Уочи ове канонске посете Митрополита Јована, свештенике и ђаконе Јагодине и припадајућих околних села исповедио је архимандрит Онуфрије Вранић, игуман манасира Денковац код Рековца, а на сам дан посете у цркви Светих архангела Михаила и Гаврила служена је архијерејска Литургија пређеосвећених дарова. Народ се окупио на служби око свог Владике Јована да се причести већ принетим даровима у претходни недељни дан.

Високопреосвећеном Архијереју саслуживали су: архимандрит Онуфрије, протосинђел Пајсије Илић, протојереј Александар Гајић – архијерејски намесник белички и јереј Јован Кућић, затим ђакони Нинослав Дирак и Иван Гашић, а благослов да прислужују као чтечеви имали су вероучитељ Бојан Тодоровић и студенти теологије у Београду Јован Ивановић и Бојан Стевановић.

За певницом су појали чланови Свештеничког хора Архијерејског намесништва беличког. У Светој Литургији учествовали су и одликовани чланови јагодинских црквених општина.

Високопреосвећени Митрополит је искористио прилику да и у овај дан поучи верни народ Шумадијске епархије:

“У Име Оца, и Сина, и Светога Духа!

Браћо и сестре, налазимо се на крају треће седмице Васкршњег поста. Од ове недеље настаје тзв. Средопосна недеља. То је недеља усред Великог поста и зато ће нам Црква ове недеље изнети Крст Часни да се њему поклонимо, да га целивамо, да затражимо од Часнога Крста силу Божију. Јер Крст је сила, Крст је спасење, Крст је украс. И зато Црква то чини да би верни народ свој, окрепљен силом Божијом и силом Крста, што боље и што више, што молитвеније припремио се за поклоњење највећем празнику Васкрсења Христовога – Васкрсу. Црква нам је дала овај пост како бисмо се што више духовно и телесно припремили за тај велики сусрет са Васкрслим Господом. Зато је пост благослов Божији. То је благослов који је дат као једна од првих заповести Божијих још у рају, када је Бог дао Адаму да се уздржава. Од чега? – Да једе од свог воћа осим са једнога дрвета - познања добра и зла. Зашто је то Господ учинио? Да ли је Богу било жао тих плодова које су Адам и Ева јели? – Не. Него управо да би их очувао у послушности. Да би их очувао у смирењу. Да би их очувао у сазнању шта је Бог дао човеку. А Бог је све дао човеку. Дао му Себе, па ето да му и рај да живи у рају. А шта је рај? – Тамо где је Бог. Тамо је рај. И ако је у нама Бог, у нама је и рај. А шта је пакао? – То је живот без Бога. И зато и наш живот ако у нама нема Христа, то је прави пакао. То је мука. Мука духу и телу како се каже у Светом писму. Но, човек жељан своје радозналости, жељан да завири тамо где му је речено да не завирује, а научен од оне нечастиве силе, која је наговорила Адама супротно од онога што је Бог учио Адама. Шта га је супротно нечастива сила учила? – Учила га да управо преступи заповест Божију. И да неће пропасти, да неће погинути духовно као што му је речено, него управо да ће он постати Бог, па чак и више од Бога. Ето видите шта је било код Адама. Нечастива сила га је управо подстакла на гордост. А где је гордост, ту нема смирења. Где је гордост, ту нема љубави. Где је гордост, ту нема саосећања. Где је гордост, ту је пропаст. Потпуна пропаст човекова и душом и телом. И заиста пост нам је дат као благослов Божији да се усавршавамо управо у смирењу. А смирење је супротно гордости. Да се усавршавамо у љубави. Да се усавршавамо у свим добрим делима. Да се усавршавамо и да појачамо у себи и молитву, и пост, и веру, и наду, и љубав. Зато пост треба да доживимо као духовни земљотрес, како је то често говорио Св. старац Јустин Ћелијски. Ми знамо где је епицентар земљотреса, ту се земља тресе, ту се разлама све, ту настају ерупције, ту настају рупе, пропаст. Е то управо са духовне стране пост треба да изазове у нама – тај духовни земљотрес. Да у сваки најмањи делић нашега бића нас раздрма, да сагледамо у сваком делу нашег бића шта живи, ко живи, има ли у нама Бога или онога другога? Има ли у нама љубави или мржње? То је тај земљотрес који треба да нас освести и као што се плашимо од овог земљотреса природног, он уствари треба се уплашимо од чега? - Од самога себе. Да се уплашимо од греха. А ко је човек без греха? – Нема човека без греха. Да се уплашимо, да задрхтимо пред Творцем небеским, пред Господом нашим Исусом Христом, да задрхтимо и да заплачемо што смо се огрешили о Бога. А човек када је свестан да се огрешио о Бога, он је и свестан да се греши и о другога. Ко није свестан овог првог, није свестан ни овог другог. Иако ми тако нешто често размишљамо „лако је мени, ја волим Бога јер га не видим, ал не могу да волим онога другога који је поред мене“, е то је лаж. То Јеванђеље каже. Тако каже Св. Јован Богослов: „Како можеш да кажеш да волиш Бога кога не видиш, а не волиш онога који је поред тебе. А тај поред тебе, то је икона Божија, то је слика Божија. Како можеш да кажеш да волиш Бога кога не видиш, а не волиш брата свога?“ Е, пост управо нас наводи на размишљање како живимо, шта чинимо у животу, на размишљање да треба да идемо оној нашој правој кући, небеској кући. Ова нам је кућа овде дата да је чувамо. Дато нам је и тело да га чувамо, ал нам је дата и душа да је чувамо. Али наша права домовина јесте Царство Небеско. То је управо оно што је Господ рекао у Јеванђељу: „Иштите најпре Царства Божијега и правде његове, а све ће вам се друго додати.“ Пост како нас уче Свети Оци је друго крштење. Како то? – Па лако: у овом крштењу у коме смо се крстили, ми смо добили опроштај од првородног греха, али добили смо и опроштај и од грехова које смо чинили пре крштења, и онда смо ушли у Цркву као чисти. Ослобођени од греха, од злобе, од пакости, а то све ако има у нама, то је нешто што нас стално притиска, нешто што нам не да мира, не да нам спокоја. Зато ми зар не кажемо често пута „Јој, не знам шта ми је, пукао бих.“ Па не знаш, ниси завирио у себе. Ниси проверио себе. Ниси радио на свом чишћењу и очишћењу духовном. Зато је пост то друго крштење. Док Свети Оци још кажу да је пост и друго васкрсење. Како то? – Па зато што нас пост уводи у покајање. А покајање је управо равно васкрсењу. Кад се човек потруди уз молитву, уз пост, уз добра дела, уз исповест, уз Причешће, уз кајање и покајање, па то је преображени човек. То је нови човек. То је човек који је себе ослободио да може, пост и молитву ако упражњава, да може да уздигне се до висине небеске. Зато питање поста - то је уствари питање философије живота. Пост ако нам не помогне да се мењамо, да се променимо, онда џабе постимо. Зато је пост промена философије живота. Пост је питање обнове човечијега духа. Човечијег друштва. Човечијег здравља душевног и телесног. И питање поста је истинско питање о љубави. Ако будемо волели Господа свим срцем својим и свом душом својом, онда ћемо волети све оно што нам Црква заповеда. Онда ћемо све волети што је од Бога и од Цркве. А у супротном нећемо волети. А питање поста је питање љубави. Пост је велика ствар. Али има још нешто веће од поста. Веће од поста јесте љубав. Која љубав? – Она жртвена љубав. Она љубав Божија која се управо највише и најбоље показала на Крсту кад је Господ био. И никада нас Господ није тако загрлио него кад је Себе предао да буде разапет. Кад је са Собом разапео наше грехе, приковао наше грехе на Крсту, ослободио нас. И зато је љубав још већа од поста. Јер кад имамо праву божанску љубав, онда се заиста лако опредељујемо за оно што је узвишеније, за оно што је боље, за оно што нас чини човеком. Зато када Господ у Јеванђељу говори о љубави, он каже: „Нема веће љубави него да неко положи живот свој за другога.“ Бог полаже живот за наш – створење његово. Погледајте те смирености Божије. Погледајте те љубави Божије. Да Бог себе поистовећује са нама у свему осим у греху. И Он даје себе за нас, да се ми кроз пост смиравамо, да умртвљујемо, не тело толико, него да умртвљујемо своје страсти. Своје навике. Ако смо навикли да пијемо, да се опијамо, да постимо да се уздржавамо јер је пост уздржање. Да се не опијамо. Ако сам научио да лажем, да кажем: „Нећу да лажем, хоћу истину.“ А истина је само једна. Истина је Господ наш Исус Христос. „Нећу да идем погрешним путем у свом животу. Нећу да слушам себе, него ћу слушати Цркву, слушати Свете Оце. И онда ћу ако слушам Цркву, онда идем путем који води у Живот вечни.“ Где тај пут води? – У Царство Небеско. А ко је у Царству Небеском? – Господ наш Исус Христос. Зато је Он и рекао: „Ја сам Пут, Истина и Живот.“ И заиста љубављу човек укроћава себе. Љубављу човек постаје Свети човек. Љубављу се Бог усељава у човека. У гордог човека, сујетног човека, човека који мисли „ја сам нешто, ја сам бољи од другога, ја сам паметнији, побожнији“. Чим си то помислио и рекао, ти си уствари рекао највећу обману. Себе си обмануо а мислиш да си другога обмануо тиме што кажеш „бољи сам, паметнији сам, побожнији сам“ и тд. Пост нам помаже да обуздамо свој језик. Зато је речено: „Савршен је онај човек који не погреши језиком“. И зато смо и чули данас у овом паримеју што је прочитао свештеник – Мудрости те Соломонове где каже: „Језик мудрога капљу капље радости, а језик нечастивога пропашће“. И даље данас каже Св. Пророк „Где уђе дрскост, ту уђе и охолост, ту уђе хладноћа. Дрзак човек је далек од Бога.“ Пост нам помаже да уздржимо тај језик свој да се потрудимо да бар мало „скратимо“ језик бар у овом посту. Често спомињем изреку мојих Студеничака кад кажу: „Е ја сам, оче Јово, препео језик за зуб.“ Не да да му језик млатара. Зашто? – Зато што језиком ми празнословимо. Ми језиком почнемо да говоримо оно што не треба. А покретач језика је срце човеково. Чиме је испуњено срце – то језик изговара. Погледајте људе који много говоре. Онда ћете видети да у њиховом срцу нема љубави. Погледајте особу која хвали себе. А уствари та особа није свесна да је празна. И то баш потпуно празна. Празна чега? – Празна Бога. Али је зато испуњена гордошћу, испуњена сујетом, себељубљем, самољубљем. И такав човек који хвали себе, тај нема снаге да похвали другога. А нема снаге ни моћи духовне да хвали Бога. Зато нека нам Господ помогне да мало, мало бар променимо нешто у току овога поста. Па ћемо осетити сласт од поста. У супротном нећемо осетити сласт, него још и горчину. Зашто? – Па зато што баш ђаво се труди да баш кад постимо, кад се молимо, тада нам и намеће много више искушења, тада нам долазе ко зна какве све мисли. Зашто? – Па неће ђаво пост и молитву. А пост мора да прати молитву. Неће ђаво пост и молитву зато што се боји од поста и молитве. Наравно, подразумева се ако постимо како треба и ако се молимо како треба и колико можемо да се молимо. Па зашто се ђаво плаши поста и молитве? - Па зато што је Господ рекао у Јеванђељу да се постом и молитвом и демони истерују. Имај веру, брате и сестро, имај љубав, имај смирења, смиравај се, и онда ће се у тебе и мене, у свакога од нас, уселити Дух Свети. Е, онда нећу о себи говорити све нај, нај, а о другоме говорити све најгоре. Зато нека нам Господ, понављам, помогне да остатак овога Васркшњега поста проведемо у размишљању, што више присуству на богослужењима. Што више да се исповедамо. Што чешће да се причешћујемо, да бисмо осетили сласт од Причешћа, да бисмо осетили радост коју задобијамо када примимо Господа у себе. Причешће, то Свети Оци кажу – ми се причешћујемо ради опроштаја грехова. А опет понављам - ко има без греха...? Али се причешћујемо и ради Живота Вечног. Причешће је, како је то рекао један мудри човек Цркве, то је трансфузија. То је обнављање човека. Јер чим смо се сјединили са Богом, онда „нисам сам, онда сам са Богом у најприснијој вези, али онда сам у вези са другим; онда нећу да гледам само оне који мени одговарају, него да гледам свакога човека као икону Божију.“ Па и непријатеља - ко има љубав Божију, он и непријатеља свога не сматра непријатељем. Он ће да послуша реч Господњу који каже: „Љубите и непријатеље своје.“ Е, да ли смо дошли до тог духовног нивоа да можемо баш да волимо и непријатеља? Пробајмо. А то Бог хоће од нас. Да не измишљамо непријатеље. А човек најчешће измишља непријатеља. Непријатељи човекови се зна ко су. То је грех, смрт и ђаво. И сам себи. Ми смо сами себи највећи непријатељи. Али како да то сазнамо ако не спознамо себе? А себе не можемо да спознамо без Бога. Оно што је Божије то се Богом познаје. Зато опет понављам, нека нам Господ помогне и нека благослови наше данашње сабрање у овој Светој Литургији. Нека нам буде Свето Причешће на здравље душе и тела. Оболели смо много. И душом и телом смо болесни. Онај који осећа шта је грех, он осећа да је болестан. Онај који не осећа, он неће да каже да је болестан. Психички болестан човек, хоће ли да каже да је болестан? – Никако. Напротив! Он ће да каже: „Па ја сам здрав.“ Па зар то опет није безумље? Али зато нека нам Господ помогне да будемо бољи људи, да будемо бољи хришћани.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након причешћа Светим и животворним Тајнама Христовим, уследило је благодарење и послужење верника.

Реферат на тему „Данас се поклањамо Страдањима Твојим, Христе“ припремио је јереј Младен Алексић, парох милошевски. Уследила је плодна и поучна разрада ове теме под вођством Митрополита Јована.