Након Свете Литургије, опраштајући се од проте Животе, прота Петар обратио се присутнима, рекавши:

“Христос васкрсе, браћо и сестре!

Данас када славимо трећи дан Васкрсења Господњег, овде поред одра нашег часног проте Животе, молимо се Богу за покој његове душе, да га Преблаги Господ прими у Вечно Царство Небеско, да га награди за све оно што је добро учинио у своме животу као свештеник, и као врли човек, брат и пријатељ, супруг и отац, деда, рођак. Када се испуни пуноћа времена, када се дође до краја пута, када се све овоземаљско претвори у сенку, отвори се хоризонт вечности са кога се види сва бесмисленост претераног везивања за оно што је смртно и пролазно. Постаје јасно да све оно што остављамо иза себе вреди онолико колико нам је било у сврси остваривања вечног и непролазног. Христос је рекао каква је корист човека ако цео свет добије, а души својој науди. Господ нам је подарио живот и прилике у којима се налазимо, и ми их у послушању прихватамо, трудећи се да од онога што имамо и што нам је дато направимо најбоље што можемо.

Највеће богатство овога и онога света су радост и мир у Духу Светоме, истина и правда Божија, пријатељство, неисквареност, доброта у свему, а најпре у уму и срцу, осећањима нашим.

Васкрсли Господ позвао је свог верног служитеља проту Животу у Свој загрљај на дан када прослављамо Његово Славно Васкрсење. Време нашег брата и саслужитеља оца Животе испуњено је пастирским прегнућем, и неограниченом љубављу према Господу, Цркви Светој и своме роду. Био је један од најуспешнијих свештеника у Српској Православној Цркви. Оно што посебно треба истаћи је његов породични живот са својом верном сапутницом, протиницом Надом.

Врли прото и пријатељу мој Живота, хвала ти за сав труд и рад на њиви Господњој, на односу према сабраћи свештеницима, свим људима добре воље и твојој дивној породици. Молимо Христа Бога Спаситеља да превиди све грехове које си учинио и да чујеш Његове спасоносне речи.

До коначног нашег виђења, драги брате, прото Живота, Христос васкрсе!”

Након Свете Литургије, у поподневним часовима, опело је служио Митрополит Шумадијски Господин Г. Јован уз саслужење седамдесетак свештеника и свештеномонаха епархије шумадијске и других епархија.

Митрополит је, опраштајући се од проте Животе рекао:

“Ожалошћена породицо, часно свештенство, браћо и сестре Христос васкрсе!

Христос васкрсе брате Живота!

У овим данима када прослављамо најсветији и најрадоснији празник, Васкрсења Христовог, породицу проте Животе оковала је људска туга, кажем људска због привременог растанка њиховог оца, супруга, деде, пријатеља. Кажем, и понављам оковала их је људска туга, јер људско је и туговати за својима при растанку, али хришћански није очајавати. Данас сви ми овде присутни осећамо ту радосну, жалосну тугу, али верујем да се прота Живота данас радује. Како то? Чиме се он радује? Радује се управо, браћо и сестре сусретом са његовим и нашим Господом, који га је позвао себи баш на Васкрс. На радостан дан, у дане када се радује и небо и земља, када се радује и Рај, јер је он отворен Васкрсењем Христовим и уласком Христовим у Ад, Рај је отворен који је Господ припремио за све оне који верују у Њега, који живе вером у Бога и који верују у загробни живот, и који живе на овој земљи радујући се управо сусрету са Васкрслим Господом.

Васкрсење је Христово, браћо и сестре темељ наше вере, и заиста како каже сам Апостол Павле: “Ако Христос није устао, узалуд је вера наша, узалуд је и нада наша”, јер ми онда немамо ни у шта да верујемо, немамо ни у шта да се надамо, али ми знамо онако како нас учи црква, како нас учи Јеванђеље, да је Христос Васкрсао. И знамо исто да ће и васкрснути прота Живота у онај дан, свеопшти дан Васкрсења када ћемо сви васкрснути, али они који верују васкрснуће у радости. То су они који када умиру верују у Христа, то су они који су се у Христа крстили, који су се у Христа обукли, то су они који су се распели заједно са Христом у овоме веку и који заиста верују у Васкрсење Христово, и у васкрсење своје. Ми се и у овој прилици поздрављамо тим радосним, Васкршњим поздравом и тиме указујемо на једну велику истину браћо и сестре, велику истину, да је човек двоструко гладан, да је човек двоструко жедан и да је човек гладно и жедно биће, гладно и жедно биће Господа, гладно и жедно биће вечног живота. Тело људско тражи своју храну, душа човечија увек изнова и на различите начине пројављује своју глад и жеђ за Господом. Људи некада мисле да је човек само тело, и да му је довољна телесна храна, неки опет мисле да је довољно нахранити душу, али права равнотежа се постиже само онда када се нахрани цео човек. А цео човек једино се може нахранити Богом, Господом нашим Исусом Христом, и тако он браћо и сестре и по природи, он је и духовно и телесно биће, нахрањен је Господом. Када је душа нахрањена Господом, онда и тело храни Господом. И за тело имамо ту, да тако кажем равнотежу између душе и тела. Ову велику истину открио нам је сам Богочовек Исус Христос, а сведочи је целокупно људско искуство, а то је да не живи човек само о хлебу, већ о свакој речи која излази из уста Божијих. Зато што је човек створен за вечност и бесмртност, та двострука глад у њему је неугасива и неутољива.

Зато браћо и сестре, док се смртно тело непрестано храни пролазном храном, дотле се бесмртна душа једино може заситити хлебом живота. То јесте вечном истином, и смислом, и за овај, и за онај живот. За тим вечним смислом, и вечним животом трагао је и ишао прота Живота, самим тим што се определио још као дечак да служи Богу, цркви и народу као свештеник. Његово опредељење било је узор за опредељење његових синова, који су данас Богу хвала свештеници. И да они, тако управо и они живе хришћански, као што је целу своју породицу се трудио, колико је то до њега, он је тако определио своју породицу да живе хришћанским животом. Зато наш живот треба да буде, браћо и сестре, у вери. Наш живот треба да буде у смирењу, да би тако задобили милост Божију, љубав Божију, опроштај грехова и вечни живот. Трудио се прота Живота у свом животу, да, колико је могао да испуни и да оправда свој позив, и да оправда своје призвање. И то је оно што је најважније за свакога хришћанина, посебно за нас свештенике. Да ли оправдавамо свој позив, да ли се трудимо да оправдавамо позив и призив и да ли смо захвални Богу, и благодарни Богу што нас је Господ позвао и призвао да му служимо овде на земљи као свештеници. Нема веће службе од свештеничке. Где свештеник браћо и сестре, позајмљује Богу своје руке, позајмљује Богу своје речи и довољно је само тога да се сетимо када служимо Божанствену Литургију, да ми то Богу позајмљујемо, и како управо позајмљујемо Богу, тако и добијамо награду.

Зато да се данас помолимо Господу Богу, као што рекох у овим радосним данима Васкрсења, да проти Животи буде радостан одлазак са овога света, препоручујући Његову душу молитвено, да је Господ прими, да је Господ помилује, да му Господ да опроштај грехова, јер нема човека да живи, а да не греши.

Христос васкрсе, брате Живота!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

По завршеном опелу, у порти храма у Секуричу, породица проте Животе припремила је трпезу љубави за све присутне.

За време ручка, опраштајући се од проте Животе, као свог духовника, присутнима се обратио намесник левачки протојереј-ставрофор Милић Марковић речима:

“Христос васкрсе, браћо и сестре!

Ваше Високопреосвештенство, часни оци, браћо и сестре! Свети Јован Богослов преноси нам речи Господње: „Онај који верује у Мене, ако и умре, живеће.“(Јн. 11, 25). Ми се данас молимо Богу за онога који је свој живот посветио вери у Господа.

Прота Живота педесет година служи свету Литургију. Педесет година је загледан у Христов Лик и исповеда Име Његово, када тражи пролазно, а још више када од Господа иште место на путу Његовом и милост испуњења Њиме и Његовом неизрецивом радошћу.

Тешко је било време када се прота Живота као млад одлучио да упише Богословију. Много је било оних који су себе са поносом називали неверницима. Презирали и омаловажавали Христа и Његову Пречисту Мајку. Извргавали руглу оне који се моле и клањају сили Творца и Сведржитеља. Говорили им да су прости, и да ништа не знају. Ипак, млади дечак се није поколебао.

Када је рукоположен прота је радио и градио на свакој парохији. Никад му ништа није било тешко. Имао је љубав према заповестима Божијим, а то значи љубити Бога, јер Бог у својим заповестима открива самог себе и своју љубав.

Истина је, ако не видимо Бога, видимо Његово дело. А када нам се укаже Божије дело у свој пуноћи и неизменљивости, то је као да гледамо Бога живога. Дело проте Животе је његова породица. Супруга га је пратила кроз живот, на свакој служби, давала му снагу и љубав. Наш Митрополит је говорио о његовим синовима који су наставили очев пут да проповедају реч Божију. Ништа мање то не чине ни његове кћерке. Када смо проту за време епидемије позивали, он нам је говорио да је његова кћерка помогла свакоме. Врло брзо смо се уверили да је то у пракси, и више него што је и прота претпостављао. Деца читавог живота остају оно што од њих родитељи створе у детињству.

Стара црквена изрека каже да „Ако смрт нема смисао, онда нема ни живот!“ Прота Живота се упокојио на дан Васкрсења Христовог. „Свети Боже, свети Крепки, свети Бесмртни“ – певамо на крају јутрења Велике суботе када обилазимо око Цркве. Велика субота нам открива да је смрт пролазна, у њој проналазимо истинску наду, предукус Царства Божијег. Свака смрт је улазак у спокој и тиху светлост Велике и свете суботе, благословеног починка, у јутро невечерњег дана Царства, када је и прота позван Господу.

Мене је исповедио пре рукоположења. Још сам био под утиском поучних речи Епископа, које су промениле и мој, и животе многих. Протина поука је била у истом духу.

Бог са сваком душом има посебне намере и води је особеним путевима. Пресвета Богородице, услиши молитву твог служитеља проте Животе. Подај му по речима псалмопојца: „У тами сјаји светло праведницима од Доброга, Милостивога и Праведнога.“ (Пс. 112, 4).

Христос воскресе!”

Дирљивим речима опростила се од свога деде и најстарија унука Сара, речима:

“Када сам се родила на Светог Илију, 2004. године, ти си, најдражи мој Жиле постао деда. И никоме на свету та титула није боље пристајала!

Ти си најмудрије биће које сам упознала. Учио си ме да разликујем добро од зла, исквареност од неискварености. Радовао си се сваком мом успеху. Сваки неуспех си једини ти умео да ми олакшаш. Договорили смо се када сам уписала медицину да ћу бити твој лични лекар. Обећавам ти, деко мој, да те нећу изневерити и у сваком пацијенту ћу тражити тебе и максимално ћу им помоћи. Учио си ме да не одустајем када је најтеже јер је награда тада најслађа.

Хвала ти за све прочитане књиге. Хвала ти за све испричане приче. Хвала ти за најлепше детињство. Хвала ти за безбрижност и сигурност коју си ми пружио. Хвала ти за сваки Божић и сваки Васкрс. Хвала ти за прекоре које си ми упућивао када је било неопходно. Хвала ти за најлепши осамнаести рођендан који смо ти и ја осмислили и спремили у нашем Секуричу.

Знам да си сада у наручју Господњем и знам да ћеш и даље бринути о нама. И за то ти хвала!

Не желим да ти кажем да се заувек поздрављамо, већ желим да ти пожелим срећан пут. Волим те до неба и назад!

Твоја унука Сара доктор.

Христос васкрсе!

Ваистину васкрсе, драги деда!”

На крају се обратио и син проте Животе, јереј Ненад Марковић, речима:

“Високопреосвештенство, часни оци, преподобно монаштво, драга браћо и сестре, Христос воскресе!

У име своје породице, у овим радосним данима када прослављамо Славно Васкрсење Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа, желим прво да се захвалим Господу на великој Милости Његовој што је баш на Васкрс призвао нашег оца из смрти у живот. У исто време благодарим и Вама Ваше Високопреосвештенство што сте увек били уз нашу породицу у свим нашим жалостима и радостима. Пре 20 година сте служили опело нашем деди, а данас сте извршили опело и нашем оцу. Хвала Вам што сте у току болести нашега оца узносили молитве за његово оздрављење, и што сте и данас узели молитву Милостивом Господу да душу нашег оца, који је целог себе принео Господу кроз његов свештенички позив, целог себе је предавао за цркву и за поверено му словесно стадо, што сведоче сви овде присутни који су дошли да се помоле за покој његове душе. Високопреподобни и високопречасни часни оци, преподобно монаштво, драга браћо и сестре хвала вам што са нама данас славите Свето Васкрсење, и што сте заједно са нашим митрополитом узнели молитве за покој душе нашега оца. Тешко је говорити о свом родитељу и оставити емоције по страни, али сви ви овде сабрани знате ко је и какав је био он, дела његова која остају после њега сведочиће у времену које долази. Верујем да је заорао дубоку бразду у духовном животу и црквеноградитељској делатности у Шумадији. Чврсто верујем да је он сада у наручју Божијем, јер му је верно служио 51 годину. Био је ревностан у Богослужењима и живео је за Свету Литургију. Захвалан сам Господу што је све нас, мога брата и сестре удостојио да будемо поред њега у последњим тренуцима његовог овоземаљског живота. Са вером у Васкрсење прешао је у живот вечни, зато и ми сада осећамо већу радосну тугу, радост, више радост него жалост. Нека свима вама Господ дарује свако добро и нека нас све овде који смо присутни прати Милост Божија у све дане нашега живота.

Христос воскресе!”

јереј Срђан Ђорђевић, парох Белушићко-секурички