У овом свечаном богослужењу саслуживали су и свештеници овога краја: протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић, протојереј-ставрофор Видо Милић, протонамесник Филип Јовановић, протојереј Горан Лукић, протођакон Иван Гашић и ђакон Бојан Миленовић.

Током Свете Литургије, у чин чтеца рукопроизведени су теолог Срећко Глигоријевић и Алексеј Шепектовски.

Такође, парох сопотски протојереј Горан Лукић одликован је чином протојереја, као признање за његову дугогодишњу ревност и верно служење Цркви.

Духовна поука Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

По прочитаном јеванђелском зачалу, Митрополит Јован се обратио сабраном народу пастирском беседом, истакaвши важност духовног вида и освећења људског живота кроз сусрет са Христом, као што је то био случај са слепим из Јеванђеља. Нагласио је да је Црква место тог сусрета, заједница у којој се дарује истина, утеха и нада вечног живота.

“Христос васкрсе, браћо и сестре.

У недељи у којoј се сада налазимо, јесте недељ о слепом. И чули смо причу из јеванђеља по светом апостолу и јеванђелисти Јовану, причу у којој он описује како је Господ исцелио човека који је био рођен слеп.заиста ако смо добро упамтили ово јеванђелско штиво, можемо виети да је ово заиста једна драма у којој имамо много страна, имамо много нивоа, много могућности да проникнемо у тајну вере, тајну Бога, у тајну човека и у тајну творевине. Зашто кажем творевине, па чули смо како је Господ направио блато и помазао очи овоме слепом човеку и оне се отвориле. Зашто то Господ чини? Јер треба Господу неко помоћно средство, да тако кажем, да учини неко чудо? Не, браћо и сестре. Не треба. Али он то чини ради нас да би нас подсетио да се смиравамо, јер смо од блата, од праха смо сачињени и да стално схватамо да смо земља и прах уколико не верујемо у Христа, јеванђеље и Цркву и уколико по томе и не живимо. Видимо овде милост Божију и Његову љубав и саосећање са нашим болестима, страдањима, невољама, а са друге стране видимо како вера у Бога, нада у Њега и смирено ношење наших животних невоља Бог награђује. Свако од нас може да се нада да ће бог видети наше невоље, наше патње и да ће нам помоћи, само треба са надом и са вером да му се молимо. Јер молитва је, како кажу ссвети оци, побожан разговор душе човекове са Богом. Христова самилост коју је он показао према овом човеку, рођеном слепцу, она треба да побуди у нама и наше састрадавање према страдалнима. Да осетимо како други страда како он болује, пати, али не из гордости. Људи највише пате због гордости своје. Да осетимо његово страдање и да се молимо да му Бог да снаге и крепкости моћи да издржи то страдање. Ми смо слаби и човек је као она трска у пољу коју сваки ветар и најмањи ветар он је љуља. И ако човек није учвршћен у вери он је поводљив, није стабилан, нема чврстине, јер нема вере која га учвршћује у вери у Бога и у нади и у љубави према Богу и према ближњима. Чули смо у причи овој и како су ови људи поступали пошто је Господ дао вид овоме човеку. Поступали су немилосрдно. Тражили су разлоге зашто је он рођен слеп. Пазите докле човек иде. Хоће човек да испита сваки разлог шта је у том другом човеку. Нажалост, и онда и данас има људи који не умеју да благодаре Богу што је овом човеком слепом Христос отворио очи. Јер нису примили Христа као спаситеља, нису га примили као Месију, и њима се Христос не уклапа, да тако кажем, не уклапа се у њихов свет. Христос се не уклапа у њихова правила која су им важнија од свега другога. Не уклапа им се у њихов закон и они не могу да виде ни чудо, гледају, али не виде чудо које Господ чини. Важнији им је закон од човека, као што је и данас случај, браћо и сестре, да нам је често стало до форме, а не до суштине. Овим људима је важно да се споља држе правила, а не интересу је их ни личност овога слепог човека, ни њихова страдања, ни његов крст и његова искушења. Ови људи на крају жртвују човека да би очували њихова правила. Ми не треба да судимо другоме, јер суд није у рукама нашим већ у рукама Божијим. Када би човек ушао у своје срце, као каже свети Макарије, и када би видео каква је тама у његовом срцу, никада се не би усудио да осуди другога. Ови људи који осуђују желе само да наћу некаву кривицу како би и Христа осудили. Њих истина не интересује већ само спољашња правила, желе само да све подреде себи. Имао и родитеље код овога младића који су у страху и који су се уплашили да их ови законици не искључе из заједнице. И ми ако будемо осуђивали друге никада нећемо осетити то благодатно дејство заједнице.

Са овим исцељењем, са телесним очима овом младићу су се отвориле и духовне очи. И шта је он прво што је видео са отвореним очима. Кога је видео? Бога, браћо и сестре. Бога је прво видео. Јер пазите, човек може да буде слеп телесним видом, али он је слеп за једно време, за овај свет. А онај који је духовно слеп, он је слеп и за овај и за онај свет, браћо и сестре.

Зато, свети Владика Николај каже да ништа није страшније него кад се човеку затворе телесне очи, а не отворе му се духовне. Али имамо и таквих људи, који мисле, не, моје, ја имам духовни вид, ја видим кроз другог човека. Да, видиш другога, али не видиш себе.

Дакле, браћо и сестре, овај човек је суштински прогледао, он суштински исповеда Христа, али, исто тако, лагано открива своју веру у свом сусрету са Господом Исусом Христом. На питање оних људи, ко сагреши да се овај човек роди слеп, он, или родитељ, или неко други,

Христос решава ту дилему, када каже, нису сагрешили ни родитељи, нити ко други, да се он роди слеп, него да се на њему јави чудо Божије. Да се јави чудо Божије да Му Бог враћа вид, браћој и сестре. Да се јави, да би се људи кроз чуда Божија вратили Богу и себи.

Да би казали, то је Христос. Јер човек не може човеку да да вид, духовни бар, а и телесни немогуће је. Дакле, браћој и сестре, ми свет овај посматрамо и питамо се зашто је то све тако? Зато што ми овај свет, браћој и сестре, посматрамо исклључиво логиком својом људском.

Својом логиком, која све види, како то рече један уман човек, узрочно-посредично, и зато сваки човек тражи то одговорно у своме срцу.

Сваки човек због тога тражи кривца. Кривца, али у другоме. Не у себи.

Наравно, увек је одговорност изван нас. Изван нас, а не у нашем погрешном сагледавању стварности. Не у чинњеници да, заправо, да иако имамо телесни вид, често смо изнутра или унутра духовно слепи.

Имамо очи, али не видимо. Имамо уши, али често не чујемо, не чујемо тај унутарњи, како бих рекао, тај дубински духовни глас, којим нам се обраћа сам Господ преко своје цркве и преко својих светитеља. И све тумачимо логиком, као што рекох, овога света.

Ослепљени смо, браћо и сестре многим светлима овога живота. Ослепљени смо многим светлима које не дају истинску светлост него лажну. И зато, браћо и сестре, вера и жудња за Христом, и упорност у идењу за Христом, исељује нашу духовну слепоћу.

Па да се замолимо Бога, да нам Бог помогне, да нам се отворе духовне очи, да прво видимо Бога, браћо и сестре, да га осетимо, а кад видимо Бога и осетимо, браћо и сестре, Бога поре себе, осетитћемо и другог човека, без обзира које он и какав је, у каквом је стању, грешном, праведном, али осетћемо га као брата. Али то не можемо осетити без љубави, али оне божанске љубави, не оне искључиво телесне љубави, браћо и сестре. Је то кад-тад човека прође, што бисмо рекли, али љубав Божија је непролазна, она открива нама Бога, она нам открива човека онакав какав он је.

Без обзира што се ја правим, не знам, паметним, мудрим, што имам право да кажем другоме све и сва, али зато други нема право да мени укаже на моју грешку. Ниси спреман да поднесеш грешку- не ћеш бити оправдан пред Бога, а нећеш бити оправдан ни пред човека.

Само онај човек који има смирења, који има вере, који има љубави, а љубав је везан за саршенство. Лубав покрива грехове, а не разоткрива грехове других. Лубав је веза саршенства. Зато Апостол Павле каже Лубав се не надима, а гордост се надима, браћо и сестре. Лубав изграђује, а не знање. Дакле, Господ нам помађе и Господ ће нам помоћи , Господ ће нам отворити наше духовне очи. Али просветиће и наше телесне очи да заједно славимо Бога и да славимо ближњега.

Бог вас блгословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Ова света Литургија била је радостан догађај за верни народ Сопота и околине и духовно охрабрење за све присутне, који су се у љубави сабрали око свога Архијереја, у вери и нади Васкрсења.

ђакон Бојан Миленовић