Литургијско сабрање увеличали су предивним појањем Српски православни појци из Београда.

Његово Високопреосвештенство је овом приликом крстио малу Даницу, ћерку дипломираног теолога Ђорђа Одавић из Петке и његове супруге Јелене.

Обраћајући се окупљеним верницима Митрополит Јован је поучавао:

„У име Оца и Сина и Светога Духа!

Помаже Бог браћо и сестре! Нека вам буде на здравље и спасење ова света Литургија коју данас служимо. Литургија је икона Царства Небеског. Када код долазимо у Цркву на свету Литургију размишљајмо да је то икона Царства Небеског и да смо већ закорачили у оно непролазно. Ако тако будемо размишљали онда наш ум неће лутати и бити расејан, него ћемо бити сконцентрисани на литургијску поруку. Литургија је Служба над службама и предукус Царства Небеског јер се тада сједињујемо са Богом кроз Свето Причешће. То је велики дар који је Бог дао човеку да може да служи Литургију и учествује у њој. Велика је разлика између присуствовања и учествовавања у Литургији. Ако само присуствујемо Литургији, онда ћемо је доживети као неки скуп на коме смо били. Када кажемо да учествујемо у Литургији онда то значи да смо цело своје биће предали Литургији. Учествовати у Литургији значи причестити се и сјединити са Богом. Ако на Литургији нема причасника, онда она не треба ни да се служи. Литургија се служи ради Причешћа. То нам је велики дар дарован, да несместивог Бога, већег и од небе и од земље, сместимо у себе. Господ се у свом великом смирењу спушта до нас и дозвољава да га сместимо у своја недостојна уста. Замислите какав треба да је духовни осећај после Причешћа? Не треба се причешћивати зато што се тако ваља, како је то уврежено у мишљењу нашег народа. Бити хришћанин православац сведочи се редовним причешћивањем и сједињењем са Богом. То је велика радост за нас. Наша радост је данас још већа јер смо крстили малу Даницу и увели је у Цркву. Данас је њено духовно рођење. Иако духовног рођења нема без телесног рођења, духовно је рођење много важније. Када се родимо духовно онда Дух Божији смештама у себе и живимо Духом Светим. Предајемо се Духу Светоме да нас води и руководи. Апостол Павле нам поручује да Духа Божијега не гасимо у себи. Нико од нас присутних овде није без Духа Божијег. Сви смо га задобили крштењем. Али, да ли га чувамо и слушамо то је по нешем избору и слободи? Бог нам је дао слободу да будемо са Духом Светим, али нам је дао слободу да будемо и са духом нечастивим. Лако се распознаје да ли човек слуша Духа Божијега или нечастивог. Онај који слуша Духа божијега је у љубави, смирењу, трептају да не изгуби Духа Светога. Онај код кога преовлада нечастиви дух, тај пројављује себе а не Духа Божијега. Такав прича другачије од онога шта ради. Човек испуњен Духом Светим говори Духом Светим. Лако је препознати када човек говори од себе, а када Духом Светим. Незаслужено и лако задобијамо Духа Светога. Исто тако Духа Светога лако и губимо немарношћу. Да се помолимо Богу да Дух Свети, којег је данас задобила, води и руководи малу Даницу. Ако у њеној породици Дух Свети руководи њеним сродницима и они ће помоћи да она узраста у Духу Божијем. Данас смо чули и одломак из Јеванђеља у коме се говори да је Господ дозвао своје ученике и дао им власт над духовима нечастивим, да их изгоне из људи. Дао им је власт да исцељују људе од болести и сваке друге немоћи. Ми смо сви добили дар Духа Светога, не само апостоли. Да ли живимо по том дару од нас зависи? Да ли чувамо тај дар као нешто најдрагоценије или злоупотребљавамо те дарове, то такође од нас зависи. Крај овог јеванђеља каже да је Господ припремио своје ученике да прпоповедају Богочовека Христа, који и јесте то Царство. Сви хришћани треба делима да проповедају Христа и Царство Небеско више него речима. Човек хришћанин је ћутљив он се не разбацује речима и не истрчава пред другима. Човек без Духа Божијег у себи има потребу да себе многим речима покаже већим од других. Апостоли који су примили Духа Светога тај дух треба да уселе у душе житеља земаљских и да од земље направе Небо, а од људи богове по благодати. Ми не можемо постати Богови по суштини. Ако чувамо Духа Светога у себи кога смо добили на Крштењу и обнављамо га кроз Свете Тајне и свете врлине добијамо власт да исцељујемо, чистимо и васкрсавамо. Тако се оглашава да је дошло Царство Небеско. Икона овог Царства је Литургија. Док се служи света Литургија на земљи свет ће да постоји. Када престане да се служи Литургија, нестаће и света. Апостоли који су проповедали Христа, нису чинили ништа више од онога што је Господ чинио. Ученик није већи од учитеља. Господ је све дао да би се дарови Светог Духа умножавали и делили и другима. Човек је велик онолико колико верује и колико се даје за другога, а не да само граби за себе. Све што имамо је дар Божији. Вера, љубав, милосрђе и смирење, све су то дарови Божији. Ове дарове ћемо препознати ако живимо јеванђељским животом и ако смо задојени вером. Све је то незаслужени дар Божији. Има и оних који мисле да су своје дарове сами зарадили. Али све је узалуд ако није учињено са Духом Светим и у славу Божију. Све је залуд ако је само зарад сопственог ега и у своју славу. Хришћани се морају ослободити ега и гордости, јер иначе нисмо хришћани. На дар смо добило, на дар и да дарујемо. Хришћани смо често само именом, али наша дела сведоче да ли смо то и заиста. На дар смо све добили благодаћу Божијом. Треба да чувамо благодат да би благодат чувала нас. На богослужењу се молимо да нас Господ заштити и сачува благодаћу својом. Благодат Божија то је Христос. Имаш ли Христа у себи имаш благодат, живиш ли Христом, живиш благодаћу Божијом, носиш ли Христа у срцу и души носиш благодат Божију у у себи. Али ако Христа имаш само на својим устима и речима а не у свом животу и у својим делима, свака боголика душа ће то препознати. Да би Христос спасио апостоле од гордости што исцељују од болести, васкрсавају мртве, он им стално говори да то чини благодат Божија која је у њима а не они. Када су се апостоли вратили са проповеди они говоре да им се у име Господње покоравају и демони. Тешко нам је да признамо добра дела других, као што признајемо своја. Сваки дар је од Бога. Све смо примили од Бога... Христа, благодат Божију. Треба да чувамо благодат Божију да би она чувала нас. Помолимо се Богу за дар благодати Духа Светога који је примила данас мала Даница. Она је примила печат дара Духа светога. Не духа овог света, гордости, сујете, надмености.... него печат дара Духа Светога. Данас је мала Даница постала хришћанка, христоносац, као и сви ми који смо крштени. Дужни смо да носимо Христа у себи. Други ће то препознати и поучиће се нашим животом. Данас је Даница ушла у заједницу Цркве, заједницу Бога живога. Морамо јој помоћи да се сачува у тој заједници, у православној вери. Она треба да сведочи ту заједницу а сутра да и сама буде одговорна за заједницу Цркве. Ми крштени смо одговорни за Цркву, Тело Христово. Крштењем смо постали чланови Цркве. Оно је темељ и почетак новог живота. Дете, чак и мало, све упија као сунђер. Зато смо одговорни за васпитање наше деце. Крштење је рађање у Христу. Сви који се у Христа крштавају у Христа се облаче. Данас се са мало Даницом радује и земаљска и небеска Црква. Црква је добила новог члана. Рађањем се испуњава заповест о рађању и множењу на земљи. Али да ли се рађамо довољно. Стално се умире и гине и све нас је мање. Гинемо и једни од других. Узимамо живот једни од других, а на то немамо право. Од другог можемо да узмемо само оно што нам он даје. Да ли смо ми другоме дали живот, или можда себи? Нисмо. Једни друге убијамо и онда када не живимо хришћански. Нека нам света Литургија буде на спасење, нека крштење мале Данице буде њено истинско Просвећење. У томе ми јој морамо помоћи и одговорни смо за њен живот. Морамо се владати као да смо у Царству Небеском. Бог је милост и љубав. Печат њеног крштења је у Причешћу и зато обнављамо древну црквену праксу да је Крштење део Литургије. За нас хришћане ништа се не може замислити ван Литургије.“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Литургијско славље настављено је трпезом љубави коју је за окупљене вернике приредио господин Ђорђе Одавић са својом супругом Јеленом.