Поставља се питање колико је присутна есхатолошка димензија у одређењу идентитета Цркве, на чему се она оснива и како се Црква пројављује у свету, ако је утемељена на есхатологији, а како ако је есхатологија у другом плану.
Есхатолошка димензија пројављује Цркву као народ Божији, односно заједницу која се скупља око Месије. По јеврејском схватању то је била Црква будућег века, у коме ће Месија доћи, окупити сав свој народ, народ Израиљев, и установити Царство. Овде су кључна два елемента која се тичу есхатолошког идентитета Цркве: сабрање или заједница читавог народа Божијег око Месије и остварење тога у будућем веку.
У овом контексту можемо поставити проблем почетка Цркве. Постоје различита тумачења о томе када Црква почоње и шта се узима као почетак постојања Цркве. Будући да је преовладало мишљење да је Црква Тело Христово, данас се њен почетак везује за Христа, односно за конкретан догађај Оваплоћења Господа Исуса Христа. У таквом контексту, постојање Цркве подразумева очување тог истог Христа кроз историју, односно кроз све векове трајања.
Било је светих Отаца који су говорили о вечности Цркве, као што је то на пример случај у Другој посланици Климентовој. Схватање да Црква нема почетак него да је вечна, као и погрешно Оригеново учење и сва платонистичка заоставштина која је у Цркви нашла плодно тло и остала до данас, обично се разуме у духовном или идејном контексту, тј. да је Црква, као постојање духова и идеја, вечна. У овом случају идентитет Цркве се везује за њену вечну или духовну структуру. Црква у историји није ништа друго до одсјај или икона те вечне структуре Цркве, односно њеног вечног постојања у њеном духовном изразу.
Када се говори о смрти, она се доживљава као прелазак из овог варљивог света у истински и вечни свет. Што се тиче светости, светитељи су они који живе у том вечном свету, али повремено долазе из њега у овај наш свет.
Међутим, Стари Завет поставља почетак Цркве у догађај избора јеврејског народа и благослов Божији који добија Аврам. Аврам је личност коју Бог изабира и у његовој личности и постојању благосиља читав свој народ. Ова форма јединства Бога са човеком карактерисаће и новозаветно виђење Цркве. Тај Месија у чијем се лицу у Новом Завету благосиља сав народ, јесте Христос. То је новозаветна одредница, која има за модел старозаветну форму Цркве. Овим показујемо да почетак Цркве ипак не треба везивати за Христа и Његово реално оваплоћење као индивидуе, већ за избор Аврама и народа Божијег који је са њим изабран. На тој основи, Месија, односно Христос, јавља се не као онај који је изван Цркве, већ као онај који је из Цркве и у Цркви.
Ово може да нам помогне у разумевању појма Цркве као Тела Христовог. Најчешће се, на жалост, схвата да је Црква Тело Христово у индивидуалном смислу, односно да је она тај Христос као индивидуа, а да је Тело Његово које је Црква, људска природа коју је Христос узео приликом оваплоћења. Једно Тело Христово које нема наше личносно утеловљење, не може бити названо Црквом, уколико предпоставимо да отеловљење остаје само и да му не следује света Педесетница. Педесетница следује због чињенице да постоји народ Божији, и због тога је превасходније да корене тражимо у њој него у оваплоћењу Сина Божијег, јер оваплоћење може да се схвати као индивидуалан догађај при којем се не остварује заједница, а Црква се не може замислити без заједнице. Међутим, ако се има у виду новозаветно схватање Цркве, које се наслања на старозаветно, Црква као Тело Христово тумачи се онако како је тумачи Свети Апостол Павле у Првој посланици Коринћанима, у 12. глави, где се говори о телу Христовом као заједништву многих чланова, али чланова који су носиоци дарова Духа Светог. Овде се намеће још један незаобилазан елемент, а то је да Цркву као Тело Христово, конституише Дух Свети. Дух Свети је тај који даје различите дарове члановима Цркве и Он је тај који сабира све те дарове јер су Његови. Многи су духовни дарови, али је један Дух Који држи све те дарове у заједништву. Зато Свети Апостол Павле упоређује Цркву са живим организмом, где се не може разделити рука од ноге, глава од трупа, а да остане тело. Оно што ћемо срести у Новом Завету, али и код других каснијих тумача, јесте да Црква почиње силаском Духа Светог. Међутим, ако мало дубље анализирамо, видећемо да се форма Цркве, која се у Новом Завету пројављује као силазак Духа Светог на апостоле, где Дух Свети чини заједницу око Христа, наслања на Стари Завет. Таква форма Цркве пројављује се још у Старом Завету од Аврама, где је Аврам началник, али началник једног народа, а не началник сам за себе. На тој основи можемо закључити да је почетак Цркве везан за заједништво и да се налази у Старом Завету.
Све ово нам помаже да одредимо саму суштину Цркве, а то је њена есхатолошка димензија, односно, да је Црква заједница народа Божијег око једног Месије. Та заједница се конституише Духом Светим, јер Он чини народ Божији заједницом. Израз Црква као Тело Христово, који указује на заједништво свих, јесте у ствари есхатолошки израз. У првим хришћанским заједницама јасно је изражен есхатолошки моменат, пре свега зато што је њима у свежем сећању искуство јављања васкрслог Христа,али и зато што је код њих израженије очекивање есхатона. ''Маран ата'' је врло живо. После тога Црква постепено губи осећање за ''маран ата'', јер не види да се остварује други Христов долазак. Али и поред тога што су се Литургије заснивале на том маран ата, оне нису могле да изгубе есхатолошку димензију ишчекивања. И после Константина Великог сачувана је та есхатолошка оријентација захваљујући светој Евхаристији и њеном централном месту у животу Цркве. На западу је почела да се развија литургијска оријентација која је била више комеморативног карактера, односно у којој је доминирало сећање на прошлост. Света Евхаристија је постала сећање на Тајну вечеру и изгубила је димензију предизображења последњих ствари. Насупрот томе, Црква на истоку је сачувала есхатологију, кроз иконографију, химнологију, одежде и било који свој други израз. Другим речима, Црква на истоку је пренела Царство Божије у Литургију. Будући да смо у последње време попримили много утицаја са запада и ми смо почели да губимо ту есхатолошку оријентацију. У већини догматских уџбеника који су дошли са запада, нигде се не помиње реч есхатон, већ се целокупна Евхаристија схвата као сећање на Тајну вечеру и на Христову крсну жртву.
Када есхатолошку димензију пренесемо у свет, формира се један одређен начин размишљања и понашања који се у многоме разликује од световног. Црква не чини ништа како би подражавала одређене активности световних заједница, како би им се тиме супротстављала. Уместо да се бави хуманитарном делатношћу, прва Црква је чинила дела милосрђа. ''Не може се све институционализовати - као на пример љубав.'' [1] То не значи да ми хришћани треба да будемо неделатни, ако неко гладује наравно да ћемо му дати да једе. Што више будемо свесни есхатолошке димензије и реалности, више ћемо волети другог и помагати му жртвујући сами себе. То се такође односи и на мисионарење и друге сличне делатности. У старој Цркви ствари су се одвијале спонтаније и на природнији начин. Данас је све организовано. Оно што називамо организацијом Цркве, то се заснива на узорима светских институција и у том случају неминовна је секуларизација, посветовњачење. Али природа Цркве је нешто сасвим друго, а то друго јесте есхатон и то је оно што нам је много потребније. Постојали су покушаји, а и данас постоје, да се оснивају некакви интернати и прихватилишта, а онда је дошла држава са својом организацијом и учинила то исто на много бољи начин, те свет на овакве покушаје Цркве не реагује на неки посебан начин. Народ више долази у Цркву да би запалио свећу, да би присуствовао богослужењу, а не долази у Цркву зато што Црква поседује старачки дом. Наравно ово не значи да је то нешто лоше и да Црква не треба да има старачки дом, већ да не сме да заснива свој идентитет на социјалним активностима.
Црква се сада налази између две крајности, тј. два стања. Са једне стране, она треба да обавља своју мисију, пошто је расејана у свету, а са друге стране, кроз васкрсење Христово и Свету Педесетницу, Црква поседује и искуство есхатолошког сабрања. ''Наиме, оно што је очекивала у будућности она то доживљава и предокуша као садашњост.''[2] Црква је повезана есхатолошким јединством које још увек у потпуности није остварено и још увек се очекује. Према томе, она се налази између та два стања. Црква живи у историји, расејана је, настоји да обавља своју мисију, али она није само то. То јесте један од елемената Цркве, али ипак не представља њен идентитет. ''Црква која не поседује искуство есхатолошког сабрања, изгубила је свој идентитет.'[3]
На западу, израз да је Црква Тело Христово, протумачен је у индивудуалном смислу. Што значи да је Црква сам индивидуални Христос. То се на западу манифестовало на разне начине, а у најновије време кроз папу, који је гарант Христовог постојања овде на земљи. Дарови који се приносе у виду хлеба и вина, такође представљају Христа као индивидуу. Зато је римокатоличка Црква увела поклоњење даровима.
На истоку, проблем постојања Цркве као заједнице настаје онда када се појављују парохије. До четвртог века Црква је себе изражавала скупљањем на евхаристију око једног началника. ''У Новом Завету, израз ''ои пандес синагмени епи то афто'', сви скупљени на једном месту око једног, био је ''терминус техникус'' за Цркву''.[4] То се најјасније види у посланицама Светог Апостола Павла. У четвртом веку долази до разбијања ове јединствене евхаристијске заједнице из многих разлога. Један од најважнијих разлога јесте мноштво хришћана који више не могу да стану на једно место, затим гоњења и многи други. Ово доводи до појаве парохија, тако да настају многе евхаристијске заједнице. Раније је један епископ био началник једне литургијске заједница, а сада имамо да је један епископ а многе заједнице. Настаје дилема где је Црква, тамо где је епископ или тамо где је заједница? Ту долази до првих подела идентитета Цркве, на заједништво и индивидуу, на епископа и евхаристију.
Ово ће се нарочито пројавити у животу западне Цркве, која ће извесно време клацкати између ова два израза Цркве, али ће ипак на крају превагнути епископ и он ће бити гарант постојања Цркве, а на тој основи и сама институција свештенства. Овај проблем постојао је и на истоку. Нпр. постоји мишљење да Литургију служи Црква. Оваквим ставом Литургија постаје једна од тајни коју служи Црква. ''Литургија више није израз Цркве, како је то било у првим вековима, већ је она продукт Цркве.''[5] Будући да се Црква више не поистовећује са конкретном литургијском заједницом, већ на пример са свештенством, па се каже да свештенство чини Цркву, тада њен идантитет на земљи јесте мисионарског карактера. Или, са друге стране, Црква је постала институција која нема свој модел постојања, него копира моделе других друштвених заједница и државне моделе, те се Црква на западу претворила у хуманитарну организацију, која има улогу ублажења бола, борбе за мир...
Есхатолошки моменат идентификације Цркве везан је за Литургију. Литургија је икона будућег века, односно читавог народа Божијег и читавог света око једног Господа Исуса Христа, Духом Светим. На истоку је Црква до дана данашњег остала везана за Литургију и богослужење, те народ и данас када иде на свету Литургију каже да иде у Цркву. ''Због тога онај који не учествује у Литургији сад и овде, неће учествовати ни у будућем Царству.''[6] У овом контексту, Стари Завет такође пројављује реалност везану за будући век, када се каже да ће у последње дане доћи Месија и сакупити народ Божији, народ Израиљев на једном месту и основати Царство своје. Стари Завет је био сенка тог реалног догађаја, по речима Светог Максима Исповедника. Синагогални скуп је био пројава тог догађаја.
На крају, сам израз Црква, етимолошки указује на заједницу. Као што смо горе поменули, Свети Игњатије Богоносац каже да тамо где је епископ тамо нека буде и народ, јер тамо где је Христос тамо је и Црква. Овде видимо да светитељ директно упоређује Његово Царство са светом Литургијом. Он ће епископа окарактерисати као Христа, односно као икону Христову и рећи да је васкрсли Христос присутан тамо где су они који су око њега (епископа) и који сведоче то у пракси ломљења хлеба, односно литургијске заједнице. Свети Игњатије каже за епископа да стоји и да јесте, тј. да је епископ тип Бога на месту на којем стоји. Ово нам указује на сам израз типик, где и видимо да је читав литургијски типик направљен тако да показује епископа као Христа, односно да он стоји уместо Христа.
[1] Митрополит Јован Зизјулас, Еклисиолошке теме, Беседа, Нови Сад, 2001, стр. 31.
[2] Исто, стр. 33.
[3] Исто
[4] Еп. Игњатије (Мидић), Предавања, Богословски факултет, Београд 1994.
[5] Исто
[6] Епископ Игњатије (Мидић). Сећање на будућност, Београд, 1995, стр. 27
