Истог дана у суботу, после пар предаха од пута, у поподневним часовима, стигли смо у најмлађи, по настанку (1897. год.), манастир Дајбабе у Подгорици. У манастиру смо се упознали са животом и делом св. оца Симеона, оснивача истог. Врло битно је било да су се ученици упознали са ликом овог светитеља, јер на жалост, у црквеној свести нашег народа Св. Симеон из Дајбаба је многима непозната личност. На темељу мудрости, коју је као пчела скупљао по светским универзитетским центрима као што су Кијево, Сорбона, Женева, одлази у манастир да би се научио најузвишенијим, животом у Христу. Целивајући његове свете мошти, узевши благослов Св. Симеона, кренули смо тамо исто одакле је и он кренуо да гради ову свету обитељ – манастир Острог.

У Острог стижемо у каснијим поподневним сатима. Одмах смо се поклонили Св. Василију, помолили се у његовој црквици, и припремили за спавање да бисмо ујутро били одморни за Свету Литургију. Сутрадан, после Свете Литургије, у којој су сви ученици заједно са својим професорима учествовали, одлазимо на поклоњење Св. мученику Станку. Узимајући благослове Св. Василија и мученика Станка спремили смо се за следеће поклоничке подухвате, Морачу и Милешеву.

У манастир Морачу смо стигли око подне. У овој знаменитој немањићкој задужбини смо предахнули и поново се напојили дубинама још једне велике српске светиње. Целивавши руку Св. Харалампија и помоливши се пред Св. Илијом кренули смо за манастир Милешеву.

У ову светињу стижемо у недељним поподневним часовима. Милешева је говорила сама о себи, тако да је свака реч о историјском значају овог места била беспотребна. Место, у коме и даље влада дух Св. оца нашег Саве. Бог и Св. Сава су тако дали да смо у манастир стигли баш у време вечерњег богослужења. Уз умилно певање милешевских монахиња, чувара светосавског предања, целивали смо и помолили се пред руком самог Св. оца. После молитве смо отишли у манастирску ризницу да видимо какво све благо чува овај наш манастир.

После Милешеве, благословима наших светих отаца, одлазимо за Крагујевац. И заиста, утисак код свих је био такав, да су и ученици и професори били расположени за још једно овако путовање, ако Бог да, већ следеће школске године. Оно на шта смо ми вероучитељи посебно скренули пажњу, јесте то, да су и Св. Василије Острошки и Св.Станко, и Св. Харалампије и Св. Сава прослављени зато што су сви они Христа Васкрслог прославили. Њих нам је Сам Христос дао да бисмо се поред њихових ћивота утврђивали у вери и радости Васкрсења Христовог. Тако да сваки други облик поштовања ових светитеља само мути онај најлепши лик који је изображен у њима – лик Христа Распетог и Васкрслог.

Ако Бог драги да, ето нас поред њих већ ове године да прославимо Њега, Кога су и они својим животом прославили и посведочили.

Вероучитељ Александар Мирковић