На самом почетку Архијерејски намесник младеновачки протојереј-ставрофор Жељко Ивковић је поздравио присутне и подсетио их на богату и плодоносну делатност госта и указао на његов велики значај у аутентичном сведочењу вере у савременом свету. Након уводних речи господин Дугалић је говорио о вапају за Богом или за смислом, како се овај процес у души човека још назива, као неизбежном у пресудним тренуцима живота, иако нам убрзана свакодневица често не дозвољава да застанемо и дубље се загледамо у себе. Од човека до човека, појмање смисла је различито. За неког је смисао породица, деца, за неког професија, за неког Бог... Дакле, појам смисла није лако одредив, али потреба да се осећамо смислено је присутна у сваком човеку. “Човек се осећа смислено када осећа своје постојање у заједници. Када узраста у размени са људима, у потреби да пружа и прима. То живо дељење у заједници је непредвидиво, често и драматично. Али, ми се осећамо живим док нас тај однос осмишљава. Рецимо, у односу са децом препознајемо да, када је љубав тај садржај размене, човеку ништа није тешко и осећа се кадрим да обгрли цео свет” – рекао је глумац Небојша Дугалић на трибини.

“Хришћански парадокс љубљења непријатеља, односно имања љубави за оног који је није достојан предмет је и писанија славног Достојевског, али и других књижевника и научника. Где је ту логика?”, запитао је Дугалић. Присутни су чули да када је Христос дошао да нас спасе, није питао ко је достојан спасења. Свака личност може да буде носилац спасења и достојна љубави. То видимо на примерима бројних покајника, који су постали светитељи. Сви људи су сродни по две основе: сви смо боголики и сви смо смртни. Последица наше смртности јесте страх за себе и кад та природа добије “унутрашњи замах”, човек постаје одраз свега пропадљивог и ужасног. Јер, зашто би човек убијао, отимао и слично ... “Ако не схватимо да је брат наш – живот наш и то што је он пао не значи да у нама не лежи страшнији потенцијал пада, који се још није развио” – истакао је Небојша Дугалић.

Не можемо никог мењати, али ако видимо да је неко у паду, можемо да схватимо да и у нама има греха и да би требало да се помолимо за њега. Да бисмо били одраз Божје љубави, морамо постати сасуд у који се Бог може настанити, да очистимо простор у души и да се трудимо да волимо као Бог. Свети оци и подвижници нам остављају сведочанства шта нас све очекује на том путу. Они су цео живот приложили Христу и Он је кроз њих просијао. Величанство човека, указује Дугалић, јесте у томе што му је дато да буде свештеник свеколике твари. “На том путу веома је важно искуство креативности и стваралаштва у најширем смислу. Најважније, градити однос са ближњим. Тад смо ствараоци, без обзира на то чиме се бавимо”, закључио је прослављени уметник. Након предивног излагања присутни су сат и по времена постављали питања госту и развио се изузетан дијалог на многе сродне теме.

јереј Марко Јефтић