По устаљеној традицији, у недељу сиропусну, када се сећамо изгнања Адамовог из раја, у храму Светога Саве служена је вечерња праштања. Богослужењу је молитвено присуствовао Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Јован. 

 

Вечерње богослужење служио је ректор богословије светога Јована Златоустог протојереј ставрофор проф. др Зоран Крстић. 

 

За певницом су били богослови матуранти предвођени професором појања Иваном Топићем. 

 

После одслужене вечерње службе, присутнима се обратио ректор богословије протојереј ставрофор др Зоран Крстић:

 

“Крећемо на пут од вечерас, не били се вратили у тај Рај. Из Раја смо изгнани наравно због грехова наших, и ето те прве речи којом треба да отпочнемо пост, а та реч је грех и греси наши. Предање наше Цркве када говори о греху је изразито медицинског карактера. Готово да нема правничног речника у смислу преступа и казне, него се грех означава као болест. Оно што предање хоће да нам каже то је да смо ми болесни. То је прва чињеница са којом треба да отпочнемо пост. Ми смо болесни и потребан нам је лекар, а та болест се назива грех. Прво што нам лекари од физичких болести кажу то је да треба да променимо начин живота, па да усвојимо здраве начине живота, треба више да бавимо превенцијом болести а не искључиво лековима. Исто то можемо да применимо за лек. Универзални превнетивни лек јесте покајање. То је атмосфера која на неки начин обуздава или требало би да обузда нашу болест греха. Када говоримо о узроцима болести као и код физичких болести код ове опште болести греха можемо да кажемо да су многи узроци, али ја бих хтео да вам скренем пажњу на два. Први је да смо преварена бића. Од Адама до дана данашњега ђаво нас непрестано вара, и ми пристајемо на тако нешто, ђаво се одређује као лаж и као отац свих лажи и она суштинска лаж на коју се сви ми радо навикавамо јесте да можемо сами да проживимо живот. Да можемо да проживимо живот без Бога. То је оно што свако од нас у свом животу да примети и да се запита: да ли ја у свакодневном животу имам места за Бога? Живот иде својим током и сви се ми са времена на време сетимо Бога. То је ситуација у којој нас је преварио отац лаж и он нас непрестано вара. Први корак ка нашем излечењу први лек јесте да будемо свесни да не можемо без Бога. Ни један једини тренутак, и када год помислимо да можемо знајте да нас је преварио. Ми жудимо за животом, где ћемо да идемо да тражимо тај живот ако не на сам извор живота? Друга ствар коју ми заборављамо а то је да нас је Бог створио за себе. Другим речима Он који је Творац неба и земље, Творац је људске душе, и ту душу је за себе створио да човек у заједници са Богом да се радује и да живи вечно. И не може се човек смирити док не почине у Господу. То је најкрупнија лаж ђаволска да нам не треба Бог и да ћемо суштину живота наћи у слави и моћи и где још, а заправо у чему једино човек може да се смири и почине јесте сам Господ. Из тог разлога тражећи извор живота на све друге стране сем у Господу човек не може да се смири. Оно што је историја рода људскога и што нам показује јесте да стално имамо несмирене људе који трагају за животом на све могуће стране само не тамо где требају да траже а то је Господ. Дакле, та свест о томе да смо преварена бића и да нас ђаво непрестано лаже јесте први лек. Други лек јесте уздржање. Од сутра почиње пост, превасходни позив на уздржање. Адам је прекршио правило поста, дакле, не једи са тог дрвета. Толико је био самоуверен и горд да је рекао оно што ми стално чинимо: ма радићу ја по својој вољи. Зашто треба да слушам било кога па чак и Бога? Уздржање је лек који треба да нас прати кроз цео живот. Некада се младост означавала као време уздржања, тада особа сазрева и није још свега свесна и најбољи начин да се сачува од лутања јесте да се уздржава. Немојмо се заваравати да се све грешке могу у животу поправити. Неке не могу. То видимо на нашем примеру, примеру нашег здравља. Када оно буде нарушено нема више поправке. Оно је нарушено, и даље следи како можемо да смањимо интезитет тог нарушеног здравља. Дакле, у свему томе нам помаже уздржање. Све нам је дозвољено али нам све не користи. Зато посебно млади људи треба да имају отклон од тога. То је једна карактеристика пута и тог у православном смислу здравог начина духовног живота којег сам имао да поменем. Уздржање значи једно питање које је суштинско за све нас а то је од чега човек живи? Да ли живи од благослова и речи Господње, или од хране коју једемо? Велики пост почињемо са тим стањем да је права храна заправо Господ којег примамо у причешћу и да је то онај кључни лек бесмртности којим сви треба да лечимо нашу палу природу. 

 

Нека би Господ дао да у миру и подвигу почнемо и завршимо пост и да се поклонимо Његовом Васкрсењу, живи били.“

 

У наставку присутни верници, затражили су опроштај за све вољне и невољне грехе који су учинили, једни од других, улазећи на тај начин измирени у подвижнички пут Великога Поста.