далибор Сентић, парох сиоковачки јереј Иван Јовановић и верни народ.

Владика је у својој беседи након читања Светог Јеванђеља најпре је рекао: “.... да смо се окупили у овом Светом манастиру да би смо прославили Сведржитеља, Бога Који је свуда присутан, Бога Свезнајућег, Свевидљивог и ако ово имамо на уму онда немојмо да се заваравамо да кад погрешимо то можемо и сакрити”, јер Он зна и наша дела и помисли и осећања, али не само што смо учинили, већ и оно шта ћемо тек учинити, добро, или зло. “Ако, човек о томе размишља, онда ће се он трудити да живи по Богу, да живи са Богом, да осећа Бога”, јер се тако човек преслишава и онда се труди да угађа Богу, а тиме угађа и човеку, и обрнуто. А свако зло које чинимо, заправо, чинимо себи. Тако данас, прослављајући Бога, прослављамо и његовог угодника Светог Евтимија Великог, који је, с правом, назван Великим, јер је прослављао Бога у смирењу, у љубави, у подвигу, у посту и молитви. Све што је чинио, чинио је према ономе Ко је највеће Добро. “Ако погледамо живот Светог Евтимија, мићемо видети да је он био сав предан Богу. Да је он кроз молитву, пост, добра дела, већ, и овде почео да живи Царством Небеским”.

Беседа Епископа шумадијског Г. Јована

“У синоћњој стихири смо чули да он није својим очима дао сна, ни дремеж својим трепавицама, док није очистио своје мисли”.

О страху Божјем, као почетку мудрости, јер је страх Божји тај који нас још више приближава Богу, а за то је потребно уздржавање од зла, од чињења злих дела према ближњем. Такво уздржање имао је и Свети Евтимије Велики.

“Свети Евтимије је живео тако, јер је ипуњавао заповести Божје”... “Такође је испуњавао и заповести које смо читали у данашњем Јеванђељу о блаженствима...И шта Господ обећава онима који ипуњавају његове заповести, обећава оно штокаже на крају: “Радујте се у онај дан јер велика награда ваша на Небу”, а то је осми дан, незалазни дан, како читамо у Светом Писму”.

Такође, Преосвећени наглашава да нема спасења у осамљености, већ у заједници, јер смо сви ми Тело Христово, јер свако ко се затвори у себе, човек, породица, манастир, он ће пропасти, јер немају послушности, јер спасење је у послушности.
Након Свете Архијерејске Литургије и трпезе љубави, за коју су се потрудили наша браћа, монаси манастира Јошанице, на вечерњој служби, монах Јован је замонашен по чину велике схиме у схимонаха Јована.

Сам чин је предиван и ретко се виђа, а Владика је у беседи рекао и ово:

“Задрхтао сам са једне стране, јер како се види у овим молитвама, ти си данас добио још једног ангела чувара, али на жалост слабост људска иде толико далеко, да када човек добије анђела , на жалост се накалеми и онај нечастиви, а с друге стране по питањима, и одговорима које си ти давао, види се да ово човек не може да изнесе сам... јер је човек слаб да се одржи у оваквом анђеоском образу какав си ти данас примио на себе, али оно што је човеку немогуће, Богу је могуће”.

Духовна поука Епископа шумадијског Г. Јована

На крају је обичај да се сви поздраве са схимонахом и да га питају: “Како се зовеш брате”, на шта је он одговарао: “Грешни Јован”.

Преподобни Јевтимије Велики

Тропар, глас 4.

Весели се неплодна пустињо и радуј се, не рађајући у боловима, јер у теби умножи децу муж који ка небу стреми, насадивши их побожношћу, васпитајући их уздржањем и узводећи их ка савршеним врлинама: Његовим молитвама, Христе Боже, умири живот наш.

Кондак, глас 8.

Славним рођењем твојим творевина је пронашла радост и у божанској успомени твојој, благост душе задобија од многих твојих чудеса, Свети Јевтимије. Њима богато награди душе наше и очисти од греховних нечистота, да би певали: Алилуја!

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ЕВТИМИЈА ВЕЛИКОГ

ТИХО И НЕЧУЈНО, АЛ' УВЕК У ВРЕМЕ ОН СТИГНЕ ДА ПОЖЊЕ, И ДА БАЦИ СЕМЕ.

Рођен у јерменском граду Мелитини близу реке Еуфрата око 377. године, од родитеља племенитих и знаменитих. Јединац син, рођен по молитви своје мајке Дионисије, која имаде небеско неко виђење о рођењу Јефтимијевом. Од младости подвизавао се, најпре у близини свога града, а потом, пошто посети Јерусалим у двадесет деветој години живота, у пустињи између Јерусалима и Јерихона, назватој Фаре.

Испуњавао је све дане и ноћи молитвом, унутрашњим богомислијем, созерцањем и трудом телесним. Око њега се сабраше многи ученици, од којих су неки славни светитељи, као: Кириак Отшелник, Сава Освећени, Теоктист и други. По Божијем дару био је велики чудотворац: изгонио демоне, лечио тешке болести, извео воду у пустињу, умножио хлеб, прорицао. Монахе је учио трудољубљу говорећи: "Ако ви без свога труда једете хлеб, значи ви једете туђи труд". Кад су нека млађа братија хтела постити више од других, он им то забрани и нареди да долазе за општу трпезу, да се не би погордили од свог сувишног поста. Још је говорио да није добро за монаха да прелази с места на место, јер, вели: "Дрво које се често пресађује, не доноси плода". Ко год жели да чини добро, може га чинити на оном месту где је. О љубави је говорио: "Што је со хлебу, то је љубав осталим врлинама".

Прве недеље Часног Поста он се удаљавао у пустињу и тамо остајао у молчанију и богомислију до пред Васкрс. За његова живота створи се у близини његове пећине огромна лавра која је после вековима била препуна монаха као кошница пчела. Последња му је заповест била, да се у манастиру држи гостољубље, и да капија манастира никад не буде затворена. Упокојио се у деведесет седмој години живота. На погребу му је био и патријарх јерусалимски Анастасије. Цео дан патријарх је чекао, док је огромна маса народа целивала светитеља, и тек увече успе да доврше опело. Седмога дана по смрти јави се Јевтимије своме ученику Доментијану, сав светао и радостан. Преподобни Јевтимије у истини био је прави син светлости. Упокојио се 473. године. (Из Пролога Светог Владике Николаја).