Питање: Оче Андреј, реците нам како схватате значење иконе у животу верујућега човека?

Одговор: Икона је за верника ствар обична и посведневна. Често толико уобичајна да о разлогу због којег је саздана, ми и не размишљамо. На тај се начин односимо према многим стварима из нашег окружења. Ми, једноставно, знамо шта оне треба да буду, и замишљамо да знамо који је разлог њиховог постојања и какав је њихов најдубљи смисао. Ипак, кад би нас упитали да јасније изразимо то „знање“ ми би се збунили и не бисмо могли ништа да кажемо, или бисмо избацили неколико општих фраза.

Због чега је икона присутна у нашој вери? Какво је њено основно назначење? Због чега се она ствара? Ради прикључења човека небеској лепоти? Истина, добро и лепо налазе се у нераздељивом јединству и по речима блаженог Августина, „лепота – то је блистање истине...“ Или, можда, као илустрација „Светога Писма за неписмене“ (како се понекад формулисало црквеним одредбама), ради проповедања хришћанства? Ради саздавања молитвеног расположења човека који долази у храм? Ради подсећања на светитеље и догађаје из црквене историје? Коначно, сви ти захтеви су важни и пресудни за икону.

Питање: Ипак, очигледно, постоји најдубља, коренита разлика измећу иконе и различитих врста религиозног сликарства?  

Одговор: Нашој природи је својствена тежња ка реалном односу са светима, и Црква је од самог почетка веровала да је бојама насликана икона Господа Исуса Христа, Богородице или светога способна да у себи сачува и преда њихово присуство сада и овде. Икона, макар и не у пуноћи, „има у себи и предаје енергију Првообраза“. Сусрет са светим кроз његову икону је, по схватању Цркве, управо реалан сусрет, дијалог, лични контакт, а не просто интелектуална, контеплативна конструкција „Ја треба да мислим – представим себи, да то означава то и то...“ Присуство светога у иконописном делу је стваран, личносни контакт. Управо жеља и могућност општења са вечним, горњим светом, лежи у основи појаве иконописа као сакралне, црквене уметности.

Такво узвишено, тајинствено и, једноставно говорећи, застрашујуће у својој смелости схватање иконе може се потврдити огромним бројем светоотачких и богослужбених текстова. Како пише свети Григорије Ниски: „Образ (слика) је исто што и Првообраз, иако је он унеколико различит. Зато што би схватање образа било немогуће утврдити, уколико он не би имао јасно изражене и неизмењиве црте. Онај ко посматра лепоту образа достиже такође познање Првообраза.“

Но пре свега то потврђују саме древне иконе својом потресном изражајношћу која активно призива човека.

Питање: Може ли савремени човек осетити тај призив и може ли му се одазвати?

Одговор: Данас се, авај, често јавља осећај да су савремени људи у многоме изгубили способност за тако озбиљну перцепцију иконе. Наше сазнање је толико ограничено светским вредностима да је једва способно да осети живу везу између символа и онога што он символизује, образа и Првообраза. Но занемаримо ли ту везу, руши се комплетан смисао иконе. Нећемо успети да створимо иконе налик иконама древних иконописаца чија је уметност позивала на дијалог, која нам се обраћала и активно учествовала у нашем животу.

Понекад многим црквеним, верујућим људима, свештеницима, па и професионалним иконописцима икона која је устројена на тим принципима није потребна.

Говорили су ми пријатељи иконописци да су недавно добили посао да хитно направе велики иконостас, а посао су добили од стране ауторитета на високом положају. Нису све иконе биле готове. И у богато украшеном, позлаћеном, резбареном иконостасу требало је оставити празнине и то на централним местима. „Опростите нам, ускоро ћемо вам донети остатак.“ „Зашто, зар је то баш неопходно? Па и овако лепо изгледа.“ Овај трагикомични случај је карактеристична илустрација озбиљног проблема.

Питање: Какве су иконе данас „најпривлачније“ верницима?

Одговор: Од иконе се данас често захтева да буде другостепени део некакве опште „молитвене атмосфере“, на какву смо навикли да наиђемо у Цркви. Та се атмосфера описује речима као што су тишина, мир, благолепије. У њу спадају свечаност и величанственост коју гради тајанствено светлуцање и одблесци кандила и злата, многобројне фигуре светих испреплетане линијама компликованих орнамената. Необичан, чаробан, мистичан простор. Наравно, таква осећања су неопходан део религиозног живота верника. Храм треба за нас да буде очев дом, треба да нам је свој, срдачан, познат, топао и привлачан.

Но, јавља се осећање да се слика која призива, која је оријентисана на жив однос, често веома захтевна, која није једоставна, и која је „испитивачка“ (како се прекрасно изразила византолог Олга Попова), не уводи лако у такав простор и такође је у стању да разруши удобност материнског спокоја описане атмосфере.

Треба признати да то чудо сусрета са дубином и тајном Првообраза, које проживљавамо приликом пажљивог удубљивања док стојимо пред древним иконама, одзвања диссонансом у сложеним и за нас уобичајним околностима. Да ли је у тим околностима прихватљив узнемирујући „испитивачки“, захтеван, призивајући изглед, на пример, кремаљског Спаса Љутито Око из четрнаестог века, који спаљује (претвара у пепео) све наше „одвећ људско“, дремљиво и инертно? Или толико „неспокојан“ у уобичајном смислу образ Спаситеља из манастира Свете Катарине на Синају, најстарија од сачуваних икона Христа, из шестог века.

Шта чинити? Могу ли бити у корелацији у једном архитектонском пространству тежња макар и ка духовном, но комфорном, и ватрено сведочење вере? Желимо ли, јесмо ли спремни да уложимо такав напор и прихватимо, у за нас уобичајној атмосфери савременог храма, образе средњовековних иконописаца, који горе духовним огњем, који нас призивају са зидова древних храмова? А може бити да ми сами стварамо и организујемо атмосферу нашег храма, која исходи из природе наше религиозности? Шта ми, уствари, желимо да обновимо, обнављајући древну уметност иконописања: стилске форме или основни садржај?

На свакодневном плану осећа се огромна разлика између менаталитета савременог човека и тог система схватања света, који је породио молитву и поклоњење икони. Данас су најпотребније иконе са „неутралним“, избалансираним представама. Оне споља подсећају на древне образце, али се у односу на њих веома разликују по задатку који треба да испуне. Њихова сврха је ограничена: створити општу позадину одређеној атмосфери и расположењу.

Најзад, свако је сам одговоран за степен озбиљности свог односа према икони, но уколико ми изнутра нисмо сагласни таквом снижавању задатка иконе, неопходно је да се вратимо његовом изворном црквеном разумевању, у којем видљиво постоји Првообраз.

Питање: Помаже ли вам живо искуство свештенослужења у стварању икона?

Одговор: Када постојано служиш у храму почињеш да на специфичан начин схваташ његов простор, осећаш захтеве задане његовом архитектуром. Стараш се да не нарушиш унутрашњу целовитост тог простора, већ да са њом будеш у складу, да радиш тако да свака икона или зидна композиција изгледају као да су рођени из недара постојећих архитектонских услова, да се налазе на свом месту. Саме иконе ствараш да не буду само део ентеријера, већ активни учесници богослужења које ти сам савршаваш. Зато поживети и послужити на том месту на којем ћеш радити као уметник, осетити га и разумети, веома је корисно за иконописца.

Ево, на пример, у Пскову сам четрнаест година служио у храму из дванаестог века. За то сам време променио три концепције у своме раду, док се нисам утврдио у оној, која највише одговара управо том простору. Кад сам почео да осећам тај простор као „кичму“, схватио сам да су градитељи дванаестог века саздали у тој грађевини веома моћну, јарку и верну интонацију, и мој задатак је био да је не нарушим, већ да је правилно појмим и да на њу одговорим. Интересантно је да је управо тада, када сам почео да перципирам зависну и подчињену улогу мог сликарског рада у односу на задану архитектуру храма, ту и тамо почела да ми долази, не промишљено, не схематизирано, него слободно, идеја како и шта је потребно урадити.

Ипак, много је иконописаца који нису свештеници, а који умеју да створе изванредне иконе. Но, једно је када радиш у храму који одлично познајеш и у којем живиш, служиш, молиш се годинама, а друго је када дођеш по позиву у некакав град ради конкретно погођеног посла, завршиш га и одеш. У овом другом случају посао може бити веома добро и професионално изведен, но ствар није само у томе. Сваки храм, поред захтева које намеће архитектура, које свако не може да осети за неки кратки период, има и своју парохију. А то су конкретни људи, сваки са својим проблемима, радостима и невољама. Управо се за њих сликају иконе у храму! Ниједан свештеник не може да престане да постојано размишља о својој парохији, и када почнеш непосредно да адресираш, да се у свом раду обраћаш живим личностима које познајеш, који су ти драги, који се зову Андреј, Константин, Светлана и тако даље, у твом се раду појављује специфичан квалитет и разумевање. Твоја се икона не уноси у храм извана, него се рађа унутар вашег заједничког живота у вери и Цркви.