Након прочитаног јеванђеља беседио је владика Јован:

„У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, човек када устане са своје постеље пре него што почне да се моли треба да заблагодари Богу. Јер ако зна да заблагодари Богу онда ће кроз ту благодарност знати и како да се моли Богу. Благодарност је бар поштовање према ономе који нам све даје. Зашто човек треба да заблагодари, па јер је жив освануо. Наша молитва је разговор са Богом. Благодаримо и ми Богу што смо се данас сабрали овде у овом свештеном манастиру да служимо Божанствену Литургију. Да се Богу молимо и причестимо и да заблагодаримо што можемо и ове године да прославимо Њега и Његових 40 мученика Севастијских. Мученици Севастијски били су војници у римској војсци, који су дубоко веровали у Бога. Када су настала гоњења хришћана, они су били изведени на суд и од њих је тражено да се одрекну Бога и да принесу жртве идолима. Уколико то не учине, зна се шта их је чекало. Чекала их је мученичка смрт. Њима је била одузета част да буду војници. Они су рекли да су спремни да буду лишени војничке части, али и да су спремни да се жртвују за Бога, јер нема веће части и славе да будемо верни Богу. Они су били бачени у замрзнуто језеро, где су провели цео дан и целу ноћ. Да би их поколебали у својој вери заповедници су наредили да се наложи ватра поред језера да би они пожелели да се огреју. Међутим, мучитељи су били пренеражени њиховом вером да остану доследни тој вери у Богу. Јер онај који је веран Богу, он је првенствено поштен, смирен, пун искрености, истине и љубави. Ко није веран Богу није веран ни себи. Такав обмањује и себе и друге. Човек веран Богу је вољен од свих јер тај који верује у Бога он воли сваког човека подједнако. Јеванђелско није само оно да волимо оне који нас воле, него да волимо и оне који нас не воле. То је тај виши степен хришћанског живота да волимо и непријатеље своје. Браћо и сестре, такав човек у свакоме види оно што је добро и неће да види оно што је лоше јер гледа из своје доброте. Ако човек жели да види зло у човеку, он ће увек видети зло у другом човеку, па чак и у светитељу. Такав човек постаје сумљичав. Он се испуни сумњом и почне да сумња у све и у свакога. А сумња је велика духовна болест. Сумњати значи не мислити ни о коме добро.

Браћо и сестре, ми треба да будемо радосни и да се надахњујемо подвигом ових светих 40 мученика севастијских, који су и душу и животе своје положили за Христа, а то значи за истину. Једна је истина, две истине не постоје. Истина је Бог. Истина је Господ наш Исус Христос, који је једини могао рећи за себе: „Ја сам Пут, Истина и Живот“. Они су знали да верују у живога Бога. Знали су да и ако што претрпе у овом земаљском животу, да ће добити награду. Да ће добити спасење и вечност. Најбољи пример трпљења јесте Господ наш Исус Христос. Он је претрпео и пљување и да га називају ђаволом и да буде распет, а притоме се моли за оне који су га распели.

У данашњем јеванђељу чули смо једну поуку у којој Господ каже да је Царство Небеско слично човеку домаћину који ујутру рано изађе да најми посланике у свој виноград. Он је излазио у три временска периода и слао их у свој виноград. Тада се договарао са њима да раде за по један динар. Када је требало да их исплати он је почео од оних који су последњи послани у виноград. Онај који је радио најдуже помислио је да ће добити више, али не, домаћин даје подједнако. Буни се онај који је сматрао да је требало да добије више, а домаћим му каже, пријатељу нисам ли ја с тобом погодио по динар, и друго, зар ја нисам властан да у својој кући радим онако како хоћу. Ја хоћу да дам и ономе последњем као и првоме. Ово нам говори да нас Господ призива у разна животна доба, и спасава нас и једне и друге. Наша људска логика није као и Божанска, а Његова је логика да сви будемо спасени. Он није дошао ради једног човека или народа, и није дошао због праведника, него због грешника. Он има право да се понаша у својој кући како жели. Браћо и сестре, није важно колико ми радимо него колико се трудимо и како се трудимо. Господ каже да ће нам судити у ономе у чему нас нађе. Светитељи које су сви сматрали за живе свеце, увек су били у страху да се неогреше до последњег издисаја. Виноград је наша душа коју нам је Бог дао да је обрађујемо. Морамо је окопавати да не зарасте у коров. Човек мора стално себе да обнавља, да оре по себи да би могао да искорени ону пиревину, да нам душа неби била у корову. Ми смо послати у овај свет да радимо и обрађујемо себе, да онда и тај наш виноград донесе род од кога ћемо да се хранимо. Виноград је и Црква Христова у коју нас Господ стално позива да трудећи се и радећи добијемо спасење. Ван Цркве нема спасења. Радећи за своје спасење, примићемо плату по своме труду. Нема човека који није призван. Некога Бог призове још у утруби мајчиној, некога у младости, некога у старости, али је важно да знамо да смо призвани и да се неогрешимо о то призвање Божије. Изневерити призвање Божије је велики грех. Нема човека који није призван осим ако се он није сам оглушио о то призвање. Човек треба да буде благодаран Богу што га је Он призвао, а друго што може из тог призвања да учини нешто првенствено за своје спасење, али чинећи за своје спасење, он чини и за спасење другога. Све док човек живи Христом Спаситељем има спасења. Људско је грешити, али ђаволско је не поправљати се. Данашње Јеванђеље каже: „ко претрпи до краја, тај ће се спасти“. Сви смо ми призвани да трпимо. Трпљењем ћемо се спасти. Човек мора да сагледа своје грехове, иначе ће стално осуђивати другога.

Нека нас Господ молитвама Светих 40 мученика севастијских помилује. Да Бог да да се ми угледамо на њихов живот који су жртвовали са свим частима и почастима. Човек окреће леђа Богу кад год чини и говори зло. Али Бог никад не окреће леђа човеку јер је љубав. Зато да Господ буде са нама и ми са Њим.

Бог вас благословио“.

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Сабрани народ причестио се Светим Даровима Христовим.

После заамвоне молитве Високопреосвећени владика Јован пресекао је славски колач у славу Божију а на спомен 40 мученика Севастијских. Домаћин ове године био је господин Владан Таковац из Шаторње са својом породицом. Његовим трудом и уз помоћ игуманије манастира мати Евдокије и њеног сестринства припремљена је трпеза љубави за све оне који су данас дошли у ову свету обитељ.

Стеван Илић, ђакон