Подсећале су нас да сви они који су болни не треба да очајавају нити да тугују, него са радошћу и вером у силу Христову завапе као Хананејка, показујући своју чврсту и непоколебљиву веру и несравњиво смирење, а исцеливши се да не греше више, већ као ташта Петрова устану и служе Њему! Опоменули смо се још и речи Христових да љубимо једни друге, да се спасавамо једни кроз друге поучавајући нас о јединству цркве.
О битности љубави за ближњега сведочи и апостол који онога који нема љубави према ближњему, ма са колико ревности чинио подвиг, ма каква дела савршавао, да је уистину само “звоно које звечи и кимвал који јечи”. Јер све што чинимо, ако чинимо без љубави ништа нам не користи! Наша жртва пред Васкрслим Господом јесте наша љубав за ближњега као за себе самога, јер се таквим жртвама угађа Богу и она ће се као најмириснији тамјан принети Творцу!
Страхиња Вуксановић, апсолвент права