Чтецирали су Владан Степовић, Александар Цалић и Огњен Влашковић.

Након прочитаног јеванђеља Митрополит се обратио сакупљеном народу:

“Христос васкрсе, браћо и сестре!

Славећи Христово васкрсење, ми славимо победу над смрћу, добра над злом, светлости над тамом. То значи да последњу реч нема тама, него светлост. Та светлост, засијала је из гроба Господњег. Ми знамо да је у гробу тама, али тамо где се Христос појави, тама нестаје. Сам наш Господ Исус Христос, је светлост. Христос је дошао да донесе светлост. Последњу реч, као што нема тама, нема ни туга, већ радост. Из тог разлога се ми толико радујемо васкрсењу Христовом. Васкрсење Христово је зато најрадоснији дан. У његовом васкрсењу видимо и своје васкрсење. Наша вера је вера у загробни, вечни живот. Ми, када читамо Симбол вере и када исповедамо нашу веру, ми кажемо: „Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века“, а то значи да чекамо долазак Христов. Молимо се да дође Христос, као што се и у Оче наш молимо „Да дође Царство твоје“. Христос ће доћи, иако ми не знамо када. То не знају ни анђели, “до Отац мој небески” како је рекао Господ.

Баш зато што ми не знамо кад ће да дође Христос, на нама је да га чекамо. На нама је да се припремамо за тај долазак. Када ће он доћи, рекох, то није у нашој вољи, него у вољи Божијој. Ако човек не чека, он никога неће ни дочекати. Ако човек не стражи над собом, онда ће њега узети под своје, онај други, онај нечастиви. Наше је да стражимо, да ишчекујемо, као што смо Велике недеље певали онај диван тропар: „Ево Женика долази”. Ко је тај Женик? То је Господ наш Исус Христос. Он је Женик наших душа.

Шта чини невеста? Она се радује сусрету со својим Жеником. Она више не обраћа пажњу на себе, ни шта се око ње догађа. Она је себе усмерила ка Женику своме. Ако ми тако усмеримо своју душу и своје срце, да стално ишчекујемо Женика нашег, он ће доћи. Али ако га не ишчекујемо, за нас неће доћи. Он долази за оне који га ишчекују, јер Господ, браћо и сестре, све може да учини за нас, али ништа без нас. Он неће ни да нас спасе без нас, а камоли нешта друго.

Ми се радујемо Христовом васкрсењу, зато што је он узео на себе грехе наше и ослободио нас наших грехова. Ово нам потрђују и речи Јована Крститеља из данашњег јеванђеља: „Гле, Јагње Божије које узима на се гријехе свијета“. Христос је узео на себе грехе наше кроз страдања, кроз понижења, кроз своју смиреност. Господ се није противио кад су му судили, кад су му приговарали све и свакаким именима га називали. И ђаволом га називали. Пазите, људи Бога називају ђаволом. Да ли се Христос љутио на њих? Не. Смирено је то поднео. Зашто? Зато што је знао да његово страдање и његово васкрсење, вазнесење и силазак Светог Духа на апостоле, јесте дело спасења нашега. Кад је рекао пророк и претеча Јован рекао „Гле, Јагње Божије које узима на се гријехе свијета“, хоће да каже да су, на Христу сви греси света. Он је узео грех и првог човека Адама. И до последњега, односно до другог доласка Христовог, он ће узети свачији грех. Све што је Исус, Богочовек, учинио за спасење света, јесте једна, како то кажу свети Оци, беспрекидна жртва за свет и то од рођења, па до његовог вазнесења.

Бог није се родио у некој палати, него као најбеднији човек у пећини, односно у јаслама, у штали, како бисмо ми да нас рекли. Гледајући Исуса где се рађа у пећини, треба да видимо то наше смирење и да се учимо смирењу. Кад се учимо смирењу, треба да кажемо: Слава ти Господе и хвала ти Господе за твоје дуготрпљење“, да благодаримо Богу што нас трпи и овакве какви јесмо. Његово је трпљење дуго и то смо исто током Велике недеље певали, поготово од Великог четвртка, „Слава Господе Твом дуготрплењу“. Замислите шта би било с овим светом да није дуго трплење Божије. Човек не сме ни да помисли. Гледајући Христа, како се рађа у пећини, ми треба да се учимо том смирењу, јер се он рађа у штали као обичан човек.

И видимо како бежи од Ирода у Мисир, кад је Ирод хтео да поубија Витлејемску децу. Он бежи у Мисир, где видимо како Господ пости, моли се и плаче. Видимо га где страда, где умире на крсту, где кротко подноси пљување, ругање, шамарање, распеће. Гледајући све то, Претеча је заиста могао једини да укаже на Христа, кад је дошо да се крсте у Јордану и каже: „Гле, Јагње Божије које узима на се гријехе свијета“.

Зато треба да будемо благодарни Богу, да благодаримо Богу што је узео и твоје и моје грехе и грехе целога рода људскога. Човек треба тога да буде свестан и да се моли за опроштај грехова, да се моли да му Господ подари правилно расуђивање и смирење, а не гордост. И ово што је рекао пророк „Гле, Јагње Божије које узима на се гријехе свијета“, ово је и нама позив. То је позив да се стално сећамо те жртве Христове, крста и распећа, јер нас је Господ највише загрлио преко крста. Зато је његова највећа љубав та крсно-васкрсна љубав. Треба на све то да се у гледамо како бисмо се и ми потрудили, као и апостол Филип из овог данашњег јеванђеља, да кажемо са њим: „И ми нађосмо Месију, и ми нађосмо Христа. Ми Христа треба стално да тражимо. Ако не тражимо Христа, онда не тражимо ништа што је божанско, што је вечно. Онда ћемо тражити само оно што је пролазно, а може ли да нас спасе оно што је пролазно? Не може никако. Дакле, када нађемо у себи Христа, ми смо нашли тај најдрагоценији дар који човек може да нађе у животу.

Наћи Христа и сместити Христа у себе, је испуњеност човека и небом и земљом. Он је испуњен свим добродетељима. И када је Христос у нама, у нама нема празнине. Тада у нама неће моћи онај нечастиви да подметне и каже: „Горди се ти мало, ти знаш да певаш, ти знаш да читаш, ти си паметан“. Не може он да уђе тамо јер је Христос све испунио у нама. Али ако је празнина у нама, тад смо у највећој опасности. Човек кад је празан Бога, он је празан изнутра. Такав човек личи на ону напуштену кућу. Отворена врата, отворени прозори, ко год прође тамо баца, оно што има у рукама. Зато треба да се испунимо Богом, браћо и сестре. Наћи Бога у себи, значи наћи вечни мир, вечну радост, наћи Царство Небеско. Ми са тиме испуњавамо оне речи Христове које је рекао: „Најпре тражите Царство Божије и правду Његову, а све ће вам се друго додати“. Ајде да ми сада будемо мало искрени, па да кажем себи: „Чекај Јоване, шта се ти то тражио јуче? У чему је прошао то јучерашњи дан? Да ли си тражио оно што ти је потребно за спасење, или си тражио оно што ти је потребно за моју лагодност, да тако кажем.“ Браћо и сестре, ако нађемо Христа, нашли смо све. Ако га не нађемо у срцу своме, ако срце своје не очистимо од греха, сујете, страсти, гордости, оговорања, осуђивања, ми смо празни. Зато је речено у јеванђељу: „Благо онима који су чистога срца, они ће Бога видети.“

Нека нам Господ помогне да и ми, као Натанаило, нађемо Христа. Ево, и данашња наша литургија, шта је то друго него тражење Христа? Шта је литургија него причешће? А шта то значи друго него сместити целога Бога у себе. То нам литургија говори. На литургији нам се Бог јавља, и то свакоме од нас јавља у односу на његову веру, на његове духовне очи, у односу на његов хришћански живот и његов јеванђелски живот. Што је наш јеванђелски живот исправнији, више ћемо осетити ту радост кад тражимо да се Бог смести у нама. Господ је страдао ради нас, као што рекох, био погребен, сахрањен, сишао у ад, у пакао, да изведе праведне, што значи да праведност не ће никада пропасти, али лаж, сујета, гордост, то је само за једно време и човека све више одваја од Бога.

Радујмо се васкрсењу Христовом. Радујмо се, јер је Христос радост наша.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Ђакон Стефан Јанковић