Свети Фотије, патријарх Константинопољски – политички делатник, научник и богослов – свакако је једна од најзначајнијих фигура иконоборачког периода. Датум његовог рођења није нам познат, а умро је око 890. године. Родом је био из богате и чувене породице и добио је сјајно образовање. Његова каријера започела је у државној служби, и то у највишем рангу; познато је да је путовао у дипломатску мисију на двор арапског калифа. Није нам познато да ли је службено био међу предавачима на константинопољском Универзитету, али неоспорно је имао ученике, а његов дом је био веома живи центар интелектуалног живота престонице.
Године 858. Фотије је, још увек мирјанин, био узведен на патријарашки трон, прошавши за свега шест дана све ниже ступњеве свештенства, од чтеца до епископа. То да је један мирјанин био изабран за патријарха није било ништа необично – историја зна много таквих случајева (Тарасије, Никифор... ).
Од самог почетка његово управљање Црквом било је обележено немирима и нередима. Присталице свргнутог патријарха Игнатија, претходника светог Фотија, сматрала су га узурпатором. Године 859. у Константинопољу се састао сабор, сазван ради осуде игнатијеваца, а ови су, искористивши право жалбе римском папи (на основу канона сабора у Сердики), инсистирали су на сазивању другог сабора, који се састао 861. године. Овај сабор, на којем су присуствовали и папски легати, признали су Фотијев избор као законит. Оба сабора, 859. и 861. године у историји су остале под називом Прво-други сабор.
Када су се папски легати вратили у Рим са одлукама поменутог сабора, папа Никола их је дезавуисао и одлуке сабора објавио нелегитимним (863. године). Тако је дошло до првог формалног раскола између Истока и Запада.
Године 862, дакле пре раскола, Фотије је написао папи писмо у којем је заступао неопходност ширине погледа. У писму је расправљена ситуација у Бугарској, у којој је у то време цветала мисионарска делатност, вођена од стране, међусобно конкурентних, византијских и западних мисионара. У вези са тим, Фотије је излагао своје гледање на легитимност помесних обичаја, који по његовом мишљењу, заслужују уважавање утолико уколико не нарушавају јединство вере.
Но раскол је, без обзира на то, и даље постојао, и 866. године Фотије је послао источним патријарсима окружну посланицу у којој, упоредо са осталим примедбама против латиснких обичаја, по први пут излаже догматске аргументе против Filioque. Године 867. у Константинопољу се састао још један сабор, на којем је победничка странка Фотијева објавила да је папа Никола низложен. Са друге стране, неколико недеља после тога у престоници је дошло до преврата на двору, након којег је Фотије био приморан да сиђе са патријарашког трона.
Године 869-870, на инсистирање Рима, у Констанитопољу се састао још један сабор, који римска Црква сматра Осмим васељенским сабором. Овај сабор је осудио Фотија, а на патријарашки трон поново довео Игнатија. Међутим, победа се изнова није показала одрживом. Већина становништва и свештенства била је на страни Фотија, свргавање је у очима свих било доживљено као понижавање Истока од стране туђинског и мрског Рима. Утицај Фотија на двору је јачао, а уз то, кратко пре смрти Игнатија, дошло је до његовог помирења са Фотијем. Одмах након смрти свога бившег противника, Фотије је по други пут ступио на патријарашки трон (године 877). На сабору 897-880. године поново су триумфовали Фотије и његове присталице. Формално, овај сабор је итзгледао као васељенски: на њему су присуствовали легати папе Јована VIII, који су начинили неки слаби покушај да од Фотија издејствује извињење за свргавање папе Николе. Но, Византијци нису показивали никакво сажаљење, и још и више, сабор је званично потврдио назаконитост ма каквих додатака Символу вере, тим самим осудивши Filioque. На западу је овај сабор у почетку сматран васељенским, касније међутим, у XI веку, у време Григорија VII Хилдебранта, одлуке сабора проглашене су неприхватљивим, а уместо њега, као васељенски сабор, сматран је сабор из 869-870. године, који је осудио Фотија и вратио на трон Игнатија.
Након тога Фотије је владао још шест година, показавши се као енергичан и предузимљив патријарх. Не сложивши се са императором Лавом VI, повукао се 886. године.
Треба још једном подвући огроман историјски утицај Фотија као црквеног делатника. Његов значај као научника (посебно његове „Библиотеке“) веома је велики, али је признат тек у много каснијим временима. Његови савременици су у њему убрзо препознали великог богослова, премда су се понеки – најчешће монаси који су подржавали Игнатија – односно критички према његовом интересовању за „спољашњу“, то јест светску философију и према њему као хуманисти и политичару.
Са руског превео Дејан Лучић
Свети патријарх Фотије
1. Весео је скуп који видим данас, такав да га ниједан људски труд не би могао сазвати без божанског надахнућа. Због тога ја примам слатке дарове Божије благодати и придручујем се стаду Христовом док оно узраста и весели се, и у то име кличем пун разумевања да задовољство и радост слављења није ограничена једино на нас, већ да се та светлост узноси до Господа самог. Јер красота славља, будући да је украс и понос оних који га славе, обзнањује љубав Господњу. Али ако не слави спомен који се одвија по уобичајеном поретку годишњег славља већ уводи једно свеже, новопридошло поштовање према Богу, неће ли тиме осветлити још више Божију љубав према нама и сјај славља оних који славе. А шта је то тако велико у мноштву и сабрању људи? Шта је славље? Шта нас је то сазвало и подстакло све нас? Желите ли да вам то кажем? Или би било боље да дозволимо њему да нам каже и објасни смисао овог славља, који је његов потицатељ и мудри градитељ. За њега који је у својој души предзамислио обличје свега овога и у својој величанственој премудрости створио на земљи то ни са чим упоредиво дело.
2. Него реци нам, христољубиви и најпобожнији међу царевима, што надмашујеш све своје претходнике и почаствујеш их величанствено, саучествујући у служењу народу, који је, као што видиш, нестрпљив да чује из ког разлога си нас данас окупио. Покажи нам речима оно што си већ показао делима. Ниси ли поново победио и тријумфовао над варварима, те нас изнова милосрдно поздрављаш, и ниси ли управо зато сазвао, развеселио и у исто време узнео саборну нашу васељенску благодарност Њему који нам је омогућио победу? Или, примивши нове покоре и пошто си понизио осионе и дрске умове туђина, ниси ли желео да побожно припишеш своје постигнуће снажној руци Божијој? Или си обновио потчињене градове који дуго бејаху унижени и из темеља изградио друге, наново их населио, и учврстио границе помоћу утврђених градова? Или зато што си пребогат и чиниш своје поданике срећним? Подучи нас који гледамо горе, у тебе као у свеобухватно око васељене, зашто си нас окупио? Или си из скромности безгласан, не желећи да нам поново набрајаш своје успехе хвале вредне? И на темељу надахнућа именуј нам речима разлог овог окупљања?
3. Другачије је славље данас, пријатељи, и другачија тајна. Девичин храм је васпостављен на земљи, достојна као ниједна на овом свету кућа за Мајку Божију. Храм девичин свечано уздигнут на земљи хвале је вредно дело царског величанства, црква међу палатама, уздиже се као да је и сама палата, божанска и часна, која својом лепотом, прирођеним сјајем и достојанством својих украса предњачи испред сваког другог обитавалишта.
4. Предворје цркве је величанствено уобличено. Будући да беле мраморне плоче, раздрагано светлуцајући на њеном лицу, својом једнакошћу, углачаношћу и складом прикривају њихове међусобне спојеве, посматрач има утисак о јединствености камена, о тако рећи непрекинутости равних линија – што ново је чудо и радост за наше очи. Штавише, везујући за себе поглед гледаочев, чине га невољним да иде даље. Већ у самом предворју, чудећи се овом миловидом призору и везавши свој поглед за њега, вазда стоји као укопан. Легенде говоре о лири Орфеја Тракијског чији су звуци неживе покретали ствари. Ако је пак и нама запала почаст да истину уздигнемо до легенде и до страхопоштовања, рецимо да гледаоци у предворју чудом бивају претворени у обличја дрвећа, јер тако се чврсто укопају кад само једном угледају овакву лепоту.
5. Но када се одатле с муком некако двоји и погледа у саму цркву, каквом ли радошћу, узбуђењем и задивљеношћу бива испуњен. То је као када би човек доспео до самих небеса и одасвуд био просветљен лепотом у свим њеним обличјима, која као звезде светле около, бивајући тиме крајње задивљен. Њему тада изгледа као да је све у занесеном покрету и да се сама црква окреће. Јер се обазире у свим правцима због многобројности призора, долази му помисао да је само његово тело сједињено с том кретњом.
Злато и сребро покривају највећи део цркве; један се налази на коцкама а остали исечци су обликовани у медаљоне или на други начин стављени на остале делове. Овде су главни украси од злата, а преко је златни украсни венац. Другде је злато испреплетано у ланце, али је још дивнији од злата изглед Свете трпезе. Мала врата са стубовима светиње заједно са перистилом покривени су сребром. Поред тога куполасти кров смештен преко Свете трпезе који носе мали стубови са балдахином. Остатк цркве, која је највећим делом златна, није прекривен сребром, већ је окићен вишебојним мрамором, што је изванредно лепо дело. Плочник са ђивотињским обличјима и другим облицима помоћу шарених коцкица показује чудесну умешност мајстора, тако да се познати Фидија, Паросије, Праксител и Зеуксид у својој уметности показали као пука деца и обмањивачи. Демокрти би, видевши га, рад на плочнику узео за доказ да су његови атоми овде готово видљиви. Све је испуњено чудом. Уз све поштовање, сматрам да је градитељ цркве погрешио; сабравши на једно место све врсте лепоте, он гледаоцу не дозвољава да ужива у сваком појединачном призору и његовој чистоти, јер хита од једног до другог призора.
6. Али нешто ми је измакло, премда је то требало рећи на почетку (због чудесности цркве говорнику није могуће да свој задатак обави примерено чак ни речима). На овом стропу осликан је и обојен мозаик са човеколиком фигуром, чије држање има особине Христа. Можеш рећи да је Он надгледао овај свет, да је замислио поредак и владање; тиме је живописац био инспирисан да прикаже, додуше само у обличјима и бојама, Творчеву бригу за нас. У деловим удубљења до врха хемисфере насликано је мноштво ангела који прате нашег Бога. Апсида која се уздиже у ширину светиње светлуца са сликом Девице, која пружа своје чисте руке ради добра нашег и царевог и против свих наших непријатеља. Хор апостола и мученика, пророци и патријарси испуњавају и улепшавају целу цркву својим ликовима. Овај човек, премда ћутњом, узвикује болно: „Како су миле скиније твоје, о Господе силни! Моја душа макар слаба жуди за даровима Господњим“, а други: „Како је дивно ово место; ово је ништа друго до кућа Божија“, „Како су милостиве твоје куће, о Јакове, и твоје скиније, о Израеле! Као вртови су они уз реку и као шатори које је Господ поставио.“
Давних дана скинију, по Божијој заповести, подигао је Мојсије, видалац Бога, да принесе ђртву и окаје грехе свога народа; и касније цар Соломон – Јерусалимски храм, дело префињено које засењује све храмове својом лепотом, величином и сјајем. Али су заправо само сенка у односу на храм што га је сада изградио наш побожни и велики цар; не само што је такав по благодати и Духу, док су они били по закону и слову, него зато што су у односу на лепоту, стил и самосвојност заузимали друго место.
7. Али како за кратко време описати чуда ове обновљене цркве, када сам вид, премда премашује сва остала чула у живости, после извесног времена показује неспособним да их на било који начин разуме. Па ипак, све и да је моја реч овде ништавна, кажем, не бих био задовољнији, но што већ јесам, да је она и била по мери доличног описа. Моја намера није била да покажем говорнички дар, већ лепоту цркве, а то пркоси свим правилима описивања.
8. Зато дозволи да се ток моје приче окрене теби, потицатељу овог скупа. весели се, благословен међу царевима и љубљен од Бога, препороди своју душевну и телесну снагу која се рађа у добрим делима. Слављен си због обнављања цркве, и истинитости своје, и скромности и праведности, вођен десницом руком Свевишњега, који те је створио и чији си помазаник – да владаш његовим народом. Весели се са Њим, и буди са Њим и ти препорођен, поносу свих царева, које је сунце горе гледало, који све претходнике нависујеш у мудрости и умности; јер истина је да си примио ову, божански успостављену, службу, божанским а не људским залагањем. Придружи се зато у весељу и препороди дух свој Њиме, Који те је узео за саделатника и за саучесника царског намештења, спасења ради поданика, као што доликује твојој верности и најискренија љубав према Њему. Јер кроз тебе је Света Тројица побожно слављена и обожавана, и дубоко поштована. Исто тако веселите се, очеви сената, часни патријарси, јер сте препородили своје душе заједно са верним и благородним царем, и придружите се слављу посвећеном овој славној цркви. Свештеничко тело, које је овде, такође се весели и прикључује срећи из поштовања према обнављању цркве као властитом поносу и дици. Веселите се и придружите се хору; остали верници виде друго Небо, Храм Девичин данас обновљен на земљи. Нека сви ми уживамо у њеном залагању које је благословено и у бескрајној срећи и радости и у Исусу Христу, Господу нашем, Коме нека је слава и част сада, заувек и вечно. Амин.
Превела са енглеског Виолета Ристић
НАПОМЕНЕ О ФОТИЈЕВОЈ БЕСЕДИ:
У својој познатој десетој беседи, одржаној приликом прославе обнављања цркве Богородице Фароске, цариградски патријарх Фотије (око 820 – око 891) оставио је упечатљиво сведочанство о духу времена у којем је и сам живео. Најкраће речено, било је то доба нарастања великих противречности и тензија, које ће по много чему одредити ток историје хришћанског света. не само, у основи трагичан, расцеп између два крила хришћанске васељене, источног и западног, него и, не мање важно, формализовање и доктринарно фиксирање богословског и философског мишљења – карактеристична су обележја Фотијевог доба. Стога је његова речитост, иако често китњаста, углавном јасна, доследно протоколарна и узвишена по свом преоблађујућем тону. С једне стране, ту се осећа дух задовољства због не тако давне победе над иконоборцима, а истовремено, с друге стране, приметан је нови дух готово ренесансне радозналости. сам нам се Фотије показује као верник, као човек који вером приступа искуству храмовног, мада је његово искуство сакралног у приличној мери пропуштено кроз призму изразито интелектуалне аналитичности. Изузмемо ли њен конкретан историјски контекст, те протоколарност, ова ће нам беседа данас бити занимљива зато што у њој можемо наћи готово експлицитну теорију естетичког искуства. Оно сакрално у уметности (то јест управо оно што чини неко конкретно уметничко дело сакралним) бива, од стране ученог цариградског патријарха, недвосмислено смештено у њен, пре свега, живо разиграни богослужбени контекст. Ако је, дакле, сама Литургија схваћена као чудесно мистичка кретња узношења целокупне творевине ка своме Творцу, сакрална, тј. литургијска, је управо она и само она уметност која се својом најинтимнијом бити уклапа у смисао те, за њу одређујуће, кретње. У том смислу, храм је, одвајкада мишљен као микрокосмос, жива, а при том и просторно одредива, тачка збивања чудесних синтеза: пре свега синтеза небеског и земаљског, тварног и нетварног, смртног и бесмртног, божанског и човечанског; али исто тако и синтеза чулног и визуелног, умног и иконичног, поетског и музичког, свакако и градитељског и мистагошког уопште: Ова Фотијева беседа и јесте један од могућих покушаја систематизације тог сложеног и синтетичког искуства.
Петар Јевремовић
