У својој беседи Митрополит је истакнуо важност побожности свакога од нас, шта она представља и како се она достиже. Побожност је Живот по Јеванђељу, непрестано пребивање у молитви које човеку даје истинску слободу чак и када је прогоњен. Да је страдање неизбежно побожном човеку, али да то страдање буде Христа ради, а не по нашим жељама и да не ропћемо на Бога када смо у невољама “Јесам ли се камењем на Бога гађао?“ Да стрпљењем достигнемо спасење, како то наш мудри народ каже: “Стрпљен - спасен“. Митрополит је у наставку говорио да је за живот пун побожности потребно непрестано упражњавање хришћанских врлина, као и стално мењање себе кроз покајање. Да наши подвизи буду огледало наше вере, а највећи подвиг од свих јесте стрпљење, којим нас јеванђелист Матеј теши у данашњем Јеванђељу: “Али ко претрпи до краја, тај ће се спасити“. На завршетку Високопреосвештени је благословио окупљени народ и подсетио да је времена мало, како каже апостол Павле: „Сад је време спасења!“

“У име Оца, Сина и Светога Духа драга браћо и сестре, сам Господ наш Исус Христос у свом Јеванђељу је рекао: “Они који хоће побожно да живе биће гоњени“. Шта то значи бити побожан? Да ли то значи да се представљамо пред другима да смо побожни, а унутра смо пуни беса, егоизма, гордости и сујете? Побожно живети значи живети у Богу, живети по Богу, у Јеванђељу и по Јеванђељу, то значи молити се браћо и сестре. Ми када се молимо непрестано призивамо Господа да нам помогне, да нам буде избавитељ. То значи и живети у љубави према Богу и према ближњима, а онај који побожно живи он се непрестано моли. Онај ко се моли браћо и сестре он не размишља о себи и свом егу, не размишља како ће се представити пред другима. Они који тако чине, њих треба жалити,а не осуђивати јер они тиме показују своју немоћ, али ту немоћ не признају него сматрају за моћи зато што ће успети да се показују пред другима другачијим него што јесу. Шта нам то вреди кад Господ све зна? Зна наше мисли, наше речи, дела, он зна и оно што ћемо учинити и зато треба да кад живимо побожно онда и непријатељи наши кад ударају на нас неће нам ништа моћи. Јача је молитва од њиховог насиља, јача гордости јер молитва смирава човека, и зато каже у Јеванђељу: “Дигнуће људи руке своје и гониће вас и предавати у синагоге и тамницу и извидће вас пред цареве и кнезове, а то ће вам се све догодити за сведочанство ваше“. Господ нам кажеда ће нас гонити и наши најближи, они који су крштени као и ми али другачије схватају веру. Заиса Господ нам каже да се не плашимо ако страдамо због имена његовог јер страдамо за правду Његову, за истину и љубав. Страшно је ако страдамо због сопствених грехова, када их не видимо и када кривимо Бога, ако кажемо што ми ово Бог даје, када кажемо: “Јел сам се ја на Бога камењем гађао“? Кад год чинимо зло, гордимо се, мислимо високо о себи ми “гађамо” Бога, тако му се супротстављамо. Данашње Јевађеље је веома корисно јер Господ теши оне који су гоњени, треба да стрпљењем спашавате душе своје. Шта је то стрпљење? Народ наш каже: “Стрпљење је спасење“ и кад нам зло нанесу други ми спасавамо и себе и њих. Себе тако што га не изазовемо а њега да он не учини зло. Људи када огрезну у гресима у саможивости, себичности у страстима, лажима, преварама они неминовно не подносе оне људи који су другачији од њих и зато непоштен неће да се дружи са непоштеним, горд неће са смиреним, поштен неће са лоповом. Искреност другога му је жар на глави јер је огрезао у својим гресима, мрзе их. Због тога морамо да имамо веру и да упражњавамо хришћанске врлине. Житија показују оне који су страдали имена ради, страдали су што верују у Христа. Ми када одступимо од хришћанских врлина ми одступамо од пута који води у Царство Небеско. Одступамо од покајања, никако се не мењамо, ми другима требамо да се мењамо браћо и сестре. Све док не пођемо од себе, док не сагледамо себе искрено без Бога, иако не почнемо од себе већ од другог, ми још већи грех навлачимо на себе. Но истина је и то, не можемо друге да натерамо у рај а сами да не радимо на рају, ни Христос нам то не намеће али нам то нуди, даје нам се кроз Цркву, кроз Свете Тајне, покајање и Причешће. Хрисотс нам не тражи да се позивамо на Бога ни на Његову силу него да кроз подвиге показујемо свој труд , да заиста желимо да се мењамо. Покајање је наше цело биће, када задрхтимо што смо другачији него што треба да будемо, зато Господ каже: “Ко истрпи до краја, спасиће се“. Oд нас тражи да покажемо управо трпљење као што је љубав двосмерна, кад волимо некога треба и други нас да воли је л' тако ја не морам другога да волим, али хоћу да ме други воли хоће да ме други да ме уздижу да ми говоре -Боже како си Јоване паметан, Јоване, ти си ово ти си оно, ми то волимо, али не волимо кад нам други кажу - Јоване не ваља ти то што чиниш. Ми тога човека који нам указује на нашу грешку ми га одмах одбацујемо не можемо да га поднесемо па почињемо да га толико презиремо, да му кажемо: - Ама ко си ти да мени кажеш, да ми указујеш на моје грешке, и ако ја тако мислим као епископ да ми не може нико указати на моју грешку онда сам ја залутао и сваки други човек је залутао, али онај који прихвати што би рекао наш народ критику, а критику може да даје онај који је чист, који је исправан, који не прима критику, он не не прима ни поуку, браћо и сестре, он не слуша. А опростите што ћу рећи имао сам једног дивног калуђера у Студеници, једног мудрог човека, па у шали ту је пуно овако знао је да се шали па каже, критика је добра и кад се у лонац наспе онда је бољи пасуљ. То значи указао си куварици да треба нешто другачије да тамо забрче да опростите што овако кажем и онда бива пасуљ бољи. Ето ми не примамо критику, ал смо спремни да критикујемо, док нисмо спремни да откривамо своје грехе, али се зато грчевито трудимо да откривамо грех другога. Покриј грех другога, па ће и теби Бог покрити твој грех, дакле, браћо и сестре, најбољи пример стрпљења јесте Господ наш Исус Христос. Он је од колевке па до васкрсења трпео и шамаре и шибање, а и понижавање, чак и прикривање на крст због чега, због себе, не, него због нас ради нас, и зато и ми кад нешто учинимо кад отрпимо нешто ради другога онда значи трпимо ради спасења свога, ми се дајемо, а човек је онолико велики колико се даје за другога. Онај који се даје другоме, он неће да мисли о себи високо, он неће да се служи гордошћу, него ће се служити смиреношћу, дакле Бог је браћо и сестре, трпељив, и ако бисмо Бога свели могли да га опишемо да кажемо у контексту овог што данас говорим можемо рећи да је Бог трпљење трпљење и трпљење. Зато ми не смемо да злоупотребимо Божије трпљење, опет ћу се послужити изреком нашег дивног српског народа који каже „Божија трпила могу да пукну“ значи не смемо да изазивамо трпљење Божије, него да се угледамо на трпљење Божије . Има људи који мисле да их неко мрзи, зато што им неко указује на неке њихове поступке или боље речено на неке њихове недостатке, па зато криве друге али себе оправдавају. Међутим прави хришћани знају нешто што је много узвишеније, а то је да раде на самопрекоравању себе, а не друге, ко прекорева себе и ко осуђује себе а имамо за шта себе да осудимо, нисмо без греха тај неће да осуди другога. Да би добили то, а то не можемо опет понављам без те основне врлине хришћанске, а то је смирење, да би добили смирење, треба да опет понављам себе самопрекоревамо, себе окривљујемо, а не друге што ми то, нажалост, чини ми се олако чинимо. Да имамо на уму и ми носимо тело и докле год смо у телу ми смо склони гресима. Апостол Павле ће рећи: „Ко стоји, да води рачуна да не падне“ јер ако си пао а не устајеш ти нећеш више пасти, али ми падамо. Ми смо људи слаби, али треба да имамо на уму Бога да тако кажем браћо и сестре,треба да имамо на уму да Христос хоће да нас подигне, јер је Он дошао да спасе људе, а не да уништава људе и природу. Он хоће да нас спасе, али не без нас. Ако смо пали, ако не тражимо руку Божију, нећемо устати, подићи ћемо се телесно, али ћемо духовно пасти. Зашто? Зато што кажем себи не треба мени никаква помоћ, све ја то могу сама Бог није човека створио да буде сам, Он га је створио за заједницу. У заједници има и лепог има и лошег, кад си у заједници ти си онда дужан да помажеш својом добротом, својом вером, својом љубављу, својим смирењем, својом кротошћу, треба да схватимо да имамо ми трулежно тело, да смо и ми склони паду и греху и врло нам је важно да имамо у свему томе правилно расуђивање. Ако немамо правилног расуђивања онда ћемо целога себе свести на осуђивање другога, кад имамо правилно расуђивање онда ћемо поћи од себе, а не можемо поћи од себе ако не видимо себе. И ако не признамо себи себе. А човек тешко себе признаје признаје, и кад му неко укаже на грешку, тешко признаје него све то некако зна да је учинио али замотава крије што би рекао наш народ. Од кога да кријемо, од другог човека? Па то је најмање важно, шта вреди што ћу сакрити своја недела од целог рода људскога, кад знам да онај горе то све зна. Шта ми онда то вреди, онда се ја значи не уподобљавам Богу, и није ми стало да ме Бог призна, него ми је стало да ме људи признају. Џаба нам је људска хвала, мада је добра и она, и те како, је ли ако нас Бог не похвали, а Бог нас неће похвалити браћо и сестре, ако вређамо друге, а себе оправдавамо, или боље речено ако друге осуђујемо а себе оправдавамо. Дакле ниједну јеванђељску врлину човек не може стећи ако се није наоружао трпљењем, зато и господ каже: „Трпљењем својим спасавајте душе своје“. Нека нам Господ и овај данашњи одељак јеванђеља, браћо и сестре, буде поука да будемо свесни да ће нас гонити и прогонити. Но од другога се можемо и склонити кад нас гоне, можемо се и сакрити али можемо ли се сакрити од себе? Е то не можемо. Можемо да одемо не знам где у највећу пустињу, где нигде никога нема, али џаба је не можемо побећи од себе. Човек носи себе са собом. И ако се човек не поправља онда заиста долази до изражаја она опет наша дивна српска изрека „што колевка заљуља то мотика закопа“. Али ми смо разумна бића, словесна бића, такве нас је Бог створио, по слици и прилици својој. Ми смо икона Божија и зато треба да се мењамо браћо и сестре да нам буде увек на уму шта Господ мисли о мени, о теби, о свакоме од нас, а не шта нам мисле људи. Понављам много је лепо кад мисле о нама други, много је лепо кад од других чујемо похвалу, зато похвали човече и ти другога. Желимо да о нама људи говоре добро па проговори и ти о том другоме добро. Нема човека да је у њему све зло, али и нема човека да је у њему све само добро, него и једно и друго. Е сад шта ћеш ти или ја да видим у другоме, то је оно што ми хоћемо да видимо. Види оно што хоће и човек чује оно што хоће. Ако хоће да види добро, он ће у највећем злу видети добро, али ако неће да види добро добро он ће само видети зло, јер од себе полази а не види да полази од себе, драги моји. Хоћу да чујем о другоме шта други о другима причају, а не могу да чујем шта причају о мени, е онда ако тако размишљамо далеко смо од хришћанства, браћо и сестре, без обзира који положај у свету имамо или у цркви заузимамо, или који чин. Зато да се молимо Богу да нас Бог наоружа трпљењем. Времена су озбиљна, драги моји, преозбиљна су времена. Не смемо време да утрошимо на свој егоизам, на своју гордост и сујету, него да време искористимо како каже апостол Павле „сад је време спасења“. Сад, данас, у ствари овај тренутак јер нећемо имати времена ни да се покајемо. То што се ми уздамо - те здрав сам, те прав сам, ништа не значи зар тога немамо примера на сваком тренутку, бар ми свештеници се највише можемо уверити. Сад је време спасења и зато радимо на свом спасењу.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Вероучитељ Милош Кузмановић