СЛАВА ТЕБИ ГОСПОДЕ! ОПЕТ СМО ДОЧЕКАЛИ СВЕТЛЕ ДАНЕ ХРИСТОВОГ РОЂЕЊА. ВЕСЕЛИМО СЕ САДА И РАДУЈМО СЕ. ДА БИ УВЕЋАЛА НАШЕ РАДОВАЊЕ, СВЕТА ЦРКВА ЈЕ У ОВЕ ДАНЕ ОДРЕДИЛА ПОСТ КАО ИЗВЕСНУ ВРСТУ ОГРАНИЧЕЊА. ЗАВРШАВАЈУЋИ ПОСТ И ПРИБЛИЖАВАЈУЋИ СЕ ПРАЗНИКУ, МИ ОСЕЋАМО КАО ДА ИЗЛАЗИМО НА СЛОБОДУ. ПРИ СВЕМУ ТОМЕ, ОНА НИКАКО НЕЋЕ ДА СЕ МИ САМО ПРЕДАЈЕМО НАСЛАЂИВАЊУ ЧУЛА И ТЕЛЕСНИМ ЗАДОВОЉСТВИМА. ИЗ СТАРИНЕ СУ ОВИ ДАНИ НАЗВАНИ СВЕТИМА. СТОГА БИ ТРЕБАЛО ДА И НАШЕ ВЕСЕЉЕ БУДЕ СВЕТО. А ДА СЕ НЕКО НЕ БИ, ВЕСЕЛЕЋИ СЕ, ЗАБОРАВИО, ОНА НАМ ЈЕ СТАВИЛА У УСТА КРАТКУ ПЕСМУ У СЛАВУ РОЂЕНОГ ХРИСТА, КОЈОМ ОТРЕЖЊАВА ТЕЛО И УЗВИШУЈЕ ДУХ, УКАЗУЈУЋИ МУ НА МИСЛИ ДОСТОЈНЕ ПРАЗНИКА: ХРИСТОС СЕ РАЂА, СЛАВИТЕ... И ОСТАЛО. СЛАВИТЕ ХРИСТА, И СЛАВИТЕ ГА ТАКО ДА СЕ СЛАВОСЛОВЉЕМ УСЛАДИ ДУША И СРЦЕ, ТЕ ЗАГУШИ ПРИВЛАЧНОСТ СВАКОГ НЕБОГОУГОДНОГ ДЕЛА И ПОСЛА, КОЈЕ ОБЕЋАВА НЕКУ УТЕХУ. СЛАВИТИ ХРИСТА НЕ ЗНАЧИ ДА ТРЕБА ДА МУ САСТАВЉАМО ДУГЕ ПОХВАЛНЕ ПЕСМЕ, НЕГО ДА, ПОМИШЉАЈУЋИ И СЛУШАЈУЋИ О ЊЕГОВОМ РОЂЕЊУ, ЈЕДНОСТАВНО ИЗ ДУБИНЕ ДУШЕ УСКЛИКНИМО: „СЛАВА ТЕБИ ГОСПОДЕ ШТО СИ СЕ РОДИО!“ И ТО ЈЕ ДОВОЉНО. ТО ЋЕ БИТИ ТИХА ПЕСМА СРЦА КОЈА ЋЕ ПРОЋИ НЕБЕСА И ДОЋИ ДО САМОГА БОГА (Свети Теофан Затворник).

Благодат исцељења примивши, здравље дајете онима који су болесни, чудотворци Козмо и Дамјане, лекари преславни, вашом посетом победисте демонске подвале, свет исцељујући чудесима.

Бесребреници и чудотворци, рођени су негде у Азији од оца незнабошца и мајке хришћанке. По очевој смрти, мајка Теодотија посветила је све своје време и труд да синове васпита и подигне као истините хришћане. Младићи су стасали и изучили лекарске вештине, па су, колико својим знањем и вештином, толико и именом Господа помагали многим болесницима. Прозвани су безмедним врачима, тј. бесплатним лекарима који су примили Христову заповест: бадава примистe, бадава дајите (Мт. 10, 8), а никада нису наплаћивали своје услуге.

Велики јерарх српске цркве и наследник св. Саве, Арсеније беше родом из Срема. Још у младости замонаши се и предаде се искрено свесрдном подвигу ради спасења душе. Но чувши за дивну личност и делатност Св. Саве Арсеније оде к њему у Жичу, где га Сава љубазно прими и уврсти у братство Жичко. Видећи ретке врлине у Арсенију, Сава га ускоро постави за игумана Жичке обитељи. Када Мађари навалише на земље српске, посла Сава Арсенија на југ, да тражи за архиепископију неко место склонитије од Жиче. Арсеније изабра Пећ, и ту сагради манастир и цркву св. апостолима, која се доцније прозва црква Вазнесења Господња.

КРСТ СВЕТИ - ВИНОВНИК РАДОСТИ И ПОБЕДНИ ЗНАК СПАСЕЊА

У дан Уздизања Часнога крста и Освећења храма Васкрсења у Јерусалиму сва твар се радује јер овај двоструки празник обухвата све спасоносне догађаје, од Христовог Распећа, Погребења и Васкрсења до проналаска Часнога крста од свете Јелене и подизања - Освећења храма Васкрсења; затим Освећење више пута обновљенога Храма и нарочито догађај Обнове - Освећења Храма и Повратка - Воздвижења Часнога крста 630. године под патријархом Модестом (после персијског уништења Храма и одношења Часног крста 614. године).

ДАНАС НА ГОРИ ТАВОРУ АПОСТОЛЕ ОБАСЈАВА БЕЗГРАНИЧНИ ИЗЛИВ БОЖАНСКОГ СЈАЈА!

ДАНАС СЕ ОБЗНАЊУЈЕ СТАРОГА И НОВОГА ЗАВЕТА ГОСПОДАР – ИСУС ХРИСТОС, МЕНИ ДРАГО ЛИЦЕ И ИМЕ, ЗАИСТА НАЈСЛАЂЕ И НАЈЖЕЉЕНИЈЕ И СВАКИ ПОЈАМ СВАДОСТИ НЕПРЕВАЗИЛАЗЕЋЕ.

ДАНАС УШИ ЉУДСКЕ СЛУШАЈУ СТВАРИ НЕЧУВЕНЕ! ЈЕР ВИЂЕНИ (НА ТАВОРУ) ЧОВЕК – СИН ЈЕ БОЖИЈИ, И КАО ЈЕДИНОРОДНИ ЉУБЉЕНИ БИВА ПОСВЕДОЧЕН ДА ЈЕ ЈЕДИНОСУШТАН ОЦУ. НЕЛАЖНО ЈЕ СВЕДОЧАНСТВО, ИСТИНИТО ПРОГЛАШЕЊЕ, ЈЕР САМ РОДИТЕЉ ОТАЦ ИСКАЗУЈЕ ТО ПРОГЛАШЕЊЕ.

НЕКА ПРИСТУПИ ДАВИД И НЕК УДАРИ У БОГОГЛАСНУ ЛИРУ ДУХА, И НЕКА САДА ЈАСНИЈЕ И ИЗРАЖЕНИЈЕ ОПЕВА ПРОРОЧКУ ИЗРЕКУ, КОЈУ ЈЕ У СТАРИНИ ИЗДАЛЕКА ЧИСТИМ И ПРОЗИРУЋИМ ОЧИМА ПРОВИДЕО: ТЕЛЕСНИ К НАМА ДОЛАЗАК БОГА ЛОГОСА, ШТО ЈЕ ИЗРЕКАО КАО БУДУЋИ: „ТАВОР И ЕРМОН – ИМЕНОМ ТВОЈИМ ОБРАДОВАЋЕ СЕ“.

У Цркви Христовој је личност Пресвете Богородице одувек посебно поштована, а један од видова тог поштовања Богомајке јесте и Успенски (Госпојински) пост који је установљен у Њену част.

Захваљујући обимној литератури на нашем језику, у којој се коментаришу византијски извори о успомени на светилиште Мајке Божије поред Цариграда, које је утицало на успостављање у православним Црквама празника Живоносни Источник, могуће је рећи нешто више о томе како је настао овај празник који Срби називају Источни петак, а који је од 2011. године крсна слава Шумадијске епархије

Мада је светилиште Богородице од Извора настало још у V или VI веку, то јест у време владавине ромејских царева Лава I (457-474), односно Јустинијана (527-565), служба (у литургичком смислу) посвећена култу који се ту неговао и обновљењу првобитног храма Мајке Божије, настаје у доба Палеолога, у првим деценијама XIV века. Писац службе и других сродних текстова у славу вишевековних чудотворних исцељења Богородичине цркве од Извора (τής Θεοτόκου τής Πηγής) који брзо попримају богослужбену употребу, је византијски историчар и песник Нићифор Калист Ксантопул између 1308. и 1320. године. Такође, почетком XIV века и Манојло Филес саставља бројне епиграме у част исцељења у Богородичином светилишту.

Црква нас позива на молитвено сећање свих оних који су уснули у нади на Васкрсење и живот вечни.

У црквеним службама поводом празника Рођења Христовог постоје три посебне недеље, две пре, а једна после Божића. То су Недеља Праотаца, Недеља Отаца и Недеља Богоотаца. У Недељу Праотаца (у српском народу познатoj као Материце) помињемо на богослужењима све родоначалнике Народа Божјег, од Адама до Јосифа, заручника Маријиног. Помињемо и све пророке који су проповедали о Христу, од Самуила до Јована Крститеља. У Недељу Отаца (у нас познатој као Оци) прослављамо све Исусове претке по телу који се наводе у родослову у Јеванђељима од Матеја и Луке. У Недељу Богоотаца, после Празника Рођења Христовог, чинимо успомену на Праведног Јосифа, заручника Маријиног и на цара Давида као директног претка Исусовог.

Свети Сава

Благословом Његовог преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована и одобрењем Завода за заштиту споменика културе из Крагујевца, извршене су темељне припреме унутрашњости храма за живописање. Овај труд треба да буде наш допринос прослављању великог јубилеја, двестогодишњици постојања модерне српске државе у чијим темељима је и Стара крагујевачка црква.

Подсећамо све људе добре воље, као и установе и предузећа да могу помоћи својим прилозима живописању Старе крагујевачке цркве. Ваш прилог за осликавање наше заједничке Цркве можете уплатити на број рачуна 205-140974-86 у Комерцијалној банци, или лично, у просторијама Црквеног дома.

Нека Ваш допринос буде на славу Божију, прецима вашим на радост, Цркви и роду српском на духовну корист.

Протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ванредни професор
Универзитет у Београду – Православни богословски факултет

Аbstract. У форми огледа аутор разматра одређене аспекте односа Цркве и савремене српске јавности. Најпре се констатује својеврсна сакрализација медија и даје се кратак историјски преглед токова духовне историје који су довели до таквог стања. Као полазна тачка у даљој анализи аутор разматра Социјалну концепцију РПЦ и један конкретан став о задацима медија који је, по мишљењу аутора, утемељен на менталитету традиционалног, хомогеног друштва. У наставку се дају карактеристике плуралистичког друштва које покушава да надиђе идеолошке ставове из прошлости кроз пример верске и сваке друге толеранције. У оквиру пројекта Српска Православна Црква у штампаним медијима 2003-2013 анализом текстова аутор установљује фаворизовање од стране медија ставова модерности који су, такође, идеолошки, и са становишта савременог друштва анахрони. У завршном делу, уместо закључка, се износи став о незаинтересованости медија са основне хришћанске теме.

Протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ванредни професор
Универзитет у Београду – Православни богословски факултет

Abstract: У овом есеју аутор покушава да одговори на питање постављено у наслову, да ли је данас, уопште могуће теолошки промишљати одређене проблеме са хришћанских позиција због врло јаких и често неприметних наноса менталитета постмодернистичке религиозноисти. После почетног наглашавања тешке позиције хришћанског теолога, даје се увид у европске секуларизацијске и десекуларизацијске процесе и „повратак светога“ у јавну сферу. Тај се увид остварује резултатима истраживања религиозности како у Европи, тако још детаљније кроз резултате најновијих истраживања религиозности у Србији. Аутор сматра да постоје одређени разлози за оптимизам уколико се пореди садашња ситуација са ситуацијом од пре неколико деценија али да, генерално, морамо да будемо врло опрезни у сопственом оптимизму. Постмодернистичка религиозност не значи повратак на традиционалне форме религиозности па чак не значи ни повратак традиционалним европским црквама. Као карактеристике те религиозности аутор наглашава неинституционалност и нарцисоидност уз постављање питања какав нам се бог вратио. У закључним размишљањима се наглашава да савремена ситуација намеће питање о Богу као основно теолошко питање али и да теологија не треба да буде само говор о Богу већ Божији говор релевантан за конкретну људску егзистенцију.

Протојереј ставрофор др Зоран Крстић, ванредни професор
Универзитет у Београду, Православни богословски факултет

Abstract. Аутор у свом тексту разматра неке аспекте многодимензионалног проблема праксе еутаназије из угла хришћанске теологије. С обзиром да постоји обилна литература на многим језицима аутор се ограничава на два, по његовом мишљењу, кључна културолошка питања на којима почива еутаназија, а који имају и своју хришћанску димензију. Прво је табуизација смрти у савременом друштву чиме савремени човек изражава своју немоћ пред чињеницом смрти, покушавајући да је „заборави“, избрише из живота потискујући је на животне маргине и у строгу приватност. Друго је разматрање еутаназије као индивидуалног права на смрт. У оквирима хришћанске теологије човек се доживљава као биће заједнице те тако аутор сматра да чињеница смрти не може бити посматрана као ексклузивно право појединца. Као својеврсни закључак аутор отвара питање значаја палијативне неге терминално оболелих.

Протојереј ставрофор др Зоран Крстић, ванредни професор

– средњошколско црквено образовање у савременом друштвеном контексту –

Abstract. У раду аутор разматра неке, по његовом мишљењу, од кључних аспеката и проблема црквеног средњошколског образовања о коме се већ скорo две деценије расправља али се још није дошло до задовољавајућих резултата. Аутор сматра да је основни проблем овог начина образовања његов искључиво клерикални карактер, односно да се већ самим опредељењем и уписом ученици сматрају свештеничким кандидатима и да њихово школовање представља само пут до готово извесног ступања у клир, на шта се они и обавезују приликом уписа у богословије. Кроз разматрање одређених карактеристичних канона, аутор најпре подсећа на веру као основни услов за ступање у клир, истичући карактер и снагу те вере, а затим, у делу под називом Социолошко тумачење услова за ступање у клир, разматра специфично значење и функционисање вере у савременом друштвеном контексту. Нарочито скреће пажњу на две карактеристике савременог менталитета – економизам и прагматизам, који значајно утичу на квалитет вере сваког хришћанина, па самим тим и пастира. У закључку, аутор разматра и предлаже начине побољшања средњег црвеног образовања у Србији, који се пре свега састоје у променама приступу и схватању црквеног образовања.

Протојереј ставрофор др Зоран Крстић, ванредни професор
Универзитет у Београду, Православни богословски факултет

Слобода савести и вере представља данас једно од основних права појединца и као такво је гарантовано законодавствима већине савремених држава. Тако 18. члан Универзалне декларације о људским правима коју је Генерална скупштина Уједињених нација усвојила 10. децембра 1948. године[1] каже да „свако има право на слободу мисли, савести и вероисповести; ово право укључује слободу промене вероисповести и уверења…“