Чтецирали су Стефан Радисављевић и Александар Цалић.

Након прочитаног јеванђеља Митрополит се обратио сакупљеном народу:

“У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре.

Свако наше богослужење почиње позивом, прозбом и молбом свештенослужитеља који каже: “У миру да се Господу помолимо”. Да, ми не можемо се Богу молити ако немамо мира у себи, а нећемо имати мира у себи и немамо мира у себи ако немамо Бога у себи, ако немамо Христа у себи. Јер Христос је мир наш. Зато, одмах после, “у миру Господу се помолимо” свештенослужитељ каже: “За вишњи мир.”

Пазите, “за вишњи мир и спасење душа наших”. Значи, за онај Божији мир, за онај мир који је са Христом сишао са неба на земљу. За тај вишњи мир се ми молимо, а кад тај вишњи мир уђе у нас, он нас чини смиреним, он нас чини молитвеним. Он чини нас да осећамо како тај мир струји по целом нашем бићу. И заиста, Свети апостол Павле у посланици Филипљанима каже: “И мир Божији који превазилази сваки ум, сачуваће срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу.“

Кад имамо мира у себи, ми и наш сав мир је у Христу. И кад се молимо, ми онда не гледамо како се моли други или да ли други гледају како се ја молим, и како ја певам, или не знам ни ја тако слично. Него, кад имамо мир Христов у себи, ми смо стално са Христом, а кад смо са Христом и кад је Христос у нама, онда је цела васељена са нама, онда је цело небо са нама, Бог са нама и сви Свети су са нама.

И заиста, и нама треба, и сваком времену је потребан тај мир Божији, и сваком човеку је потребан мир Божији. Али, у човеку код кога постоји гордост и сујета, нема мира. Он мисли да је у миру, а у ствари он има свој мир, али нема мир Божији.

И ми заиста, браћо и сестре, кажем, треба нам тај мир Божији да завлада у целом роду људском, а мир Божији неће завладати у роду људскоме све док тај мир не завлада прво нама. Јер кад човек стекне мир Божији, он тај мир шири око себе и тај мир осећају и они други. А исто тако кад смо кад смо у немиру, онда ми ширимо и немир око себе, и онда заиста не можемо ни да се молимо. Ми живимо у времену у коме су, што често знам да кажем, вредности обезвређене, вредности замењене. У времену, браћо и сестре, када нажалост, зло потире добро и када немир потире мир. Зар ми нисмо, сваки од нас, дошли у неко стање када кажемо: “Не знам шта ми је, нешто нисам како треба”, па немаш, изгубио си мир Божији. А мир се Божији губи, браћо и сестре, кад се губи и вера у Бога. Тада нам све слаби, све оно што треба да нас уздиже, да нас подиже ка горе.

Дакле, браћо и сестре, људи данас много говоре о миру, много се пише о миру, а гледајте немир свугде. Све више немира, браћо и сестре, и све мање мира има у људима. И често људи траже оправдање за оваква стања и најчешће налазе та оправдања тамо где их не могу наћи. Траже мир без Бога, траже мир без цркве, траже мир без оног мира који једино Господ даје. Траже мир да им дође споља. Не, мир не долази споља, мир, прави мир, долази из унутра. Зашто човек нема мира у себи? И зашто човек нема мира и око себе, браћо и сестре? Нема зато што очекује тај спољашњи мир, мисли да ће му тај спољашњи мир надокнадити тај унутрашњи, тај духовни мир. Зато што најчешће, браћо и сестре, мисли да мир треба да дође сам од себе и да му земља овај и овај свет могу дати тај мир. Ни земља, ни овај свет не може дати, међутим, мира понављам и себи и вама, нема, браћо и сестре, без Бога јер је сам Спаситељ у свом јеванђељу рекао: “Мир свој дајем вам, мир свој остављам” и додаје: “не дајем га као што даје свет”, свет не може да да мир, поготово свет који није уз Бога и који није са Богом.

А шта уствари нарушава наш мир у овоме свету? Шта нарушава? То нам је јасно, нарушавају ратови, нарушавају, браћо и сестре, немири и агресије, непоштовање један другога. Нарушава мир када човек себе ставља у неку позицију, да тако кажем, високу, па почне да мисли о себи толико високо, па поче да размишља од мене је све. А шта је од мене и од тебе? Грех. А од Бога је мир, од Бога је оправдање, од Бога је избављење, браћо и сестре. Па кад је тако да тај мир спољашњи који стварају ратови и агресије као што рекох, кад је тако у свету исто је тако и у нама. Човек, стално у ствари, ратује у себи само да ли правилно ратује и да ли зна због чега? Човек треба да зарати са собом, односно, са грехом у њему, јер грех ствара немир. Зашто? Зато што грех одваја човека од Бога, а све што се удаљавамо од Бога, ми се удаљавамо од мира Божијег. Дакле, како је споља, тако је у нама и унутрашњости, тако је и у породици, тако је и у цркви, тако је и у држави. Јер кад је човек у немиру, а он је у немиру зато што није у сагласности са Богом, кад је човек у немиру, њему је све немир. Он не осећа тај мир, него тражи како да у тај мир унесе немир, јер човек даје од себе оно што је у њему. Ако имамо мира у себи, мир ћемо и давати другоме, ако имамо немира у себи, ми ћемо немир, као што рекох, стално понављати и око себе. Ако га не доживимо, тај мир, значи мир са Богом. значи да смо ми, уствари, заратили са миром. Којим миром? Божијим миром!

Божјим миром, браћо и сестре, јер Он је мир наш, значи да смо заратили у себи и са собом. Е добро је заратити против греха у себи, као што рекох, али кад човек почне да ратује у себи, због тога што није остварио неке своје замисли, што није дошао на неки положај. Он, уствари, све више навлачи немир у себи, јер стално мисли, моје је место на другом, а не на овом, браћо и сестре. Нама је Бог дао свакоме своје место, и све док ми не оправдамо своје место, и не докажемо да смо прихватили Бога, и да смо прихватили да Божији промисао одређује нама место, да тако кажем. Све док тога нисмо свесни, ми ћемо стално нешто бити незадовољан и и стално ћемо грабити. И онда ће човек бити само та грабуља која ће само грабити себи или за оно што је најуже око њега. А човек ако буде само грабуља, шта је то значи, то је себичан човек, то је саможив човек, то је човек који мисли, само ја треба да преживим, други не треба да живе, мени само треба, другоме не треба, мене боли рана моја, а другога дана не боли. Шта то значи? Значи да немамо осећај. И заиста, браћо и сестре, док човек не стекне стекне тај мир у души својој. А онда душа се буди. Зашто? Зато што је душа боголика, зато браћо и сестре, што је она богочежњива, она у ствари хоће тај небески мир, она хоће да стално се успиње, ка висинама, не по гордости него ка висини тамо где Христос седи с десне стране Бога и Оца како нам каже Свето Јеванђеље. А ето кажем, душа је богочежњива, а ти и ја смо је стегли са својим телом, обзидали је својим телом и она вапије и уствари кад обзидамо душу собом, ми онда прекидамо однос душе човекове са Богом. Све што се прекине са Богом, то је одређено на пропаст, на умирање. Поновићу, Бог је нама душу дао као бесмртну и она је бесмртна као што смо и ми бесмртни све док смо са Христом, док смо у Христу, до Христа имамо у себи док имамо мир Христов у себи. Кад све јеванђељско човек доживи са радошћу, а радости нема без мира у Господу, када све своје бриге пренесе на Бога, на Христа кроз молитву, кроз смирење, кроз љубав. Онда, браћо и сестре, у души његовој силази мир Божији, и он је радостан. Без обзира у каквом стању се нашао болесном, здравом, било ком, он осећа мир. Јер осећа Бога. Јер је себе предао Богу и предао невоље своје Богу и тражи помоћ од Бога. Да те невоље носи достојанствено, ако могу тако да кажем. Дакле, браћо и сестре, о ком је миру овде реч? О миру за који каже јеванђеље, уво није чуло, и око није видело. То припрема Господ онима који га љубе, то припрема Господ онима, браћо и сестре, који мир граде. Зато је речено благо онима који мир граде, они ће се синовима Божијим звати. А они који граде немир? Јесу ли деца Божија, јесу ли синови Божији, па нису, браћо и сестре. А ми смо сви деца Божија. Ми смо деца Цркве који смо прославили, постали кроз Свету тајну крштења. Мир Божији кад се усели Христос у нама, онда се по нама разлива по нашем бићу боље речено, разлива се мир Божији, разлива се правда Божија. И човек чезне за миром, чезне, а кад чезне за миром, он уствари чезне за Богом. Зато, браћо и сестре, у овим немирним временима гледајмо да сачувамо мир Божији у нама. Ако буде мира у нама, другачије ћемо гледати на све, другачије ћемо се понашати, другачије ћемо живети. Онда нећемо мрзети никога, онда ћемо волети свакога, па и непријатеља свога. Мада, како што је то говорио Свети старац Јустин Ћелијски, па и многи Свети оци, човек има три највећа непријатеља. То је грех, смрт и ђаво. Сад је само питање, са ким ми сарађујемо, браћо и сестре? Са ким? Ми волимо да кажемо јесам хришћанин, јесам православац, јесам Србин, и све је то лепо, и све је то узвишено. А, да ли се осврћемо на наше Свете Србе? Да ли се осврћемо на православни народ Божији? Који је у ствари у највећим немирима стварао мир. Како? Па зато што је мир у души његовој. А кад је мир у души нашој, онда је мир, прво у срцу нашем, онда је мир у породици нашој, онда је мир у селу, држави, у цркву, онда је мир око нас и мир је у нама. Зато, увек радо послушајмо ове речи кад почињу наша богослужења да се у миру Богу помолимо. И како каже Христос, ако дођеш да се молиш, дођеш пред храм да се молиш, а сетиш се да имаш нешто на некога. Иди каже, остави тај дан, немој да улазиш у цркву. Иди прво се помири, па онда дођи да принесеш тај дар. А који је то дар? Дар молитве, да принесемо себе. Јер опет у богослужењу свакоме чујемо да ми кажемо сами себе и једни друге, значи не само себе, него себе сами себе и једни друге Христу Богу предајмо, предајемо се Богу. Али то не значи да треба да лењствујемо па да кажем, ево ти Боже, предао сам ја себе теби, а ја ћу да лењствујем. Не, да предајеш душу своју Богу, да предајеш своје, мисли, своје речи, своја дела. Јер, како каже, у својима ћемо се делима оправдати и својим ћемо се делима осудити.

Нека нам Господ, Цар мира, буде са нама и ми да будемо са њим.

Бог вас благословио.”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

ђакон Стефан Јанковић