У својој беседи Митрополит се обратио сабраном народу:

“У име Оца, Сина и Светога Духа!

Браћо и сестре, налазимо се у недељи која се зове Крстопоклона. Тако се зове јер нам је црква у недељу, односно суботу увече, изнела часни крст, да му се поклонимо и да га целивамо. Када целивамо часни крст, увек треба да имамо на уму, да заправо целивамо ране Христове. Ако имамо то осећање, онда ћемо заиста са страхом прићи, целивати га и замолити, да целивајући га, задобијемо силу крста. Сила крста је велика. Крст је лепота цркве, царева. Крст је сила, моћ, победа. Ничега се нечастива сила не боји, као часнога крста и причешћа, тела Христовога. Црква нам износи крст у ову недељу, која се зове средопосна, тј. на средини поста. Имамо још и Велику недељу, али она не спада у ред ових недеља Васкршњег поста, због значаја и догађаја који су се збивали испред распећа Христовога. Размишљајући о Великој недељи, ми треба да обузмемо и своју душу, ум, срце и знање и да размишљамо за шта је Господ страдао и зашто је дошао у овај свет. Управо зато црква износи крст, да се њиме укрепимо, да од њега добијемо благодатну силу Божију, како бисмо и други део посла провели, не само у неједењу неке хране, него у молитви, подвигу, смирењу, праштању, добрим делима. Ако не размишљамо мало више о себи и ако нисмо на правилан начин сагледали себе, онда нам пост није донео никакву духовну корист. Није ми пост помогао да се омолитвеним, да чистим и душу и тело. Ако дане Васкршњег поста, проводимо као и остале дане, само још избегавајући неку храну, није нам то на спасење.

Чули смо данас из прочитане Премудрости Соломонове: ,,Ко чува уста своја, тај чува душу своју”. Јесмо ли размислили, јесмо ли у овим данима чували мало своја уста? Јесмо ли пазили на свој језик? Свети Оци кажу да је свети човек онај, који не сагреши својим језиком. Да ли стражаримо на нашим устима или исто брбљамо као и другим данима? Шта ти онда вреди, што не једеш месо? Свети Јован каже: ,,Немој да ми се хвалиш да не једеш животињско месо, а једеш људско”. Како човек једе људско месо? Једе када се греши о Бога и о човека. Човек се највише греши и о Бога и о човека, кад почне себе да уздиже, да ставља себе изнад других, кад мисли да нема потребе да више учи и да се покорава било коме. Џаба ми је моје епископство, џаба нам је, браћо свештеници, наше свештенство, ако мислимо да је довољно то што смо епископ, владика, свештеник или само крштен, да будемо спашени. И крштење и свештенство су нам дати да се у њима усавршавамо, да побеђујемо его у себи, да се одрекнемо славе своје, да не будемо слабољубиви, да не будемо себични, него да имамо смирење. Наша душа, срце и ум треба стално да буду у молитви, у богослужењу. Не треба да дођемо на литургију и да не слушамо и не знамо шта треба да читамо. Карактеристично је за свештенике да мислимо да је нешто написано за народ, али нема тог јеванђеља које је подељено на народ и свештенство. Нема једног покајања за мирјанина, а другог за мене као свештеника. Покајање је покајање. Оно треба да буде наш пут, наше опредељење, да бисмо кроз њега и смирење заиста осетили благодатно дејство литургије и причешћа.

Ове литургије Пређеосвећених дарова нам најбоље сведоче колико нам је потребно причешће. Знали су Свети Оци да није добро непричестити се седам дана. Зато су уведене ове литургије средом и петком, да бисмо се причешћивали, а и ако знамо да ћемо се сутра причестити, ако смо иоле свестан човек, онда ћемо се данас уздржавати. Уздржаваћемо језик, пазићемо на речи, припремићемо се постом и молитвом да се сјединимо д Господом. Ако не осетимо благодатно дејство причешћа и ако нас то ме држи до следећег причешћа, значи да се нисмо довољно припремили, да нам је ослабила вера. Неко ће рећи да има вере, али нека провери. Сви ми треба да проверимо на ком нивоу нам је вера. Можемо олако залутати и од вере направити и магију. Почнемо да измишљамо веру, али онда измишљамо и Бога, јер хоћемо да прилагодимо њега нама, а не нас њему. Вера значи давање. Вера је извесност онога чека се надамо и доказивање онога што не видимо, како каже апостол Павле. Вера је чекати и служити Господу, онако како нас Свети Оци и црква уче. Ако помислимо да ћемо то радити на неки свој начин треба знати да ће нас то одвести право у пропаст.

Крст је сила која нам помаже да пребродимо наше невоље људске, да се уздамо у Господа. Крст је некада био срамно оруђе на ком су само злочинци умирали, а видите сад, тај крст грлимо и целивамо. Њега је осветио Господ наш, Исус Христос. Све оно чега се Христос не дотакне или што се не дотакне Христа, не може бити спасено. Да би се Господ дотакао нас, треба ми прво да се дотакнемо њега, да кренемо његовим путем. Он је трасирао пут. Не треба да измишљамо неке путеве како бисмо повлађивали себи. До спасења води само један пут, браћо и сестре, пут Исуса Христа. Зато Господ наш каже: ,, Ја сам пут, истина и живот”. Нажалост, имамо и таквих људских умова који кажу да следимо њих. Следити човека… Треба следити човека, али само Христовог, човека који је Бога ставио у своје срце, који Богом живи и мисли, осећа и ради. Дајте да проверимо, браћо и сестре, јесмо ли народ Божији? Сваки човек има назначење да спозна праву истину, али ако се хвата за своју истину, а не за Христову, тај, кад тад, страда духовно или боље речено, умире духовно, пре телесне смрти. Зашто нам Господ каже: ,,Ко хоће да иде за мном, нека узме крст свој и нека крене”? Који је то твој и мој крст? Браћо и сестре, то је наша свакодневница. То су наше невоље, патње и муке. Господ нам је дао тај крст, јер као што се спашавамо преко крста Христовог, тако ћемо се једино спасити и преко свог крста. Ако све то, што нас у животу снађе, подносимо разумно и с благодарношћу, а не преиспитујемо зашто нам то Бог шаље, имамо веру. Јер чим таква питања дођу на ум, то је јасан показатељ да вере нема. Можеш да причаш колико хоћеш да имаш веру, али вера се не брани језиком. Вера се брани животом и делима. Вера без дела је мртва, али су и дела без вере мртва.

Овај велики пост треба да нас подстакне на ту страну давања. Ако твој и мој крст не ослонимо на крст Христов, онда је наш крст мучен. Ако га ослонимо на крст Христов, онда смо најсигурнији, имамо за шта да се ухватимо, а видимо доле провалију. Човек у греху је стално над провалијом. Крст Христов и наш крст можемо да носимо само у смирењу. Пркосити крсту и искушењима, то значи да не верујеш. Ако носиш крст у смирењу, онда ће нас он подизати и носити. Овај пост и овај крст који целивамо, треба да нас стално опомињу да спасење иде само преко голготе. То нам је најбоље показао Господ и он не тражи више од оног што је он сам поднео у свом земаљском животу. Шта је он поднео? Бог је ради нашега спасења, ушао у утробу Богородице, родио се, живео са људима, преносио им мир и љубав. Људи су му узвраћали немиром и мржњом, пљују га, називају свакаквим именима и ђаволом. Пазите докле може да оде помућен људски разум, да и Бога назове ђаволом. То ђаво хоће. Ђаво то најлакше постиже када нам избије веру. Ако немам веру, немам ни наду, а онда ни љубав. Шта ће ми онда и нада и вера, ако врхунац свега тога нема љубави? Вера и нада ће нестати, а љубав остаје. Проверимо нашу љубав према Богу и другима. Да ли заиста волим сваког човека, баш онаквог какав јесте или бирам кога ћу да волим? “Овај ми је рекао ово, учинио оно...више га не волим”... Да ли мислите да је Господ тако поступао? Шта би било од рода људског да јесте? Пљували га, гађали, мучили, разапели, а он у смирењу и молитви каже: “Оче, опрости им, не знају шта раде”. Ми када грешимо, а не признајемо да смо грешни, не знамо шта радимо. Грех, гордост и сујете помраче нам и оно мало видика који нам је остављен да гледамо ка Богу.

Покајање није тренутно стање, то је процес који настаје од нашег рођења и траје до наше смрти. Ако немамо покајање, немамо ни спасења. Дат нам је овај пост и изнет нам је часни крст, да бисмо се у смирењу молили Богу и да кажемо: “Господе, дометни нам вере”. Све нам бива чпо вери нашој. Ако нам је слаба вера, све је у нама слабо. Ако нам је болесна вера, све је у нама болесно. И апостоли су се молили Христу и рекли: “Господе, научи нас да се молимо”. Молитва је највећа наука. Нису праве оне молитве које тек тако изговарамо само речима, већ оне где учествује цело наше биће. Молитва је сила која не зна за просторе. Када јој придодамо пост, имамо најјаче оружје против ђавола, јер то јесте оно чега се он највише плаши. Сам је Господ рекао: “А овај род нечастиви, изгони се само постом и молитвом”.

Нека нам Господ помогне да бар себи кажемо данас: “Хоћу да постим онако како ме црква и Свети Оци уче, а не сам да прописујем пост”. У цркви се зна коме се може и разрешити пост, али ми смо склони ка томе да сами себи разрешавамо све, а другоме све да забранимо. Ми свештеници ту падамо јер каже и свето јеванђеље: “Товаримо на друге терет, а прсом својим нећемо да помогнемо”. Дође нам верник и каже: “Оче, имам проблема, ових, оних...”, а ми му кажемо да узме да се моли и чита. Па човече, зар се ниси обавезао кад си рекао другоме да се моли, да се и ти молиш за њега? Ако си другоме рекао да постиш, онда ми као свештеници морамо да постимо и да се молимо много више од нашег народа. Зато се свештеници моле за народ, али зато и народ треба да се моли за свештенике. То је узајамно. Молитва нас држи у заједници. Вера нас држи у заједници. Причешће нас држи у заједници.

Нека буде на благослов и на спасење буде молитва данашња и нека свето причешће буде на опроштај грехова и на живот вечни. Због тога се причешћујемо, због живота вечног и опроштења грехова. Ако не тражимо опроштај како треба, неће нам бити опроштено. Господ каже: “Тражите и наћи ћете. Куцајте и отвориће вам се”. Треба да знамо како да тражимо и како да стојимо пред Богом, невидљивим. Неко ће речи да би знао како да стоји када би га видео. Отвори духовне очи! Моли се да ти Бог кроз пост, молитву и све остало, отвори духовне очи па ћеш видети Бога онолико, колико ти је потребно за спасење. “Не може човек видети лице Божије и остати жив”, је још записано и у Старом завету.

Да се молимо и да ишчекујемо овај празник над празницима, победу над победама, Христово васкрсење. У васкрсење не можемо ући без покајања, а покајање је заправо друго васкрсење. Покајање је, како кажу Свети Оци и друго крштење. Покајао си се, значи, рекао си оном нечастивом да те више неће преварити. Он ће иступити ако је наша вера јака. Нека нам Господ помогне да заиста вером, надом и љубављу прилазимо Богу, али исто тако да прилазимо и једни другима. Да не поставимо неком да мора да нас слуша, јер да ли ти и ја слушамо Бога, а тражимо другом да слуша нас. Да ли смо ми на путу јеванђеља, на путу спасења, а тражимо другима да буду? Не, морамо бити пример. Да ли ти био свештеник, верник, није важно, морамо бити пример једни другима, али пример у добру, да се ту такмичимо. Човек може бити или само пример добра или само пример зла. Бог нам је дао разум. Дао нам је језик да хвалимо Бога, да волимо Бога, да славимо другог човека, а не да говоримо лоше ствари. Опростите што ћу поменути, али кад сам питао једног Студеничана, деда Добривоја: “Деда Доко, што ћутиш?”, а он ми одговорио: “Мој игумане, припо сам свој језик за зуб, нећу да празнословим”. Чувајмо језик, јер светац је онај ко заиста не сагреши језиком.

Нека сте срећни и Богом благословени!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након пређеосвећене Литургије, одржан је братски састанак намесништва лепеничког. Јереј Синиша Раденковић је прочитао свој реферат на тему: “Васкрсење догађај свечовечанског значаја”. Након прочитаног реферата, повела се дискусија на поменуту тему и разговор о пастирским изазовима са којима се сусрећу свештеници.