Пре приступања Светом Причешћу верном народу Великих Крчамара, Доњих и Горњих Јарушица, Бораца и околине митрополит шумадијски Господин Јован се обратио следећим речима:

“У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре ево насу у Средопосној недељи овог васкршњег поста. Иза нас су четири недеље поста и пред нама су четири недеље поста. Четири недеље за сваког хришћанина требало би да буде довољно времена да он- хришћанин уђе у себе, да погледа себе изнутра, да види и провери своје духовно стање. Да проверимо колико смо свако од нас напредовали у духовном стању. Да ли је пост било шта изменио у нама? Да ли је пост изменио наш карактер? Да ли је пост и молитва, а једно без другога не може, једно друго прати, да ли су променили наш хришћански живот на боље или смо остали исти, једно што смо ускраћени да не једемо неку врсту хране. Ако нам се у томе састоји пост, онда нам пост не доноси благослов, онда нам пост није спасоносан, браћо и сестре. Пост и молитва приближавају човека ка Богу и једне ка другима. Пост и молитва, понављам, они чисте нашу душу, чисте наш ум, чисти наше срце. Другим речима пост и молитва чисте наше цело биће. Ако смо имали такво размишљање онда смо сигурно осетили радост од поста. Онда смо осетили како у нама струји благодат Божија, како у нама струје врлине хришћанске, јер нас пост и молитва побуђују на испуњавање хришћански врлина. Зато браћо и сестре, пост није лак. Лако је не јести неку врсту хране, поготово данас када имамо изобиље разне хране, али пост се не састоји само у храни, пост се састоји у томе да учествује цело наше биће. У посту учествује наш језик, наше речи, наше ноге, наше руке, наше очи. Пост не треба схватити у томе да изнурујемо тело, а треба и тело изнуривати, јер кад тело мало изнурујемо онда дајемо предности духу, али пост није једино у изнуривању, него да изнурујемо у себи своје страсти. Да видимо јесмо ли од тог гордељивог човека постали смиренији бар за једну јоту? Јесмо се колико- толико трудили да не осуђујемо другога, да другога називамо ко зна каквим именима, а себе да величамо? Сви су слаби, само сам ја јак. Сви су неписмени, само сам је писмен. Сви су лоши, само сам је добар. Браћо и сестре, ако је тога било, а било је сигурно код сваког од нас у некој мери, онда треба да проверимо у чему су нам прошле ове четири недеље? Да ли су оне прошле да се заиста припремамо у сусрет Господу у сусрет Всскрсењу Христовом? Да ли су нас је пост и молитва припремила колико- толико за Причешће? Верујем да ће се данас већина од вас овде Причестити. Да ли Причешће схватамо како некакав обичај или како још увек има, нажалост, у нашем народу кажу: ваља се Причестити. Ваља се добро чинити, али Причешће се не састоји у ваљаности, него ми је потребно и неопходно да се сјединим са Христом, да Христа кроз Свету Тајну Причешћа унесем у себе да би добио духовну снагу за бољи духовни и јеванђелски живот. То ћемо схватити једино, ако заиста, браћо и сестре, верујемо да кроз Причешће примамо самога Господа Исуса Христа у себе. Да би то све могли колико- толико да учинимо „достојним“, а човек никада није достојан да се Причести. Нема тога човека који може да каже осим оног гордог човека који о себи мисли високо, па да каже: „Ја сам достојан да се Причестим.“ Ја нисам, браћо и сестре, ја нисам, без обзира што сам деценијама у Цркви, нисам достојан! Ја у то верујем да нисам достојан, али у исто време ја верујем у благодат Божију која ме крепи, која ме снажи. Верује у блгодат Духа Светога који ме колико- толико зависно од мога учешћа чини „достојним“ да се Причестим. Ми свештеници када служимо Литургију имамо једну молитву у којој се каже: „ Нико није достојан да приђе, да се приближи, а камо ли да служи Литургију.“ Ја први нисам достојан, али се ја уздам у милост Божију и та милост Божија треба да нас крепи, да нас снажи, да будемо бољи људи. Због свега тога Црква наша православна бринући о свом верном народу како пости, како издржава, она је рекла да прошле недеље изнесемо Часни Крст и ево га до данас ће стајати међу нама у храму. Она износи Часни Крст да се ми браћо и сестре поклонимо Часном Крсту, да целивамо Часни Крст, јер у Крсту је сила, у Крсту је моћ, у Крсту је снага. Зато знао је наш стари српски народ, а и данас хвала Богу, рекао бих чак да зна више омладина него ми старији, знали су ону мудру реч: „Без Крста ни преко прага!“ Зашто? Зато што се ђаво највише плаши Крста и поста, браћо и сестре. Крста, поста и молитве. Зато је Господ екао да се и демони изгоне помоћу поста и молитве. (Мт 17,21) Зато је Црква изнела Крст да гледајући у Крст, целивајући Крст, поклањајући се Крсту да схватимо да целивамо ране Христове које је Господ претрпео ради нас и ради нашега спасења. Да целивамо, браћо и сестре Његово Страдање које није било ради Њега, јер Он је једини безгрешан, али да ми целивајући Крст увек мислимо да се Господ распео ради нас, да би нас ослободио од греха, да би управо све наше грехе Господ приковао на Крст. Приковаће и моје и твоје брате и сестро, ако му се ми дајемо и да му кажемо: „Господе, немам снаге ни духовне, ни телесне да носим свој крст, да носим ране своје, немам, али ето Господе ја их дејем теби, али дајем себе.“ Заиста хришћанин је хришћанин који себе приноси и предаје себе Христу и другима. Зато на сваком богослужењу чујемо: сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо. Онај хришћанин био он свештеник или лаик који предаје себе Богу он осећа присуство Бога у себи и око себе, он осећа страх Божији да се не огреши о Бога, он осећа шта је светиња, он осећа шта је храм, шта је Литургија, шта је богослужење, шта је хришћански и јеванђелски живот. Када немамо то осећање драги моји зато се нажалост у Цркви понашамо свакако и на богослужењу. Не бринем, баш ме брига што није нешто у реду и што се не спроводи ред. Ред треба да спроводи неко други, ја ћу да будем лежеран, ја ћу само да присуствујем. Једно је присуствовати, драги моји, богослужењу, Светој Литургији, а друго је учествовати. Учествовати значи да сами себе предамо, да горимо од страха да се не огрешимо о Бога, али и да горимо од љубави према Богу, према Цркви и светом богослужењу. Зато, браћо и сестре, Црква нам је изнела Крст да се поклонимо и зато смо и певали ових дана: „Крсту Твоме клањамо се Владико и Свето Васкрсење Твоје славимо.“ Господ је рекао у Јеванђељу: „Ко хоће да иде замном нека се одрекне себе и узме крст свој и иде замном.“ (Мт 16,24) Браћо и сестре, узети крст и поћи за Христом значи одрећи се себе, одрећи се своје философије, одрећи се свога умовања, одрећи се своје гордости, одрећи се, опет понављам, телеснога мудровања, како каже апостол Павле, значи одрећи се старога човека, оног грешног и обући се у новог. (Еф 4, 22-24) Нови Адам је Христос. Ми се не можемо обући у Новога Адама у Христа ако заиста не уђемо у ту велику, свету и узвишену тајну покајања. Управо пост нас опомиње да се кајемо. Неко ће рећи: „Ја немам за шта да се кајем!“ То често чујемо: нисам украо, нисам убио, ја немам за шта да се кајем. О човече! Онда си заиста безуман човек, ако тако кажеш, ако тако и помислиш. Ко је без греха? Једино је Бог без греха, браћо и сестре. Јеванђеље нас учи и Христос кроз Јеванђеље: не може човек живети ни један дан на земљи, а да не погреши. (1Јн 1,8) Увек сматрам: ја не грешим, али онај поред мене греши. Он је грешник, ја сам праведан. Све док будемо друге осуђивали, а правдали себе, што би рекао наш народ: нећемо далеко догурати. Једнога дана морамо стати пред Истину, а Истина је Бог, Истина је Господ наш Исус Христос који зна моје и твоје срце, моју и твоју душу; који зна наше мисли, који зна не само шта смо чинили и добро и зло, него зна и шта ћемо учинити. Не само шта смо погрешили, него шта ћемо још погрешити. Он свезнајући зна, а ми кажемо: ја нисам грешан! Зато нам треба покајање које ће бити наш пут и наше опредељење. Покајање значи промена- измена. Преко покајања се приближавамо и Богу и једни-другима. Покајање обнавља и преображава свакога човека, а без покајања нема спасења. „Покајте се, јер се приближило Царство Небеско“, то нисам рекао ја, то је рекао Господ наш Исус Христос у његовој првој проповеди. (Мт 14,17) То је рекао пре њега Свети Јован Крститељ крштавајући Христа у реци Јордану: „Покајте се, јер се приближило Царство Небеско.“ (Мт 3,2) Браћо и сестре, ми не знамо када ће бити крај овог нашег земаљског живота. Немој да се уздамо ни у своје здравље, ни у своју младост. Сведоци смо да и младост одлази са овога света. Није важно када ћемо да одемо са овога света, а морамо сви поћи. Важно је како ћемо отићи са овога света, како, са чим, сучим, што каже песник!? Сучим ћу да изађем пред Бога? Хоћу ли да изађем пред Бога са својим дугачким језиком, опростите што овако кажем! Хоћу ли да изађем пред Бога пошто сам све осуђивао, само сам себе оправдавао!? Који сам сâм себи казао: „Ја немам ништа, а сви други имају!“ Имамо све, свако од нас има све, ако имамо Христа, ако немамо Христа ма шта имали у овоме свету нећемо имати ништа, јер немамо Бога у себи. Када имамо Бога, имамо све. То не значи да не требамо да бринемо о свом земљаском телу, браћо и сестре. Треба, треба да хранимо тело, али знамо ваљда чиме га хранимо? Ипак имамо нешто важније од тела, а то је душа. Она се не храни овим хлебом, ни месом, ни рибом, она се храни Христом. Душа се храни покајањем, душа се храни молитвом, душа се храни постом, душа се храни на првом месту смирењем, браћо и сестре. Што је душа то је човек. Душа носи наше тело. Шта бива када изађе душа из човека? Да ли се тело помиче? Не брате и сестро, него се враћа од чега је узето, у земљу. Враћа се привремено, враћа се само до општег васрксења када ће сви да васкрснемо. Неко ће рећи: како ће да васкрсне неко ко је умро пре колико хиљада година? То је оно чиме се ми оптерећујемо уместо да то предамо благодати Божијој и да схватимо да је то само једино Богу могуће, а не теби и мени, брате и сестро. Зато је потребно свеопште васкрсење да би заједно о свеопштем васкрсењу када Господ дође да суди живима и мртвима како читамо у Символу вере да би и тело и душа подједнако примили оно у чему су живели у овоме свету. Ако су тело и душа чинили добро, добро ће примити, ако су чинили зло, биће им зло, браћо и сестре. За нас хришћане је потребно да верујемо у Васкрсење Христово, јер верујући у њега ми верујемо у своје васкрсење. Круна Символа вере јесте: чекам васкрсење мртвих и живот будућег века. То је вера наша, вера у загробни живот, не само овом животу да верујемо. Зато апостол Павле стално опомиње хришћане и каже: хришћани су најнесрећнији, ако само верују и надају се у овоме свету у овоме животу. (1Кор 15,19) Шта је овај живот? Дим, прах, сан, а онај вечни је безконачни. Зато је Црква установила постове пред сваки велики празник како би се кроз молитву, кроз пост, кроз смирење, кроз Причешће, кроз исповести ми се припремили за сусрет са Господом. Нека нам Господ помогне и Часни Крст који целивамо увек и непрестано да издржимо до великог празника Васкрсења. Уз постове ђаво највише напада човека, на разне начине и кроз разна осећања. Зато треба да знамо ако нас нападају искушења да кажемо да је то зато што постимо, али ћу ја још више да се молим и да постим, јер нам је Господ рекао у Јеванђељу да се и ђаволи изгоне постом и молитвом. (Мк 9,29) Нека нам Господ помогне да ово време васкршњег поста бар мало се потрудимо да будемо бољи, да имамо мало више вере, љубави, наде, осећања. Да не мислимо: ја сам центар света, ја сам тај главни шраф у овом животу! Дакле, идући у сусрет Васкрслом Христу идемо у су сусрет нашем васкрсењу. Нека Господ помогне и данашња Света Литургија и данашње Причешће, браћо и сестре да што „достојније“, а рекох: нико није достојан, се Причешћујемо, да бар мало зауздамо свој језик, јер како каже Свето Писмо: нема човека који не згреши бар језиком. (Јк 3,2) Зато наш народ каже: „Језик нема костију, а све кости ломи!“ Шта год ти и ја кажемо зло о другоме нисмо њему учинили зло него себи, нисмо њега сломили, него смо сломили себе. Чим си почео да само осуђујеш или да мислиш како си ти најпаметнији, најбољи, онда ми не чувамо свој језик. Премудри Соломон каже: „Ко чува своја уста и језик чува душу своју.“ (Прич 13,3) Ми да чувамо душу браћо и сестре, која је претежнија и важнија од целога света, јер и Христос каже: „Шта човеку вреди да цео свет задобије, а души својој да науди?!“ (Мк 8,36) Хранимо душу Причешћем, хранимо душу постом, молитвом, смирењем, љубвљу, а онда ћемо осетити радост Васкрсења.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

По завршетку Свете Литургије уследио је братски састанак и читање темата на тему: „Сва историја Цркве почива на вери у Васкрсење Христово“ коју је за ову годину припремио протојереј Миломир Васиљевић из Вишевца. После прочитаног темата уследила је конструктивна дискусија на задату тему, где је сваки свештеник допринео својим коментаром проширењу и допуњавању теме.

Када се завршило са богословским радом прешло се на пастирски где је Високопреосвећени митрополит Господин Јован саветовао своје свештенство како да одговоре на актуелне проблеме који се постављају пред свештенство и Цркву уопште.

У наставку је био братски ручак око кога се постарао отац Младен Ђурановић са породицом, одборницима и верним народом који се окупља око цркве Светог архангела Гаврила.